Novi Standard
Ponedeljak, 11 novembar 2013 15:23
Za Vatikan je ključni zadatak da uvede pravoslavlje u orbitu svog uticaja i da ga omekša
U doktrini Katoličke crkve ostala je još samo etika. Zbog isuviše strogog poimanje greha nije postojala mogućnost da se prizna savremeni tolerantni sistem vrednosti. Sada su napravljeni revolucionarni koraci da se o tome razmisli – rekla je za moskovski list Vzgljad Olga Četverikova, ruski stručnjak za Vatikan.
Nakon što je kardinal Mario Bergoljo izabran za novog poglavara katoličke crkve, većina posmatrača očekivala je izmene u upravljanju Rimskom kurijom. Dok se na reforme Pape Franciska još čeka, ovih dana se saznaje da je, osim upravljačkih reformi, Vatikan započeo pripreme i za fundamentalne promene. Papini predstavnici potvrdili su da je svim dijecezama poslat upitnik sa 39 tačaka, čiji je zadatak da širom sveta utvrde odnos katolika prema najvažnijim porodičnim pitanjima. Na Zapadu su najviše kritikovali Rimsku crkvu upravo zbog njenog odbijanja da izađe u susret zahtevima tolerantnog društva i izmeni svoj stav.
Iako sada u Rimskoj kuriji tvrde da se anketiranje vrši uoči vanrednog biskupskog sabora sazvanog za oktobar 2014. godine, posvećenog temi porodice, i da crkva „nema želju da ponovo počinje diskusiju o katoličkoj doktrini”, već da će se potruditi da rešenje za najteža pitanja pronađe u okviru postojeće doktrine.
Sam spisak pitanja pokazuje da se najverovatnije reč o potencijalnim promenama, koje se nikako ne mogu pripisati katoličkom pogledu na svet. Biskupi i vernici izjašnjavaće se o svom odnosu prema razvodu i abortusu, homoseksualnim brakovima i mogućnosti da takvi parovi usvajaju decu, o „mestu tradicionalnog braka kao savezu između muškarca i žene u savremenom društvu”, kao i o tome koji su metodi kontrole nataliteta najefikasniji. Među pitanjima koje zahteva tolerantno društvo u anketi nema tema kao što su eutanazija i postavljanje žena za sveštenike, što se objašnjava time da je anketa posvećena temi porodice (kako je shvata savremeno zapadno društvo).
O tome zašto je Vatikan organizovao ovakvu anketu i kakvu to reformu sprema papa Francisko za moskovski list Vzgljad govorila je magistar istorije Olga Četverikova, stručnjak za politiku Vatikana, docent katedre za istoriju i politiku zemalja Evrope i Amerike Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO), autor knjige Izdaja u Vatikanu ili papska Zavera protiv hrišćanstva.
Olga Nikolajevna, šta je suštinska karakteristika ove ankete?
— Hrist je odredio učenje Crkve, a na crkvenom rukovodstvu je da ga održava u svoj njegovoj čistoti. Ako društvo klizi u greh, onda je crkva dužna da to kaže i zaustavi. Ovom anketom oni traže pokriće za već pripremljene odluke i žele da se sakriju se iza „volje vernika“. Zato govore: „Naš zadatak je da odgovaramo duhu vremena, a upravo ankete pokazuju šta ljudi žele”. Prethodne ankete pokazivale su da je većina katolika za abortuse i razvode. Istovremeno, i katolici u Francuskoj govore da nisu protiv homoseksualnih brakova, već protiv toga da se menjaju njihovi „sveti civilni zakoni“ i da umesto muškarca i žene piše „suprug broj jedan” i „suprug broj dva”. Pri tom, niko neće da osudi sam homoseksualizam.
