Crkva i država

Izlaganje na Regionalnom skupu u Zagrebu, Novinarski dom 19.05.

Nenad Prokić,

dramski pisac i univerzitetski profesor u Beogradu

ProkićI crkva i država su produkti jedne iste urodjene, a zatim i licemerno organizovane ljudske agresivnosti i bezgranične sebičnosti. Metode su im slične, načini su im isti. Isusova vera u njegovim pričama i poslovicama je nešto zbog čega to učenje bespogovorno zaslužuje da ga uskladimo sa svojim postupcima, u čemu smo najčešće neuspešni, ja pogotovo. Ali, kada je jedan od najvećih hrišćanskih misionara ikad, Sv. Pavle – teolog koji je napisao većinu knjiga i poslanica Novog zaveta – „preumio” iz Savla u Pavla na putu za Damask i napravio od hrišćanske vere organizovanu religiju, doktrinu, organizaciju, odnosno crkvu – on je univerzalizovao čoveka i veru na takav način da to može da bude sasvim prihvatljivo samo za leve neznalice – trockiste, pristalice permanentne i univerzalne revolucije proletera.

Danas su crkva i država nekad takmaci, ali mnogo češće su univerzalni saradnici. Isto kao kada se tajkuni dogovore o raspodeli plena – što ne znači da neće podvaliti jedan drugom ako se ukaže prilika. To ide po sistemu: Ajmo pošteno, pa ko koga prevari.

Vera ljudi da će bog ili već neko iznad njih intervenisati i ispraviti nepravde – zajedničko je pogonsko gorivo i za crkvu i za državu. Medjutim, i u crkvi i u državi vlada osnovno pravilo sapiensa: ako ne poseduješ svoje gospodare, oni poseduju tebe. To je jedino što ostane, kad sva buka nestane. Budizam je možda u pravu: Svakog dana jedan univerzum nestane i novi nastane. Ali, budizam i nije religija, već filozofski sistem koji ništa ne obećava. Crkva i država ništa drugo i ne rade nego propovedaju i dele obećanja sa bureta ili iz velelepnih palata. I tako se svrstavaju u onu grupu koju je pakosni Jonesko nazvao Usrećitelji čovečanstva.

Antropološki upozoravajući aspekti: Pre sto hiljada godina Zemlju je naseljavalo barem šest ljudskih vrsta, verovatno čak i devet vrsta hominida. Sada je samo jedna: sapiens. To jasno govori o tome kakvi smo. Upotrebljavam samo sapiens jer prefiks Homo nije ekskluzivno naš, delimo ga svim ljudskim vrstama kojih više nema. Dok smo bili lovci, kad se ulovilo – sito je bilo celo pleme, kad se nije ulovilo – gladni su bili svi. A onda smo pre 12.000 godina prestali da budemo lovci i postali zemljoradnici, dogodila se poljoprivredna revolucija i tada smo započeli neprekidni genocid koji je trajao sledeće dve hiljade godina – dok nismo počistili s lica Zemlje sve ostale ljudske vrste. I odmah smo počeli da sakrivamo u podrum onu vreću koja je bila višak. Zasnovali smo i porodicu kako ne bismo više delili sa celim plemenom tu vreću viska, već kako bismo maksimalno suzili broj ljudi koji troši sakrivenu vreću. Nije slučajno da je komunizam tražio baš tu sakrivenu vreću i da je prokazao brak kao kamuflažu ljudske prirode, taj brak i porodicu na koje je baš crkva oduvek veoma mnogo polagala. I zato je komunizam bio svetska ideja, znao je tačno šta treba da traži i šta da gadja. Paradoksalno, to je bio i razlog njegove propasti. Za sada.

