Božje proroštvo i prirodne nauke – je li sve duh?
Dr Hans Günter Kugler
Uzmimo za početak jedan aspekt iz spomenute Hristove objave koja izlaže bitne duhovne povezanosti između duhovne Prasnage i materije:
“Sve počiva na vibraciji. I materija sa svojom strukturom i stanovnici Zemlje, ljudi, jesu vibracije. Vibracija fizičkog tela uveliko je usklađena sa brojem titraja Zemlje, jer oboje, i čovek i Zemlja su ma- terija, potencirana, kristalizovana energija. Materija ima svoje mere i težinu. Ona je za ljudske pojmove realna, čvrsta tvar, kosmički uslovljena i deo je velike celine, i ima svoju funkciju u univerzumima, u beskonačnosti. Ovaj pogled je relativan. Jer, tri dimenzije materije usmerene na prostor i vreme spadaju u kauzalni zakon, koji je, doduše, postavljen u beskonačnost, ali ga Večni zakon drži u određenim grani- cama”. (Str. 74)
O tome današnja nauka kaže sledeće:
Pitanje o tome šta drži svet na okupu u najdubljoj nutrini, postoje li ili ne krajnji sastavni elementi materije, takođe je središnja tema moderne fizike, naročito kvantne fizike. Fizičar Hans-Peter Dir, učenik dobitnika Nobelove nagrade Vernera Hajsen- berga i do 1997. godine direktor Instituta za fiziku Maks Plank, u jednom intervjuu PM- Magazinu od maja 2007. je između ostalog, o tim pitanjima načelno rekao:
«Ustvari materija uopšte ne postoji, u svakom slučaju ne u uobičajenom smislu. Primarno postoji samo veza, ono obavezno bez materijalne osnove. Moglo bi da ga zovemo i duh. Materija i energija se pojavljuju tek sekundarno. U subatomskom svetu kvanata nema predmeta, nema materije, nema materijalnog, dakle stvari koje možemo hvatati i opipati.»
Dir se slično izrazio i jednom drugom prilikom, naime, u intervjuu koji je dao pre nekoliko godina. Između ostalog je rekao:
«Revolucija koja se dogodila nije rekla da je nestala samo materija; nestala je i energija. Ispostavilo se da više ne vredi ontološka slika sveta u kojoj postoje stvari bilo da su to čestice ili da je to energija, već postoji samo veza, postoji samo povezanost, a da ta povezanost nije spojena ni na šta šta bismo mogli shvatiti. Naš jezik nije podesan za to, jednostavno, nije prikladan. Nešto što znači samo povezanost, ne kazujući što je s čime povezano, nego osnovni element stvarnosti nije realnost, predmetna stvarnost, već jednostavno povezanost.
Najmanji elementi nisu materijalne i energetske jedinice, već ih ponekad zovem ‘wirks’ (delatni) jer su delovi stvarnosti koji deluju, a da nisu materijalni. To možemo posmatrati kao vrstu polja koje je u pozadini. Mi smo u jednom moru koje sâmo nije materijalno, a iz talasa na moru se praktički formira materija; što znači da je materija kao ‘šljaka’ duha.»
Na drugome mestu fizičar je to formu- lisao i ovako: «Po mom shvatanju, uopšte ne postoji nematerijalno kao suprotnost materijalnome, jer je sve takoreći ‘Božji dah’. Materijalno bi se moglo opisati tako da su se delovi tog daha počeli otvrdnjavati i tako stvarati neživo. No bitno je uvek ono što se zove ‘dah’.»
Dakle, možemo prema Dirovim rečima zaključiti: Moderna fizika polazi od toga da ustvari materija ne postoji i ako fizičar Dir, pokazuje sliku o «Božjem dahu» kao opis stvarnosti, tada nije daleko pretpo- stavka da bi mogla postojati i da postoji stvarnost u obliku Duha svemira i kojeg možemo zvati Bog.