Bilo je slučajeva kad su sveštenike koji su u svojim propovedima govorili protiv homoseksualizma i proglašavali ga grehom trpali u zatvor…
— To je već posezanje na sveto i neprikosnoveno pravo na samu tolerantnost. Sam taj princip iznutra već razjeda i Katoličku crkvu i formira svest katolika. Jer tolerantnost, kako je tumače u Evropi, predstavlja odsustvo bilo kakve apsolutne istine, odsustvo dogme. A čitava hrišćanska vere zasnovana je na dogmi. Princip tolerantnosti moguć je samo ako hrišćanstvo nestane.
A sam Vatikan tome doprinosi?
— U skrivenoj formi, na čisto jezuitski način, u toku je sveobuhvatna i neprimetna revizija osnova učenja o moralu u Katoličkoj crkvi. Prethodno – tokom poslednjih 50 godina – izvršena revizija dogme, a u moralnim postulatima ostale su suštinske odredbe od kojih Katolička crkva nikada ne bi odustala da je na tronu ostao papa Benedikt XVI. Zato je i abdicirao. Njegovo vreme se završilo – počela je sveobuhvatna moralna revolucija i revizija katoličkog pogleda na svet. Ovo se odavno priprema, ali tek sada izbija na površinu – u tome je sadržana revolucionarnost.
To nije revolucija sadržaja, već metoda. To je isto kao i sa teorijom zavere: ona više ne postoji jer je zavera izbila na površinu. Dok nisu imali dovoljno uticaja, autori ove revolucije su se krili, a sada izlaze na otvorenu scenu. Odatle potiču sve ove užasne i otvorene stvari u ime kojih ponekad čujemo: ma kako je moguće, otkud problem sodomskog greha, pa on nikada nije ni postojao! On je uvek postojao, ali je bio unutra i skriven, a sada je nastupilo vreme u kome nam otvoreno govore: gotovo, mi osnivamo našu sodomsku anticrkvu. A onaj ko ne želi da joj se potčini nema prava ni na postojanje. Otuda i borba protiv homofobije, i zakoni koji se pripremaju na osnovu predstava takozvanih homofoba.
Da li je odustajanje Benedikta od papstva i dolazak novog pape bilo potrebno upravo zbog takve revolucije?
— Papa Francisko pripada jezuitskom redu. A misija ovog reda je da se katoličko bogoslovsko učenje prilagodi realnom životu. Prvobitni razlog osnivanja reda u XVI veku bilo je očuvanje i jačanje papske vlasti. U tadašnjim uslovima totalnih promena svesti u evropskom društvu to je bilo moguće učiniti samo spoljašnjim prilagođavanjem i čuvanjem katoličke dogme i veroučenja. Misija jezuita bila je kontrola evropskih elita putem katoličkog pogleda na svet o potrebama tih istih elita. Najbitnija crta jezuita bila je, jeste i ostaće prilagodljiv i prevrtljiv moral, koji im omogućuje da tumače Svete oce kako im odgovara ili se na ovaj ili onaj način mire i slažu sa bilo kojom kulturom, religijom i sistemom vrednosti.
Iza promena u bogoslovskoj doktrini Rimske crkve takođe stoje jezuiti – na Prvom Vatikanskom koncilu 1871. godine oni su utvrdili dogmu o nepogrešivosti Pape, a na Drugom Vatikanskom koncilu svetu su pokazali da su došli do ekumenizma, priznali da istina opstoji u svim religijama, da su Jevreji izabrani narod, izazvali korenitu revoluciju i time faktički prešli na stavove judeohrišćanstva.
Drugi Vatikanski koncil trebalo je Rimskoj crkvi da obezbedi novu snagu…
— Ali posle koncila počela je kriza – ne Crkve kao institucije, već hrišćanskog pogleda na svet. Bili su pojačani sekularizacija i otpadništvo od crkve – oni su mislili da će im svi pohrliti kada se otvore prema svetu. Međutim, ispostavilo se: ako istina postoji svugde i u svakoj religiji – šta će nam onda hrišćanstvo. Ovim je počela najozbiljnija erozija morala kod Evropljana. A pošto su ključne karike koje određuju sistem vrednosti za zapadnog čoveka institucije kao što su UNESKO i Savet Evrope, zasnovane na principima humanizma koji je na kraju doveo do osnivanja institucije ljudskih prava i, konačno, tolerantnosti kao religijske dogme. I kada se sve podređuje principu tolerantnosti, koji je nespojiv sa Božanskom istinom i na tom principu gradi čitav sistem vrednosti zapadnog čoveka – tada se hrišćanski pogled na svet ni na koji način u to ne uklapa.