Razvojni sled takvog sapiensa zove se istorija. U toj istoriji smo postali sebični skotovi i to smo ostali do dana današnjeg, a takvi smo i prema planeti, kao i medjusobno. Sa sredine liste lanca ishrane naglo smo skočili na prvo mesto. Ni ekosistem, a ni mi sami nismo stigli da se adaptiramo u toj brzini. Predatori koji su bili pre nas na vrhu lanca razvijali su se postepeno milionima godina i ekosistem je imao vremena da spreči njihovu preveliku gramzivost i da izbalansira lanac. Lavovi i ajkule su pritom razvili dostojanstvo i poverenje u sebe, a sapiens je zaličio na diktatora dovedenog navrat-nanos na vlast u banana republici. Pun straha i nemira, nesiguran u sebe, postao je duplo suroviji, podmukao i opasan. Većina istorijskih kalambura, uključujući i dva svetska rata, rezultat su tog naglog skoka sapiensa koji je u njemu razvio fatalne osobine.

Za sad je krajnja posledica razvoja takvog sebičnog skota kapitalizam, ta kvintesenca egoizma sapiensa. Profit, profit i samo profit! Antropološki gledano, čovek ništa drugo osim kapitalizma nije ni mogao smisliti. A kada je i smislio nešto protiv kapitalizma, smislio je komunizam i fašizam, još veće totalitarnosti, jer je i sam totalitarno biće. Ako ovako gledate stvari možete u svom apsurdnom zivotu sapiensa biti jedino optimistički pesimista. Optimista na dnevnom nivou, kako biste preživeli dan, a pesimista u krajnjem ljudskom ishodu. Naučna revolucija dogodila se pre samo 500 godina. Da li će ona zaista nešto promeniti, ili će samo kao zamena za religiju potvrditi sapiensa kao sebičnog skota – to ćemo tek videti. Za sad nikakva promena nije ni na vidiku. Naprotiv, nauku sapiens zloupotrebljava kao i sve ostalo, čak i brutalnije od svega. Crkva i država su do poslednjeg detalja proizvodi takvog sapiensa.

Danas se, medjutim, o najbitnijim stvarima sve manje pita kapitalistička država, a sve više sam čisti kapitalizam, odnosno finansijska tržišta i multinacionalne kompanije koje demontiraju ostarele državne koncepte. Nijedna država više nije suverena, čak nisu to više ni supersile. Pogotovo to neće biti posle Ugovora o Slobodnoj trgovini koji se sprema, i u kojem su predvidjene sankcije za države koje sprečavaju poduhvate kompanija. “Revolucija” Ronalda Reagana, koji čuvenom rečenicom izgovorenom na svojoj prvoj inauguraciji (“Vlada nije rešenje za naše probleme, vlada je problem”), započinje demontažu regulative ekonomskog sistema stvorenog posle Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka, nazvanog New Deal, zamenjujući je “nevidljivom rukom” Adama Smitha, apostola slobodnog tržišta. Crkva, koja se prva setila da prodaje po visokoj ceni nešto što nije njeno, tu je, naravno, videla novu veliku šansu za sebe. Bilo je to očekivano od crkve, tog kapitaliste čija firma uspešno posluje dve hiljade godina, i pri tom samo kupuje materijalne nekretnine, a ne prodaje ih, jer prodaje nešto drugo – artikle sasvim nematerijalne, pa ih ima koliko ti mašta zahvati.

U veličanstvenim prednacrtima Kapitala Marx je kritikovao ograničenost liberalizma, sve to je ispalo iz konačne verzije: “Lažna svest kapitalizma sputava saznanje za koje je on sposoban; slobodna konkurencija je “upravo tek slobodan razvoj na ograničenoj osnovi – na osnovi vladavine kapitala”. Izvinite, ali to se bolje ne može reći. Multinacionalne kompanije, ili tajkuni kod nas, se dogovore o cenama na tobože slobodnom tržištu, i to je to, ni manje ni više. Tako se isto na trenutnom tržištu dogovore i predstavnici države i crkve. Iznenadjenje mogu biti poremećaji, oko kojih se onda mogu još bolje dogovoriti i još bolje profitirati – ako su dovoljno pokvareni, a jesu.

