Dušan Mijić, predavač u području nevladinih organizacija, potpredsjednik Liberalno demokratske partije, Novi Sad

Izlaganje na Regionalno skupu u Zagrebu, 19.05. 2016 g.

timthumb.phpPoštovani posetioci,

Poštovane kolege predavači,

Poštovani orgnizatori

Zahvaljujem se na pozivu i ukazanoj prilici da Vam se obratim na temu o kojoj prvi puta javno govorim, a sve to na nagovor mog prijatelja gospodina Nenada Prokića

Namera mi je da se u nardnih nekoliko minuta ne predstavljam čovekom teorije religije i filozofije, već čovekom životnih iskustava i načela koja želim da podelim sa Vama

 

Aleksandar Tišma je putujući po Srbiji pisao pripovetke koje su izdate pod naslovom “Drugde”. U jednom razgovoru iscrpno je opisao situciju kad se našao kao svedok scene na jednoj pijaci u centralnoj Srbiji u kojoj je seljak prodavao lubenicu. Par minuta kasnije kupac se vratio i protestovao jer je lubenica bila zelena.

Nastala je prepirka u kojoj se iznervirani kupac obratio seljaku rečima ” ma Srbine bre….”

Tišma srednjoevropski pisac i vojvodjanin je bio zaprepašćen načinom obraćanja, jer kako je kupac znao da je prodavac Srbin?

Dakle,

Mi u Vojvodini, odakle je i Tišma, odrastali smo i živeli u višenacionalnoj sredini u kojoj je nezamislivo da se čoveku na ulici ili tržnici obratite sa “Srbine .. , jer je postojala velika verovatnoca da ćete promašiti nacionalnost osobe kojoj se obraćate.

Jer,

Vojvodina je nastala pre nekoliko vekova, naseljavanjem ljudi iz različitih krajeva koji su radom isušili močvare, gotovo iskorenili komarce i napravili plodnu i bogatu ravnicu u kojoj danas živi 24 nacije i gotovo isto toliko verskih zajednica.

Ta muka i težak rad stvorili su posebnu vrstu ljudske solidarnosti medju ljudima različitih kultura, jezika,nacije i vere , ali ne retko i mržnje i zavisti, jer je konkurencija donosila mnogo izazova,

Te okolnosti su naročito do polovine 20 veka, tražile razumevanje i toleranciju jer je svaka nacija i kultura bila manjina.

Stanovnike Vojvodine je to učilo razumevanju drugačijeg , učenju od drugih i takmičenju sa drugima.

No, u smutnim vremenima, a vremena su se menjala, ljudi su tu okolnost pretvarali u suprotnost, te se neupeh pretvarao u frustraciju i kolektivno zlo.

Jer, kako je bilo moguće objasniti racije i guranje pod led nekoliko hiljada ljudi 1942 godine u Novom Sadu, proterivanje iz Vojvodine tristotine hiljada Nemaca po završetku Drugog svetskog rata, učešća Novosadskog koprusa u opsadi Vukovara devedesetih godina dvadesetog veka?

Odgovori na to opterećuju našu sadašnjost ali i budućnost

Nakon Drugog svetskog rata putem kolonizacije nastanjivani su Vojvodinu uglavnom Srbi iz Like, Korduna, Banije i Bosne, Crnogoraca , Makedobnaca i drugih sa prostora bivše države,

Svi su kolektivno podržavali socijalizam i baštinili benefite.

Složno su omalovažavali vernike i podsmevali im se, a ponekad i rušili crkve.

Mi koji smo odlazili polu tajno u crkvu u školi smo ćutali o tome i samo smo se prećutno očima sporazumevali, čuvajuci tako zajedničku tajnu.

1977 godine sam se venčao u Pravoslavnoj crkvi sa suprugom, tada članom Komunističke partije od svoje 17 godine, čiji je otac bio potpukovnik i majka skojevka, koja je preživela pakao logora Dahau.

Našu odluku da se venčamo u crkvi su prihvatili, iako predpotavljam sa ne malo iznenadjenja.

Bili smo te godine jedan od tri bračna para koji su se venčali u crkvi. Svi ostali, njih nekoliko stotina možda i hiljada venčali su se samo kod matičara, prezirući crkvu.

Bilo je to naše osvajanje slobode.

Trideset godina kasnije venčala se naša ćerka isto u Somboru,

Nije želea da se venča u Crkvi jer nije želela da joj sveštenik kaže ono što govori na venčanju, a to je da mora slušati muža, da je on njen gopodar i da mu se mora pokoravati .

Bilo je to njihovo osvajanje slobode

Te godine bili su jedini par koji se nije venčao u crkvi od svih sklopljenih brakova u Somboru.

Bili mo ponosni na nju i njenog muža zbog njihove odluke.

Zašto ?

Bežeći iz psihologije mase koja je tražila društveno prihvatljivo ponašanje da se venčanje ne obavlja u crkvi, tragali smo za svojom slobodom i bežali iz kolektivne nekritične histerije i pomodarstva.