Zbog toga se Katolička crkva našla u kritičnoj situaciji da sačuva pastvu. Ona se maksimalno prilagođavala i integrisala u politički, ekonomski i finansijski sistem, ali ne i u moralni. Zbog toga je Vatikan bio izložen kritici sve do Benedikta XVI – baš zato što je bio protiv grehova kao što su abortusi i sodomski greh.
Papa Benedikt XVI nije bio protivnik globalizacije…
— Iako je Benedikt bio veoma dobro inkorporiran u sistem svetske vlade i time dokazivao samu neophodnost postojanja svetske religije i vlade, njegov odnos prema sistemu vrednosti bio je smetnja da ostane na čelu Katoličke crkve. Globalizatori su poslednjih nekoliko godina zauzeli kurs na totalnu realizaciju principa tolerantnosti, to jest na uklanjanje „zaostalih moralnih normi”. Sada tvrde da su sodomski brakovi – cveće, a zatim će uslediti definisanje rodnog razumevanja čoveka kao bespolnog bića i medicinski eksperimenti sa veštačkom oplodnjom u kojoj dete ima tri roditelja. Zato im je bilo neophodno da, u skladu sa ovim, redefinišu i katoličke principe. Upravo zato, papa je postao predstavnik reda koji se specijalizovao baš za „prilagođavanja”.
Kada je biran, mnogi su za Franciska govorili da je konzervativac i da ima tradicionalni pogled na brak i porodicu.
— Akcenat je stavljen na to da je papa predstavnik siromašne crkve koji se približio narodu. Kao i naš Gorbačov. Međutim, ako je misija Gorbačova bila da uništi svoju partiju, onda je misija Bergolja da pod firmom reforme likvidira samo hrišćanstvo. Ne katoličku Crkvu kao instituciju – ona će biti sačuvana, jer je potrebna kao ideološka institucija da dokazuje neophodnost postojanja svetske vlade i kao jedan od vodećih centara za stvaranje jedinstvene svetske religije sa papom na čelu kao ključnom figurom – već crkvu kao zajednicu vernika u Hristu.
Sistem vrednosti i dogmi kao i učenje o crkvi i spasenju odavno su u Rimskoj crkvi omekšani. Etika je ono što je poslednje ostalo. Postojanje strogog poimanja greha ipak nije omogućavalo da savremeni tolerantni sistem vrednosti bude priznat. Sada i to treba omekšati, pa se u tom pravcu činje „revolucionarni koraci”. Samo nekoliko dana pre nego što je Benedikt abdicirao, šef papskog Saveta za pitanja porodice monsinjor Vićenco Palja izjavio je da Vatikan podržava francuske katolike, koji se bore protiv homoseksulanih brakova, ali i da je neophodno priznati da postoje razne porodične forme i da je kategorički potrebno istupati protiv progona i diskriminacije tih formi. O čemu se ovde radi?
Monsinjor nije govorio o političkoj ili pravnoj diskriminaciji, već o moralnoj, rekavši da ne treba osuđivati takve „brakove”. Pripreme su počele još 2008. Godine, kada je Vatikan podržao dokument koji je usvojila Organizacija ujedinjenih nacija o borbi protiv progona homoseksualaca i njihovom pravu na porodicu. Istina, Vatikan se tada ogradio i rekao da se to ne uklapa u međunarodno pravo i da sa tim nešto treba uraditi, tako da je ostalo nejasno šta se imalo u vidu: neophodnost da se menja pravo ili poziv da se homoseksulaci drugačije nazovu.
