Papa Franja u ratu protiv siromašnih

Peščanik.net

The Guardian | 26/03/2013


„Kad hranim siromašne, kažu da sam svetac. Kad pitam zašto su siromašni, kažu da sam komunista“. Tako je govorio brazilski nadbiskup Elder Kamara. Njegova izreka otkriva jedan od velikih razdora u katoličkoj crkvi i svu prazninu tvrdnje novog pape da je na strani siromašnih.

Najhrabriji ljudi koje sam upoznao su katolički sveštenici. Radeći u Zapadnoj Papui pa zatim u Brazilu, upoznao sam ljude koji su bili spremni da redovno stavljaju glavu u torbu za druge. Kada sam prvi put pokucao na vrata manastira u Bakabalu, gradu u brazilskoj državi Maranjao, sveštenik koji mi je otvorio mislio je da sam poslat da ga ubijem. Tog jutra je dobio još jednu u nizu pretnji smrću od lokalnog udruženja rančera. Ipak je otvorio vrata.

U manastiru je bila grupa seljaka. Neki su plakali i tresli se – tela su im bila prekrivena modricama od kundaka, a zglobovi su im bili odrani od vezivanja konopcem. Sveštenici su pokušavali da spasu hiljade ljudi, jer su im zemljoposednici – uz podršku policije, lokalnih političara i korumpiranih sudija – spaljivali kuće, terali ih sa imanja i mučili i ubijali one koji su se opirali.

Naučio sam nešto o strahu u kojem su sveštenici živeli kada me je pretukla i umalo ubila vojna policija. Ali za razliku od njih, ja sam mogao da odem. Oni su ostali da brane ljude za koje je borba da sačuvaju vlastitu zemlju često bila pitanje života i smrti: izgon je značio glad, bolest i smrt u sirotinjskoj četvrti ili rudniku.

Ovi sveštenici su pripadali pokretu koji je zahvatio Latinsku Ameriku nakon objavljivanja knjige „Teologija oslobođenja“ Gustava Gutiereza 1971. godine. Teolozi oslobođenja nisu samo stali između ubica i siromašnih, nego su i mobilisali vernike da se suprotstave otimačini, da nauče svoja prava i sagledaju svoju borbu u svetlu duge istorije otpora koja je počela bekstvom dece Izraela iz Egipta.

Do mog dolaska 1989. bilo je ubijeno sedam brazilskih sveštenika; mnogi drugi širom kontinenta su hapšeni, mučeni i ubijani; Oskar Romero, nadbiskup San Salvadora, bio je pogubljen. Ali diktatori, zemljoposednici, policija i dželati nisu bili njihovi jedini neprijatelji. Sedam godina posle mog prvog dolaska u Bakabal, vratio sam se i sreo sa sveštenikom koji mi je otvorio vrata. Nije mogao da razgovara sa mnom. Ućutkan je u okviru velike čistke koju je crkva sprovodila nad buntovnim sveštenicima. Božje lavove vodili su magarci. Seljaci su izgubili svoje zaštitnike.

Napad je počeo 1984, kada je Kongregacija za versku doktrinu (organ koji se ranije zvao Inkvizicija) objavila dokument svog poglavara Jozefa Racingera, koji će kasnije postati papa Benedikt. U ovom dokumentu on je osudio „devijacije, i rizike od devijacija“ teologije oslobođenja. Nije poricao, kako sam piše, „preuzimanje ogromne većine bogatstva od strane posedničke oligarhije… vojne diktatore koji se rugaju najosnovnijim ljudskim pravima i divljačko ponašanje nekih predstavnika stranog kapitala“ u Latinskoj Americi. Ali je insistirao da se „spasenje i isceljenje može očekivati samo od Boga. Bog, a ne čovek ima moć da ispravi patnju.“

Jedino rešenje koje je predložio bilo je da sveštenici pokušaju da preobrate diktatore i plaćene ubice i privole ih da ljube svoje bližnje i da se kontrolišu: „Samo se apelovanjem na ‘moralni potencijal’ osobe i na neprekidnu potrebu za unutarnjim preobraćenjem može postići socijalna promena“. Generali i njihovi odredi smrti su se sigurno tresli od straha.

Ali Racinger bi makar mogao da se pravda, budući da je bio izolovan u Vatikanu, da nije znao šta tačno uništava. Dok je u Rimu bila u toku inkvizicija jednog od vodećih teologa oslobođenja, oca Leonarda Bofa, nadbiskup Sao Paula pozvao je Racingera da poseti Brazil i sam vidi situaciju. On je odbio – a zatim je nadbiskupa lišio velikog dela njegove dijeceze. Racinger je izabrao da ništa ne zna. Ali sadašnji papa nema čak ni takvo opravdanje.

Papa Franja je znao kako izgledaju siromaštvo i ugnjetavanje: nekoliko puta godišnje držao je misu u sirotinjskoj četvrti Buenos Ajresa Vila 21-24. Međutim, kao poglavar argentinskih jezuita, osudio je teologiju oslobođenja, zahtevajući da se sveštenici koji brane i mobilišu siromašne uklone iz sirotinjskih naselja i da obustave političku aktivnost.

Sada tvrdi da želi „crkvu koja je siromašna i koja je za siromašne“. Ali da li to podrazumeva hranjenje siromašnih ili postavljanje pitanja zašto su siromašni? Latinoamerički diktatori vodili su rat protiv siromašnih, koji je na mnogim mestima nastavljen i posle rušenja tih sistema. Različite frakcije Katoličke crkve različito su se opredeljivale u ovom ratu. Kakve god bile namere onih koji su napadali i gušili teologiju oslobođenja, u praktičnom smislu ti ljudi su bili saveznici tirana, otimača zemlje, dužničkih robovlasnika i odreda smrti. Uprkos svojoj pretencioznoj skromnosti, papa Franja je bio na pogrešnoj strani.
George Monbiot, The Guardian, 19.03.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.03.2013.

http://pescanik.net/2013/03/papa-franja-u-ratu-protiv-siromasnih/

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s