Demokratija je toliko važna, jer su se njene razvijene institucije pokazale kao najefikasnije sredstvo u sprečavanju sapiensa da na vlasti do kraja iskazuje svoju užasavajuću sebičnost. Problem nastaje kada se pokaže da i te institucije zanima samo da papir bude troslojan ili petoslojan, mekan i da dobro upija, a ne zanima ih da li je napravljen od nelegalno isečenog drveta u Amazoniji.

Danas u postdemokratskom svetu, medjutim, kapitalizmu više nije potrebna demokratija, a ni njene institucije. Bio je to ionako kratak brak, pun prevara. Demokratija kao izgovor i kamuflaža– to je njena najvažnija uloga danas, po onoj šali: Na Marsu su pronašli vodu, ali ne i naftu, inače bi im bila odmah potrebna demokratija. U kakvom je stanju demokratija u Evropi vidi se po glasanju na ovogodišnjem Eurosongu. Kako se glasa na pesmi Evrovizije, tako se glasa i na izborima. Jedan čovek jedan glas, to je jedna od najvećih šarenih laža danas. Izbori na kojima se bira vlast u zemljama zapada danas su samo naizgled manje dirigovani od onih u bivšim komunističkim zemljama istoka. Birači tu služe tek kao dekoracija. Ono što se odluči u kabinetima i centrima moći, to se i valorizuje na izborima. Demokratija je sve očiglednije samo ukras na prozoru bordela kapitalizma. Društveni se pastiri više ni ne trude previše da to sakriju. I u crkvi, naravno, postoji potpuno ista glasačka mašina.

Četvrta vazmena nedelja, četvrta nedelja po Uskrsu po gregorijanskom kalendaru, je Nedelja dobrog pastira. On za svoje ovce polaže svoj život i ovce idu za njim. Pastir nije samo Isus, već su to i sveštenici, pa je to i blagdan onih koji imaju duhovna zvanja.

Već je Stari zavet Boga predstavljao kao dobroga pastira. Dobri pastir poznaje ovce, one pripadaju njemu i on pripada njima. Dobri pastir ima srca za sve. A najamniku, lošem pastiru, ovce ne pripadaju. Njemu nisu važne čak ni ovce koje su njemu poverene, a kamoli one izvan njegovog stada. U savremenom postdemokratskom svetu dobrih pastira više i nema, sve sami najamnici. Velike kompanije ih iznajme, plate ih prema tome koliko im vrede i to traje onoliko dugo koliko se isplati ulagati u njih. Zatim bivaju odbačeni s adakevatnom surovošću kojom su i vladali. Pakost sapiensa tu zaista doživljava svoj trijumf. Mislite li da će Titov general Tudjman završiti bolje od Tita u istorijskim sveskama hrvatskog sapiensa?

Nema više država pa nema ni državnika. Ako su pastiri takvi, ni ovce nisu bolje. Današnji čovek, živeći na vulkanskom tlu koje je još plodno od starih problemskih erupcija, poseduje ciničnu svest, vlasnik je moralnog realiteta sveta koji je odavno počeo da se razvija, verovatno kao odgovor na licemerje vladajućih slojeva. To je dovelo do današnjeg osećaja kako je svet zapravo laž i fasada. Sinteza cinizma i pokvarenog naiviteta jeste jedna ogromna ludost koja se odvija u savremenim svetskim procesima, pa se iskazuje i kao manje-više racionalizirano fundamentalno ludilo odeveno u kostim lažnog idealizma. To je pogotovo vidljivo posle svetskih ratova. To ludilo se ogleda u tome što dopuštamo treću dimenziju materijaliteta informacije, takoreći materijalitet imaterijalnog. I pored onog što čuješ i vidiš, ti ipak poveruješ u ono obećano, koje nema blage veze s onim sto vidiš i čuješ. Izmedju erotike i logike teksta, novinskog i svakog drugog, biramo erotiku. Političke kampanje koje gledamo su dokaz za takvu tvrdnju. U njima se očigledno i besramno laže, kao i u reklamama praška za pranje veša, ali svi pristajemo na to kao na konvenciju koja je uvek jača od istinitosti i onoga što jeste. Kad jednom poverujemo da prašak za pranje veša pere baš sve, sledi da poverujemo i lideru koji bezočno laže da neće smanjiti plate i penzije. Više cenimo umetnost laži nego poštenje istinitosti. I kao što edipovac prebije devojku s kojom je prevario mamu, tako se i instrumentalizovani glasač sveti lideru za njegovu lažnu tvrdnju u koju je svojevremeno poverovao, nadajući se i sam, kao i lider, profitu za sebe.