Posle Benediktove ostavke pojavile su se informacije da mu je prethodno bio podnet izveštaj o delovanju „gej lobija” u Vatikanu.
— Kada se saznalo za izveštaj papi Benediktu, njega su ovako predstavili: skupljeni su kompromitujući materijali protiv homoseksualaca, sa kojima papa ništa ne čini, treba ga naterati da reaguje. Posle se ispostavilo da je sam izveštaj delo homoseksualnog lobija, koji je time pokazao samom papi da sve drži pod kontrolom čime su ga doveli pred svršen čin, rekavši: priznaj našu snagu ili idi. A novi papa Francisko, govoreći letos na jednoj konferenciji, priznao je da u kuriji funkcioniše gej-lobi. Međutim, on ga nije osudio i nije zauzeo jasan stav, već je faktički prešao na njihov rečnik i tako ih prizano, stavljajući do znanja da se ništa neće dogoditi, rekavši: „Ko sam ja da sudim homoseksualcima?”
Jedan od kardinala povodom pripremljene ankete rekao je da Vatikan nema nameru da otvoreno diskutuje o doktrinarnim pitanjima.
— To su čisto jezuitski metodi. Oni upotrebljavaju reči koje se mogu tumačiti veoma široko, a kada je to potrebno, one imaju čas jedno, čas drugo značenje. Začenje i smisao njihovih dvosmislenih formulacija teško je razumeti. Ali ovakva davnašnja praksa, jasno pokazuje da u ovom trenutku papa mora ostvariti nekoliko stvari. Prvo, da mora sprovesti reformu crkvene uprave. Šta se pod tim podrazumeva?
Osnovni smisao onoga što se dešava u svetskoj politici u uslovima globalizacije jeste demontaža strukture nacionalne države. I prenos njenih funkcija na transnacioalne strukture, sa stvaranjem nadnacionalnog prava. Zato se isto dešava i sa međunarodnim pravom. Vatikan nije samo crkva već i nacionalno-državna institucija. U toj dvojnosti sadržana je njegova sila.
Na primer, ko je katolički biskup u Francuskoj – predstavnik Vatikana ili državljanin Francuske? U savremenim uslovima, dok traje prenos mehanizama donošenja odluka na nadnacionalni nivo, Vatikan više nije potreban kao jaka struktura nacionalne države. Dolazak jezuite označava da upravljanje neposredno prelazi u ruke katoličkih redova (pored jezuita – tu su Malteški red i Opus Dei), koji su kao mrežne strukture dobro integrisani u svetsku elitu – oni su članovi masonskih loža i transnacionalnih saveta i struktura.
Ti redovi odavno su jedna od osnovnih formi organizacije svetske nadnacionalne elite…
— Naravno. Zato, čim su jezuiti došli na vlast u Vatikanu, odmah su objavili da će demokratizovati sistem upravljanja, odnosno da će postepeno demontirati vatikansku birokratiju. Ona je za njih isuviše konzervativna i, ma koliko izopačena, ona je bila u stanju da očuva tradicionalne vrednosti. Odlučili su se za takvu decentralizaciju upravljanja u kojoj se odluke više neće donositi u formalnim vatikanskim strukturama, već u komisijama i savetima. Nedavno je papa Francisko osnovao komitet od osam kardinala, koji je održao svoje prvo zasedanje. Kakav je njegov status? Savetodavni, međutim, upravo ovaj savet, sastavljen od najbližih ljudi pontifiksu, i realizuje reformu.