Za većinu ljudi kao laike taj misaoni korak je zapravo neizbežan. To kazuje da Duh svemira ne znači da neki Duh sedi na prestolu negde na dalekom Nebu, već znači da Duh, duhovna snaga prožima sve. S tim u vezi podsećamo se citata Maksa Planka, dobitnika Nobelove nagrade, koji je govorio o takvoj snazi koja sve atomske čestice dovodi do vibracije i drži ih zajedno. Za njega je postojanje najvišeg duhovnog bića zaključak njegovog istraživanja i rezultat istraživanja. Doslovce on kaže:
«Kao fizičar – dakle kao čovek koji je čitav svoj život služio najtrezvenijoj nauci, istraživanju materije, siguran sam da nema sumnje da će me iko držati zanesenjakom.
Pa tako, nakon mojih istraživanja atoma kažem sledeće: Ne postoji materija kao takva. Sva materija nastaje i postoji samo zbog jedne snage koja atomske čestice dovodi u vibraciju da bi ih držala zajedno poput sićušnog sunčevog sistema atoma. Budući da u čitavom univerzumu, međutim, ne postoji ni inteligentna ni večna snaga, tada moramo iza te snage pretpostaviti svesnog, inteligentnog duha. Taj duh je praosnova sve materije. Nije vidljiva, ali prolazna materija realnost, istinitost, stvarnost, nego je nevidljivi, besmrtni duh istinit. Ali budući da duh po sebi ne može postojati jer svaki duh pripada nekom biću, tada bezuslovno moramo pretpostaviti duhovna bića. Ali budući da i duhovna bića ne mogu biti sama iz sebe, već moraju biti stvorena, tada se ne bojim toga tajanstvenog stvoritelja nazvati isto onako kako su ga zvali svi narodi starih kultura na Zemlji ranijih milenijuma – BOG.»
Kvanti kao delimične duhovne snage
U Svojoj velikoj objavi „Uzrok i nastanak svih bolesti“ Hrist, između ostalog, govori o atomskoj strukturi materije i čoveka. Na primer tamo stoji:
„Kako duša, tako se i čovek sastoji od atoma. Duša se sastoji od duhovnih atoma, čovek od materijalnih atoma, a ipak duhovna energija zrači u materijalno, to jest u nadole transformisanu snagu. To se događa preko takozvanih kvanata.
Kvanti su duhovne delimične snage. Oni su sastavni delovi materijalnog života. Duhovna snaga dotiče preko tih duhovnih delimičnih snaga, kvanata, u fizičko telo. Najpre deluju subkvanti, kako ih Ja nazivam. Oni uzrokuju strujanje duhovne snage u kvante. Čovek ih ne može videti jer su oni čisto duhovna supstanca materijalnog atoma“. (Str. 266)
Hrist izlaže dalje:
Duhovne delimične snage, kvanti, delimično su čista duhovna snaga, a onda nadole transformisana energija, dakle materija – zavisno od stava o životu i načina života čoveka. To važi i za kvante u svim materijalnim oblicima: onako kako čovek misli i postupa, tako on deluje i na svoju okolinu. Duhovna snaga dolazi strujanjem u organizam čoveka na sledeći način: Duhovne delimične snage, kvanti, zavisni su od apsolutne duhovne snage, od sedam osnovnih snaga stvaranja koje se nazivaju bitnosti i osobine Božje. Bez duhovne snage ne može ništa postojati. (Str. 266/267).
Što je više duhovnih delimičnih snaga, kvanata, prisutno u čovekovim atomima, utoliko je on zdraviji, fleksibilniji i duhovno budniji. (Str. 268).
Ovde je reč o duhovnim i materijalnim atomima, o duhovnoj energiji i o nisko transformisanoj snazi. Reč je takođe o tome da između duhovne snage i materije postoji posrednik, naime takozvani kvanti. Tu se sada pominje pojam koji se pojavljuje i u modernoj fizici, u kvantnoj fizici, i igra važnu ulogu.
Danas nauka o kvantima zna sledeće:
Kvantna teorija, pored teorije relativnosti, spada u istaknuta naučna saznanja 20. veka. Teorija relativnosti bavi se velikim stvarima, a kvantna teorija se bavi atomskim i subatomskim područjem, dakle sa svetom najmanjih stvari.