Da se danas tvrdnje moraju i obrazložiti, zapravo je samo jedna tvrdnja koja se ne mora obrazložiti. Kad bi se moglo obrazložiti zašto se tvrdnje moraju obrazlagati, obrazlaganje više ne bi bilo ni potrebno. Jedna politička stranka imala je na poslednjim izborima u Srbiji slogan Sreća za Srbiju. Naravno da su to kleronacionalisti, pa i klerofašisti, a ko bolje od njih obećava nešto tako nesigurno kao što je sreća! Oni su računali na treću dimenziju materijaliteta informacije više od ostalih; usudili su se da lažu više od ostalih, obećavajući samu sreću. Ima li besramnije i prozirnije laži od strane onih koji ne mogu da nas spasu ni od kijavice, a kamoli od nečeg ozbiljnijeg? Po tome su oni potpuni mističari. Na taj način su se sasvim priblizili oprobanoj tehnici crkve koja to isto mistično obećava, samo mnogo duže, iskusnije i daleko većem broju ljudi. Kada nam pred izbore političari obećavaju progres, veće plate i penzije, procvat ekonomije i standarda, pa čak evo i sreću – to je isto kao kada crkva obećava idealni grad, Novi Jerusalim, izgubljeni raj, uzlazni hod, tehniku iskupljenja i život večni. Crkva i država su uvek bili takmaci u obećavanju. Laži svih državnih i crkvenih propagandi bile su oduvek tu da masi priučenih pristaša prikriju suprotnosti koje postoje izmedju činjenica i ideologija koje ih podupiru. A onda nezjažljiva glad sapiensa da dodje na vlast, nije važno kakvu, dovede u koaliciju Demokratsku i Liberalnu stranku sa Šešeljom i crkva to blagoslovi.

Država i crkva, dakle, imaju iste metode, a sadašnji civilizacijski problem je to što nema više suverenih država, jer svetom vladaju multinacionalne kompanije. One svetom vladaju drugačije od država. Njima crkva i državne granice predstavljaju malo gušći vazduh, ako ne mogu na njima da zarade – dok im se država pojavljuje isključivo kao sredstvo za profit. S nekim ipak moraš da se dogovoriš i da potpišeš papir, samo zato država još uvek postoji: da nešto parafira. Slabost savremene države danas daje šansu crkvi da opet zatraži nešto više, ono što joj je nekada pripadalo i čega se morala odreći pred modernom državom. Takozvane moderne i nezavisne države nastale na teritoriji Jugoslavije i slične nedovršene imitacije moderne države – nemaju snage da izdrže uzvratni udarac crkve. Kako stvari stoje, sve će je manje i imati. Ta nedovršena društva neće nikada stići da naprave suvernu državu, jer smo svedoci da i velike i stabilne države ostaju bez onog devetnaestovekovno shvatanog suvereniteta kojem su naše državice stremile razarajući Jugoslaviju.

I zato smo danas ovde da raspravljamo o tom novom starom problemu, i nadam se da smo tu ne samo da bismo uzdisali nad problemima, već da će slediti i akcija. Čovek nije ono što misli da jeste ili želi da bude, već je ono što je učinio.