U toku je i jačanje predstavništava jezuitskog reda po čitavom svetu. Na takav način, centar donošenja odluka prenosi se na mrežni nivo – ukoliko se ranije za donošenje neke odluke moralo obraćati jednom od papskih saveta, sada je sve spušteno na neformalni nivo. Šta više, na zasedanju ekspertskog komiteta vođena je rasprava o fundamentalnoj reformi rimske kurije (što je sinonim za vladu) koja je predviđena za sledeću godinu, nakon koje je sasvim moguće da u kuriji više ne bude snažnih struktura. Umesto državnog sekretara – koji je drugo lice u Vatikanu – najverovatnije će se pojaviti moderator. Stvara se virtuelni sistem upravljanja. I zato treba očekivati radikalnu perestrojku.
Da li će biti potrebno sazivanje novog sabora Katoličke crkve radi izmena u dogmi?
— Izmena može biti i bez sazivanja sabora. To će se dešavati na neformalni način. Ako je papa priznao da homoseksualizam nije greh, to je već revolucija. Od sada će zatvarati oči na sve promene koje se u crkvi dešavaju bez odobrenja.
Među planovima za reformu upravljanja razmatra se i likvidacija Banke Vatikana – Instituta za religijske poslove (IRP). Smatralo se da je ona operativni centar tajne finansijske imperije Vatikana.
— Tačno, banka je faktički postala transparentna, tako da više preko nje neće moći da peru novac. Međutim, oni imaju mnoštvo drugih struktura, što im omogućuje da pređu na crni nivo. IRP je uglavnom radila za talijansku mafiju. A sada se transnacionalne mafije bore sa nacionalnim pokušavajući da ih preuzmu. Može se reći da je banka ispunila svoju misiju, ona više nije potrebna i može da bude zatvorena.
Da li će rasti uticaj pape Franciska na međunarodne poslove? Ovih dana ga je američki časopis Forbs stavio na četvrto mesto spiska najuticajnijih svetskih lidera – odmah iza šefova Rusije, SAD, Kine…
— Ličnost Franciska trenutno veličaju na sve načine – prave ga mirotvorcem, on se obraća povodom događaja u Siriji, proglašavaju ga četvrtim po uticaju u svetu. Iako trenutno Anglosaksonci igraju ulogu globalizatora rušilaca, zadatak kreatora novog svetskog poretka da je da sve maksimalno demontiraju. Zatim će sva krivica biti svaljena na Anglosaksonce, a posle toga će doći ličnost koja će sve objedinjavati i miriti. Antihrist će nastupiti u ulozi pomiritelja (i doći će iz pale crkve, kako govori naša tradicija). Zato je sada, u svom ovom haosu, potrebno da se stvori lik rimskog pape kao pomiritelja, sakralne figure koja oličava religijskog vođu čovečanstva. Papa za sve – bogate i siromašne, hrišćane i muslimane, vernike i grešnike.
Nezvanične informacije govore o mogućem susretu pape Franciska i Vladimira Putina krajem ovog meseca, posle predsednikove posete Torinu. Šta će za papu biti glavna tema tokom susreta?
— Papa će nastupati sa pozicija idejnog i moralnog ujedinjenja, kao nosilac mira i ideje pomirenja. Za Vatikan je ključni zadatak da uvede pravoslavlje u orbitu svog uticaja i da ga omekša. Zato je uspostavljanje dobrih odnosa sa svetovnim vlastima jedan od instrumenata za vezu sa rukovodstvom Ruske pravoslavne crkve. Vatikan je odustao od bogoslovskog dijaloga, a prioritet je stavio na zajedničke molitve i dejstva, što je umnogome efikasnije.
Zašto kod nas mnogi toliko nekritički doživljavaju delatnost pape Franciska?
— U toku je veoma aktivna obrada svesti – skreće se pažnja na demokratičnost i siromaštvo. Uz sve to, kod nas nedovoljno dobro poznaju istoriju odnosa između Rimske crkve i Rusije. Posebno sa jezuitskim redom, a upravo su kod nas izvežbali neprimetnu i idejnu ekspanziju. Tek sada im predstoji zadatak da razbiju negativnu reputaciju reči „jezuita“ koju ona ima u ruskom jeziku. O tome je pre dve godine, prilikom svoje posete Rusiji, govorio sam starešina reda.