Godina 1900. smatra se godinom otkrića kvanata. Fizičar Maks Plank je morao rešiti jedan fizikalni problem, naime pitanje kako crno telo prima i odaje zračenje? Do tada je vladalo predubeđenje da su zraci talasi. A sa tim predubeđenjem se taj problem nije mogao rešiti. Zbog toga je razvio hipotezu da se zračenje može predavati i primati samo u obliku energetskih paketa i samo u određenom vremenu. On je te male energetske pakete nazvao «kvantima».
Albert Ajnštajn je onda 1905. mogao takoreći kvante realno dokazati. Već je duže vremena bilo poznato da se pod određenim uslovima sa svetlom mogu izbiti elektroni s metalne ploče, a taj eksperiment međutim uspeva samo kod svetla određene talasne dužine. Ajnštajn je za to našao sledeće objašnjenje: Svetlo se mora shvatiti kao struja čestica. Pojedini energetski paketi kao puščano zrno pogađaju metalnu ploču i tada mogu izbiti elektrone.
To su bila temeljna otkrića Maksa Plan- ka i Ajnštajna, a kvantna teorija je tokom decenija dalje razvijana. Pritom se, međutim, pokazalo da u svetu kvanata postoje mnogi fenomeni koji se teško mogu usaglasiti s našom predstavom sveta. Albert Ajnštajn je navodno rekao: «Ako kvantna fizika ima pravo, tada je svet ćaknut.»
Ajnštajna je navelo da to izjavi to što su fenomeni u kvantnom svetu potpuno drugačiji od naših čulnih predstava. U kvantnom svetu nema objektivne realnosti koja postoji za sebe. Čovekov misaoni svet određuje šta kvantni svet daje od sebe. To vredi npr. za proces posmatranja, pri čemu se kvant predstavlja ili kao izvor ili kao čestica, već prema tome šta pitamo. To uostalom ne vredi samo za fiziku već i za molekularnu biologiju ili druge biološke nauke. Poznat je npr. elektronski rasterski mikroskop gde se upravo kvantni efekti koriste za dokazivanje struktura.
Dok ih niko ne posmatra, kvanti su istovremeno na više mesta i mogu istovremeno zauzimati više stanja. To je potpuno neobično za naš svet predstava. Međutim, čim ih neko počne posmatrati, menja ih. Načelno, nije moguće nešto posmatrati a da ga se time ne promeni. U kvantnoj fizici vladaju sasvim drugačija pravila nego u uobičajenoj fizici ili u svetu naših čula.
Te je fenomene eksperimentalno dokazao Verner Hajzenberg. Mora se reći da se kvanti ponekad ponašaju kao čestice, ponekad kao talas. Zbog toga se govori o dualizmu talasa i čestica; a kako se oni u određenom trenutku pokazuju zavisi od toga kako ih posmatramo . Poznata nam je poslovica: «Kako vikneš u šumu, takvu jeku dobiješ natrag.»
U svetu naših čula ili u klasičnoj fizici postoji predstava koja se poklapa i s našim svakodnevnim iskustvom, da svet postoji nezavisno od toga posmatramo li ga ili ne. Zvezde i planete kruže svojim putanjama bilo da ih posmatramo ili ne. U kvantnoj fizici to je opet potpuno drugačije. U kvantnoj fizici posmatrač i objekt koji on posmatra nisu nezavisni jedan od drugoga.
Sledeće svojstvo sveta kvanata podseća nas na naučnu fantastiku: Kvanti svojim svojstvima mogu biti povezani jedni s drugima; što se opisuje kao «unakrsno stanje».
To treba shvatiti na sledeći način: Takvi ukršteni kvanti imaju jednu vrstu telepatskog međusobnog odnosa i mogu uzajamno uticati na njega – i jedni na druge – i ako su jako međusobno udaljeni. Kvant na Mesecu može, dakle, uticati na kvanta na Suncu. Ako se na jednom kvantu vrši merenje, tada njegov «partner» istovremeno, dakle, bez ikakvog odgađanja, zna kakvo stanje mora zauzeti i to nezavisno o udaljenosti obeju čestica. Dakle, udaljenost ima čak kosmičke dimenzije.