Crkva je danas toliko uspešna u svojim naporima da se vrati u sve pore života, da se već oseća žal za onim vremenima kada su komunisti na kratko vratili crkvu u okvire u koje se ona sama kune. U medjuvremenu, crkva u banana državama nastalim na teritoriji Jugoslavije neće plaćati PDV, biće drugi najveći kapitalista odmah posle države, koristiće brojne privilegije, tražiće deo kolača u obrazovnom sistemu, u vojsci itd. To je druga strana sintagme svoj na svome. Dirljivo je bilo gledati oficire školovane u Titovim akademijama kako se krste i sriču Zdravo Marijo ili Očenaš. Kao i gledati zapovednika ruske vojske kako se na paradi na Crvenom trgu krsti ispod srpa i čekića, kojeg se nisu odrekli, pa za Usrks farbaju jaja u crveno sa tim istim srpom i čekićem na njemu – jer im je u nedostatku ideologije svaki okupljajući simbol dragocen, čak i oni koji se medjusobno naizgled potiru. To je isti onaj srp i čekić koji je bio na majici reditelja koji je u Zagrebu gurnut sa bicikla i pljunut, valjda u procesu uništenja elementarnog gradjanstva, pa je i sam reditelj požurio da tvrdi kako nije reč o ideologiji nego o umetničkom konceptu.

Crkva u velikom delu sveta više ne poštuje ustave, jer ih ni države ne poštuju i krše ih kako im se svidi. Biće zanimljivo videti kako će multinacionalni gospodari univerzuma, oni koji sve više preuzimaju prerogative države – naći ili nece naći zajednički jezik s crkvom. Njima će se mnogo teže prodavati oprost greha i život posle smrti, nego korumpiranim političarima. Na tržištu virtuelnog sveta crkva je kudikamo duže od nas i s njim ima daleko više iskustva. Nećemo se osećati nimalo prijatno kada finansijska tržišta preuzmu sve važne nadležnosti države, pa se isto tako ne bismo osećali prijatno ni kada bi neko nov preuzeo nadležnosti crkve. Osećali bismo se u toj novoj crkvi kao kasirka u Konzumu u krvoločnim čeljustima novog i veoma gladnog tajkuna. SAD razvijaju preko 200 godina institucije države kojima je za cilj da spreče apsolutnu vlast, a balkanske državice to čine kraće od onomad, pa zato ovde komotno vladaju kabadahije. Ovo izlaganje sam suzio uglavnom na hrišćansku crkvu i zapadnu demokratiju, ali ako još uzmemo u obzir da je rodno mesto hrišćanstva teologija, a rodno mesto islama pravo, dakle sasvim otvoreno i politika – predstojeća žurka obećava da će biti više nego živahna. Sasvim je jasno da Evropa za tu žurku uopšte nije spremna.

Evo, tako uglavnom izgleda ta pantomima demokratije danas. I na zapadu, toj zemlji svetih čuda, takodje je veoma vidljiva, ali oni barem nemaju ideoloških briga oko simbola kojima će se ta pantomima predstaviti. Njihov simbol je bio i ostao simbol valute u upotrebi. U društvima takozvanog demokratskog sveta jedan procenat stanovništva drži pedeset procenata ukupnog bogatstva. Samo podli sapiens moze uspešno glumiti da veruje u takvu demokratsku priču.

U poredjenju sa izvikanom i umirućom socijaldemokratijomkomunizam ima moralniju osnovu, širi horizont i veću koncepciju.