Preko naučne razmene i programa aktivno uvode jezuitski sistem obrazovanja. Red mnogo radi sa studentskom omladinom u prvom redu sa perspektivnim studentima koji se u budućnosti mogu iskoristiti. U ovom poslu jezuiti prijateljski sarađuju sa predstavnicima Opus Dei. Nažalost, kod nas je praktički tabu tema iznošenje istinite informacije o katoličkim redovima, kao i generalna kritika katoličanstva. Ništa se neće promeniti dok otvoreno ne kažemo šta su papizam i jezuitstvo. Umesto toga, mi povećavamo statusne odnose sa Vatikanom na nivo ambasada.
Možda naše vlasti žele igru sa Vatikanom da bi ga iskoristile za neke kombinacije u globalnim geopolitičkim odnosima. Ponekad se Vatikan doživljava gotovo kao poseban centar sile.
— Vatikan nije samostalan igrač, on je ugrađen u određenu nišu globalnog sistema upravljanja i treba da obavlja određenu misiju. Ako proces stvaranja novog svetskog poretka razumemo kao realizaciju religiozne ideje, onda je jasno da će ta figura, taj čovek – koga žele da dovedu na vlast i koga u našoj tradiciji nazivamo antihrist – upravljati određenim metodima, ali će njegova glavna misija biti u magijskom upravljanju, tj. ovde se radi o religioznoj veri gde će na mesto Tvorca doći drugo biće. Zbog toga oni najveći deo čovečanstva pripremaju za iracionalni doživljaj stvarnosti. Da bi to ostvarili, neophodno je omekšati hrišćansku svest, jer za razliku od hrišćanstva, sve ostale religije odlično se uklapaju u panteistički sistem.
Sadašnja misija Vatikana je maksimalno omekšavanje hrišćanskog sistema vrednosti. A papa Francisko obavlja završnu fazu tog posla.
Da li su zakoni koji se u poslednje vreme kod nas donose, posebno zakon o zabrani propagande homoseksualizma među decom, očigledan pokušaj da se suprotstvaimo invaziji globalnog diktata tolerantnosti?
— Tako je, ali ne radi se više o o invaziji tolerantnosti, već o njenom završnom napadu, pa nas odbrambene mere neće spasiti. Zato što sada rade drugačije – u tom istom zakonu o propagandi nije propisana jasna razlika između propagande i informacije, a svaka propaganda se može vršiti pod firmom informacije. Takvi zakoni ništa ne rešavaju – sada treba preći na odlučne mere kao što je odgovornost za homoseksualizam i dve druge oblike izopačenosti. Dok se mi borimo sa sodomijom, oni u naše insitucije uvode teorije i discipline o rodnoj ravnopravnosti koji muškarca i ženu predstavljaju kao rod (gender), uvode sociološki pojam pola koji u potpunosti menja svest, tvrdeći da je najvažnije kako se čovek oseća. Opet ralativizacija. I to se dešava neprimetno što oblikuje svest naše dece.
Metodi borbe protiv nas promenjeni su. Nisu otvoreni, skriveni su i neprimetni. Oni nam neće otvoreno sapoštiti šta su im ciljevi jer mogu da dobiju po glavi, ali zato prilaze s leđa. A mi sami nikada nismo znali da se borimo sa unutrašnjim neprijateljem. Mi imamo otvoren pogled na svet, dok se sva zapadna elita vekovima formirala pod uticajem jezuitskih institucija i zajednica. I zato ne možemo da se odupremo. A kroz deset godina će biti kasno – dobićemo generaciju sa izmenjenom svešću, kojoj više nećemo moći da se obraćamo. Naše je glavno oružje da stvari nazivamo njihovim imenima.
Preveo Goran Šimpraga
http://www.standard.rs/olga-cetverikova-misija-pape-franciska-je-likvidacija-samog-hriscanstva.html
DAVID 