Jer crkva je, činilo nam se u vreme sedamdesetih, davala odgovore slične onima koje daje meditacija.

Ali ubrzo nakon antibirokratske revolucije 1987 godine, koja je širom otvorila put Slobodanu Miloševiću i srpskom nacionalizmu, pada Berlinskog zida i raspada KP kao uvoda u raspad Jugoslavije, Crkva je odjednom popunjena mnoštvom onih koji su u njoj tražili novu partiju a ne veru. Biti vernik je postalo isto što i biti član partije.

 

Ono što je crkva kroz religiju davala nekolicini, pretvorilo se nacionalistčki pir i unapred bezuslovni oprost za grehe pa i zlodela.

Srpska prvoslavna Ckva je postala politički uticajan faktor i podstrekač nacionalizma kao ideološki lider procesa koji su doveli do raspada i ratova u Jugoslaviji.

Na svim poljima se mogao videti taj proces.

 

U vojdodjanskim gradovima za vreme Austrougarske, pravoslavne crkve su gradjene pod uticajem baroka kao pravca u umetnosti, a nova moderna načela u umetnosti, obrazovanju, arhitekturi u to vreme, donosili su pre svega Vojvodjani koji su se školivali u evropskim metropolama. Taj uticaj Evrope u modernog odražavao se na arhitekturi gradova i naravno crkava.

Sa nadirućim talasom preziranja svega što je evropsko i zapadno, menja se arhitektura crkava koje se počinju ponovo intenzivno graditi u Vojvodini 90-tih gosina, ali nažalost ne kao odraz savremenih trendova u arhitekturi, već kao kopije srednjovekovnih vizantijskih crkava. Očigledna je bila namera obeležavanja teritorije, zatiranje tragova ruševina u mestima gde su se posle drugog svetskog rata rušile crkve i otklon prema baroknom stilu kao obliku zapadne dominacije. O modernosti tu nije bilo niti naznaka.

Povraćaj imovine crkvama, stvorilo je od crkve ili bolje rečeno od sveštenstva i crkvenih poglavara najuticajne ne samo političke već i ekonomske igrače. Sprega biznisa i crkvenih veikodostojnika stvorila je moćne oligarhijske krugove koji utiču na političke procese i dalje produbljivanje jaza izmedju nas i savremenog sveta, do socijalnih razlika i nerazumevanja vremena u kome živimo.

Crkva gubi duhovnu, filozofsku, obrazovnu funkciju, a dobija snažnu ekonomsko političku, ne deleći odgovornost za posledice svoje politike.

Kao Vernik, ukoliko sam vernik, jer mi je saznanje i životno iskustvo donelo i sumnju, imao sam veliki problem sa kritikom Crkve. Jer u crkvene zapovesti spada i ona koja kaže da crkvena lica treba poštovati i da ih ne treba kritikovati.

Sa tim saznanjem sam došao na tribinu na kojoj je predavač bio Mirko Djordjevic, poznati filozof religije, vernik i bespoštedni kritičar crkvenih velikodostojnika i njihovih postupaka koji odudarju od onoga što crkva propoveda.

Na moje pitanje kako kao vernik miri u sebi crkvene zapovesti i nemilosrdnu kritiku kojom je bespoštedno javno kritikovao crkvu , odgovor je došao kao ogromno olakšanje za ono što sam nakon toga primenjivao u životu, a to je da je evandjelje i istina a ne crkva izvor vere . Istina oslobadja i njoj se treba pokoravati.

Smatram da su slobode koje danas nazivamo gradjanskim i istina duboko usadjene u svakom čoveku, nešto od čega se ne odstupa niti pred onima koji su upravo najviše trebali o tome brinuti, koji su sebi prigrabili pravo tumača i staratelja evendjelja i istine.

Naravno moje kritičke opaske se ne odnose na veliki broj časnih i istinoljubivih sveštenika i velikodostojnika kojima i nisu upućene ove reči.

Zbog toga kao slobodan gradjanin, preduzetnik vec 27 godina, želim da iznesem još jedan aspekt kritike crkve.

Naime, u ekonomskim krizama svi govore kako je neophodno podstaći preduzetništvo i ekonomske slobode kao osnovni pokretač ekonomskog razvoja. Sa tim zahtevom nemam ništa protiv i predlažem Vam da pogledate Zakon o Crkvama Republike Srbije i tamo gde stoji Crkva stavite preduzetnik i dobićete fantastičan zakon o podticaju preduzetništva. Spregom politike i crkve dobili smo zakon kojim se podstiče i privileguje privredna aktivnost crkve, čineći je privilegovanom konkurencijom, za bar onaj deo za koji je oslobodjena od plaćanja poreza i taksi.

 

Humor koji ovakav predlog predstavlja je u suštini oslobadjajuća komponenta od straha , kao jednom od glavnih kočničara slobodnog ponašanja čoveka.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s