Bez Berlinskog zida i posle takozvanog kraja istorije u kojoj je pobedio liberalni kapitalizam -­‐ društvo isključivo ovlaštenih za uživanje više ne strepi u ravnoteži straha od komunizma, pa halapljivo guta i ono što ne može da svari. Oni najbolje znaju da tu poziciju nisu osvojili u viteškoj opremi, ali su zato spremni da drugom nameću procedure. Socijaldemokratija umire, kapitalizam pokazuje svoje brutalno lice, a kod nas i ono svoje seljačko. Četvrt veka posle kraja istorije lista problema samo je veća, a liberalni kapitalizam nije rešio nijedan, već je napravio mnoge nove. Svet nije ono što se emituje na televiziji. Ono najvažnije što se dogadja na TV nećemo čuti nikada.

Danas u skandinavskim zemljama dolazi do povratka jednog, i to ne u pežorativnom smislu, nacionalnog socijalizma, jer u Danskoj danas postoje partije levice, kao i partije desnice, koje su za socijalna davanja, ali samo Dancima. Baza je tu čisto nacionalna, i ako pripadate istom nacionu, onda imate sva socijalna prava i davanja. Do sada je politika levice bila sadržana u sindikatima i internacionalizmu. A od sada u naprednim zemljama Evrope u nacionalsocijalizmu izgleda da je jedina mogućnost da se politika bazira na tim starim principima pred naletom multinacionalnih kompanija. To je jedini preostali način da se vodi politika socijalizma u jednoj zemlji – i to je skandinavski odgovor. Ko će biti društvena osnova i ideološka forma te nove levice u borbi protiv siromaštva i nejednakosti, legalizovane korupcije, sticanje bogatstva kroz nasledjivanje i političkog sistema koji kontrolišu tajkuni – ostaje da se vidi. I kako će uopšte takva ideja preživeti u umreženom svetu?

Jedini izlaz vidim u revoluciji. Ta revolucija pre svega se mora dogoditi u sistemu nasledjivanja. Rimsko pravo mora prestati da bude uzor. Jedina delotvorna revolucija bi bila ona koja sprečava nasledjivanja, nastanak bogatih naslednika koji ništa ne rade i koji uvećavaju svoje nasledjeno bogatstvo novim špekulacijama. Kratkotrajno nacionaliziranje nekretnina od strane komunista je bilo nepravedno, a vekovna uvećavanja bogatstva na kolonijalnim i domaćim mahinacijama i ropskim ekploatacijama, stoletno trpanje one otete nasledjene vreće viška u podrum je bilo pravedno? U današnjim uslovima sveopšteg nadgledanja, medjutim, takva revolucija nešto je sasvim nemogućno. Brigate rosse ili Baader-Meinhof danas mogu da organizuju samo oni protiv kojih bi ta borba navodno bila uperena – kako bi je i sasvim kontrolisali. Drugo rešenje bi bilo da neki oveći meteorit udari u Zemlju.

Da sletimo sad iz svetskih i evropskih visina u našu sitnu meru u kojoj se koprcamo od raspada Jugoslavije. Stav bivšeg predsednika Srbije Tadića da “crkva treba da se pita” izazvao je svojevremeno priličnu kontroverzu i brojne reakcije u javnosti. Ovakvo stanje stvari odslikava konfuziju tipičnu za postsocijalistička društva. Još ako je predsednik glupav kao Tadić, onda taj politički strah od crkve izgleda još ogoljeniji. Mnogo bi bilo važnije postaviti pitanje O čemu crkva ne može da se pita”. Na primer, koji su to društveni problemi koji spadaju u domen crkvene nadležnosti i njenih ustavnih okvira i ograničenja? Njena važnija, socijalna uloga nije tu nimalo jasna. Puno prostora koji zakonski pripada verskim zajednicama (filantropija, zadužbinarstvo, humanitarni i socijalni rad i sl.) ostaje neiskorišćeno, dok se s druge strane, vrlo lako vrši politizacija ili politička instrumentalizacija crkve, ne samo od strane konzervativnih političara, već i njenih vlastitih prelata, episkopa i drugih visokih sveštenika koji zastupaju njene stavove u javnosti. Ne sećam se više intervjua visokog crkvenog predstavnika koji nije bio i ogoljeno politički.