Ako pretpostavimo da svi egzistiramo u tom opsežnom duhovnom polju u kojem kvanti međusobno komuniciraju, tada uopšte ne može biti drugačije nego da u našem svetu sve deluje ili utiče na sve. Na primer promena kvanta u Južnoj Americi istovremeno će uticati ili obeležiti odgovarajućeg kvanta partnera u Evropi. Ako je tako, onda kvanti zapravo moraju igrati ulogu i u ekosistemu naše Zemlje i u svim životnim procesima.
Kvanti su čestice polja ili posrednici elektromagnetskog polja koje ima bitno i presudno značenje za sve životne procese. Svi biološki i biohemijski procesi počivaju na razmeni kvanata. Najvažniji kvantni efekt koji nam je poznat je sigurno fotosinteza biljaka, jer energiju za taj proces isporučuju kvanti, a izvor tih kvanata je Sunce. Ono je, dakle, isporuči- lac kvanata za fotosintezu, a fotosinteza je opet osnova naše prehrane.
Poznato je da svako živo biće i svaka pojedina ćelija emituje svetlosne kvante, takozvane biofotone, koji se mogu dokazati s odgovarajućim pojačalima.
Postavlja se sada pitanje: U kojoj meri upravo iz ovih prirodnonaučnih rezultata proizlazi veza s porukom Hristove objave, da su kvanti posrednici između delimično duhovnih snaga i materijalnog?
Renomirani kvantni fizičari kao David Bom, Hans-Peter Dir, za kojeg smo čuli pre, i Anton Cajlinger slažu se u tome da su kvanti takoreći nositelji informacija i reda i posrednici jedinstva prirode. Možda da navedemo još nekoliko citata Davida Boma, učenika i prijatelja Alberta Ajnštajn. On je rekao: «Rezultati modernih prirodnih nauka imaju smisla samo ako pretpostavimo jednu unutarnju, jedinstvenu, transcendentnu stvarnost koja je u osnovi svih spoljnih činjenica i podataka… Svest čovečanstva u potpunoj dubini je jedna.»
Još jedna izjava Davida Boma:
«Materija je samo kapljica pred tom golemom pozadinom.»
Prema izjavi Davida Boma, dakle, fizika dolazi do saznanja da postoji prauzrok transcendentne, dakle duhovne stvarnosti, koja je u osnovi svih spoljnih pojavnih oblika.
To se poklapa s porukom Hristove objave koju smo pomenuli «Uzrok i nastanak svih bolesti» u kojoj se između ostalog kaže:
Stvaralački Duh – Bog, praenergija – stvorio je i stvara duhovne oblike koji se zovu i čisti oblici postojanja. Nebesa sa svojim čistim bićima i duhovnim oblicima izraz su Večnoga. Večni Duh, božanska struja etera, održava i sve materijalne oblike…
I duša je isto tako jedna čista duhovna tvorevina – samo obavijena omotačima, koji odražavaju opterećenja koja su preuzele čestice duhovnog tela…
Čoveka, stoga, čini trojedinstvo: Duh – koji se naziva i praenergija, duša i grubomaterijalno telo. Materija se pak sastoji od materijalnih atoma i molekula. Sve što postoji – kako ono čisto duhovno, tako i ono delimično materijalno, materijalno i područja čišćenja – nadahnjuje se i napaja, tj. snabdeva se snagom života iz Večnog Duha, praenergije, preko jezgara duhovnih i materijalnih atoma. Na ovaj način se i svi oblici života održavaju zajedno. (Str. 26- 28).
Ove povezanosti se potvrđuju od poznatog fizičara Hans-Petera Dira , koji je utvrdio: «Polja u kvantnoj fizici nisu samo nematerijalna, već deluju u sasvim drugačijim većim prostorima, koji nemaju nikakve veze s nama bliskim trodimenzionalnim prostorom. To je čisto informacijsko polje, kao vrsta kvantnog koda. To informacijsko polje nije samo unutar mene nego se pruža kroz čitav univerzum. Kosmos je celina jer taj kvantni kod nema ograničenja. Postoji samo jedan.»
Anton Cajlinger je rekao: «Morali bismo se naviknuti da stvarnost nije čisto materijalna, nego sadrži i nematerijalnu, duhovnu komponentu.»
Priredio: Aris Kostadinov
Nastavlja se sutra.
DAVID 