U periodu nakon pada Miloševića SPC je počela sve više da pruža novi ideološki okvir za državne institucije kao što je, na primer, vojska ili škola, popunjavajući, na svoju vlastitu inicijativu, ideološki vakuum ili prazninu nastalu nakon sloma komunizma. Od samog početka demokratskih promena SPC je vrlo brzo ostvarila kontakt sa državom i predstavnicima njenih institucija. Najčešće je to išlo preko intelektualnih nacionalističkih i političkih krugova. Zahvaljujući pre svega Zoranu Djindjiću megalomanski projekat crkve Sv. Save u Beogradu je nastavljen, a veronauk je ušao u škole. Snishodljivost i udvaranje srpskoj crkvi bili su veoma vidljivi u svim vladama nakon Miloševića. Taj se trend zapravo samo pojačavao.

Za utehu je da sve nije išlo glatko. Briselski sporazum je 2013. u Srbiji kao jednu od nenameravanih posledica imao narušavanje odnosa između države i Srpske pravoslavne crkve. Ne pamti se da je u novijoj srpskoj istoriji izrečeno toliko teških reči između državnih i crkvenih velikodostojnika, kao što je to bilo povodom pomenutog događaja. Medju najelokventnijim tiradama tadašnjeg premijera Dačića, ostaće upamćene one u kojima podseća da je patrijarh napustio Kosovo pre više od 300 godina, kao i one u kojima poredi ponašanje SPC sa inkvizicijom. Slično bi se moglo reći i za nastupe tada prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, koji je poručio da se politikom bave političari, a da crkveni velikodostojnici, ako to žele, mogu da skinu mantije i slobodno uđu u političku arenu. Gle čuda, malo kasnije, Vučić ljubi ruku pravoslavnim sveštenicima, što znači da im ruku ljubi država Srbija, ali ne ljubi ruku i rabinu i reis-ul-ulemi. Dok Dačić iz Miloševićeve partije, koja je dugogodišnju vlast postavila na pljuvanju Tita i rasturanju Jugoslavije, na poslednjim izborima ima Josipa Broza petog na listi i uzvikuje sloboda narodu, ali bez onog smrt fašizmu. Država je u Srbiji opet, zbog ličnih interesa, spremno ustuknula pred crkvom, jer te interese ona itekako dobro zna da dovede u pitanje. Ove godine ni premijer ni predsednik Srbije nisu čestitali Prvi maj gradjanima čiji položaj nikad nije bio teži, ali nisu propustili priliku da javno saopšte svoju veru u uskrsnuće Isusa. To bi bio ozbiljan propust, kada bi bio slučajan, na julijansko kalendarsko poklapanje ova dva datuma.

Slabašni pokušaji države da ograniči uticaj crkve na državnu politiku biće vidljiviji tek ako se vlast osmeli da umanji uticaj crkve u sistemu obrazovanja, a ne da ga povećava kao što je nedavno pokušano ovde u Zagrebu. Tek onoga trenutka kada veronauka bude isključena iz sistema državnog obrazovanja, biće jasno šta su stvarne namere države. Do tada ćemo gledati ulizivanja, koja su u suprotnosti pre svega sa Ustavom. A i što bi crkva poštovala ustave više od samih država? Hitler nikada nije ukinuo Vajmarski ustav, ali je vladao kao diktator. Kao što ni Staljin nije ukinuo Sovjetski ustav, dok je radio šta mu se prohte. Ta tehnika se upražnjava i dan danas.

Poput drugih pravoslavnih crkava, i SPC se poziva na princip sabornosti kao ključno načelo svog delovanja, ali sabora od svetskog, vaseljenskog značaja nije bilo još od 8. veka, dakle više od 1200 godina, ili barem od Velikog raskola i prekida liturgijske zajednice 1054. godine. Evo, sledećeg meseca će na Kritu napokon biti sabor pravoslavnih crkava, ali Antiohijska crkva je već rekla da neće učestvovati, a Gruzijska unapred odbacuje jedan od dokumenata koji je predložen za usvajanje. Srpska crkva gotovo da nema odgovora na pitanja savremenog sveta, njen doprinos egzistencijalnom pojašnjenju savremenih antropoloških, kosmoloških, kulturno-civilizacijskih i drugih problema je minoran i zato uglavnom ispoljava negativne reakcije na taj svet koji inače slabo razume, jer se savremeni svet ne uklapa u dogme iz Konstantinovog ili Nemanjinog vremena. Jedan od poslednjih gafova neverovatnih srpskog Patrijarha se zbio kad se javno zahvalio vodećem njujorškom mafijašu Gotiju jer je obećao da će sam, ako već neće policija, naći onog ko je zapalio srpsku crkvu na Menhetnu. Današnja Evropa se barem verbalno vraća svojim pretkonstantinovskim, pluralističkim korenima, mada i tu vidimo uzmicanja na sve strane, dok SPC – poput pristalica islamskog selefizma koji se okreću prvobitnom kalifatu, tu i dalje kao ideal vidi nemanjićku državu ili hrišćansku crkvu iz vremena vaseljenskih sabora. Katolička crkva je u tom smislu naprednija i sofisticiranija, a protestanti predstavljaju najbogatiji deo sveta, pa to dovoljno govori o njima. Martin Luter je otvoreno propovedao individualizam, a time i egoizam, kroz načelne afirmacije rada i svojine. Pritom je bio i sapiens-antisemita.

Nikada se ne sme potceniti spremnost ljudi da ulažu u nešto sasvim iracionalno. Svako selo ima barem jednu crkvu, ta sredstva i energija neuporediva su s bilo kojim drugim ulaganjem, a uloženi su u nešto toliko nematerijalno i nesigurno. A ljudska prava i slobode danas još uvek daleko više ugrožava država nego crkva, čak i ono najradikalnije krilo crkve je tek pripomoć oslabljenoj državi u osporavanju osnovnih ljudskih prava, za koja smo naivno mislili

da su kako-tako osvojena u Evropi.

Antisemitizam, nacionalizam, fašizam i slične ljudske bede i danas cvetaju na neznanju i korumpiranosti kod onih koji Isusa nisu ni prepoznali ni naslutili, ma kako ukrašene mitre i kamilavke nosili. Ali, kad govorim o velikom društvenom problemu pokušavam da plasiram pozitivnu agresivnost i vedri pesimizam, kao i istinitost bez mržnje. Preko glave mi je istinitosti kroz mržnju isto onoliko koliko i neistinitosti kroz mržnju. Primio sam prepunu porciju tih stvari tokom raspada Jugoslavije, domovine koju sam voleo i koju i danas volim, i ne dajem podršku nikakvim mržnjama. S druge strane, prorok još u Starom zavetu poručuje da ako ne osudiš grešnika, postaješ njegov saučesnik. Crkva je često znala da bude grešnik i spremni saradnik svakojake bede.

U takvom svetu sam prisvojio licencu da mogu neprestano da opovrgavam samog sebe i svakog ko mi ide na živce u tom trenutku. I ja sam samo sapiens. U svetu koji se neprestano menja, ni ja ne moram, a i ne mogu ostati isti. Moja podrška, moja stvar. Dam je kad hoću, uzmem je kad hoću. Povukao sam nazad ionako svoju podršku, a ne tudju. To je moj surovi odgovor surovom društvu. Čovek je ono što sam od sebe učini. Sartre bi me sad poljubio u čelo. Kao takav, pored svega što sam rekao, želim na kraju da izrazim svoju duboku zahvalnost svim onim sveštenicima koji su unosili red i mir u moj život kada to niko drugi nije mogao, umeo i želeo.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s