Ljudska prava u kandžama korporacija na tlu EU

Novi standard

ANDREJ GANŽA, SERGEJ KLIMOVSKI: ŠTA SE ZAPRAVO DOGAĐA U BUGARSKOJ ILI POČETAK EVROPSKE POBUNE

ANDREJ GANŽA, SERGEJ KLIMOVSKI: ŠTA SE ZAPRAVO DOGAĐA U BUGARSKOJ ILI POČETAK EVROPSKE POBUNE

Ponedeljak, 25 mart 2013 15:26

To što se dešava ličiće na pobune i ustanke srednjovekovne Evrope

Masovni protesti u Bugarskoj naterali su vladu Bojka Borisova da 20. februara podnese ostavku. Tako je Rosen Plevneliev, predsednik Bugarske, bio prinuđen da za 12. maj ove godine zakaže prevremene parlamentarne izbore, što je omogućilo da počne da se govori i o „bugarskom proleću“, po analogiji sa „arapskim prolećem“ 2010. godine.

Nije Bugarska jedina zemlja Evropske unije koju danas potresaju masovna okupljanja i bilo bi pojednostavljenje ako se iza tih protesta, koji već treću godina uznemiruju Evropu, vidi samo konkurentska borba transnacionalnih korporacija.

Bitniji razlog za protesna okupljanja poslednjih godina krije se u strukturi ekonomija evropskih zemalja, onako kako je ta struktura stvorena krajem 20. veka. Ekonomije pojedinačnih zemalja i regiona postale su slične celovitim lokalno-proizvodnim kompleksima kojima se upravlja iz centra. I nije uopšte važno gde je taj centar – u kancelarijama transnacionalnih korporacija, na berzi ili na Volstritu. Odraz tog novog pogleda se prepoznaje u pojmu „globalna ekonomija“.

Kapitalizam naših dana postaje sve sličniji ekonomiji raspodele koja je bila svojstvena feudalnom tipu. A klasičnom kapitalizmu 19. veka sa njegovom slobodom preduzetništva ostali su samo zabiti uglovi Afrike i Azije, koje je Volstrit slučajno zaboravio. Podvođenje u zakonite oblike privredne delatnosti država uvek je postojalo: srednji vek Evrope daje masu primera – na primer, davanje licenci i privilegija za određene vrste poslova direktno od vladara itd. Pa i sada, baš kao u prošlosti, put u biznis komplikuje ne samo država – taj put vrebaju i vlasnici supermarketa koji grabljivošću feudalaca od proizvođača robe uzimaju novac za njihov „izlazak na tržište“, zajedno sa bankama koje kreditiraju posao i koje su po metodama podjarmljivanja daleko prevazišle lihvare srednjeg veka.

Menadžeri Evropske unije shvataju da imaju posla baš sa krizom u ekonomiji raspodele. Zato traže izlaz delimično u renesansi samostalnog proizvođača. Upravo takav proizvođač (po pravilu – individualni preduzimač) postao je junak dana u programu španskog premijera Marijana Rahoja, koji, uz njegovu pomoć, ima nameru da u periodu 2014-2015 godine ekonomiju Španije izvuče iz recesije, a usput i da svoju zemlju oslobodi od 26-procentne nezaposlenosti.

KRAH EVROPSKOG KAPITALIZMA Slični programi državne stimulacije malog biznisa predstavljaju jedan od dokaza istinitosti prognoze o postojanju granice u razvoju kapitalizma. Evropski kapitalizam, koji je služio kao obrazac i koji je krajem 20. veka postao globalni, istovremeni je iscrpeo sve mogućnosti za svoj razvoj. Neočekivano se ispostavilo da se bez komšiluka takozvanog tradicionalnog načina proizvodnje, koji Rahoj pokušava da u Španiji obnovi, kapitalizam pretvara u ekonomiju raspodele, tako da je osuđen na stagnaciju. On čak može i da umre zbog nedostatka radnih resursa, te je zato prinuđen da eksportuje radnike iz zemalja na periferiji. Kad je kapitalizam postao globalni sistem, a stanovništvo Evrope i sveta se maksimalno podelilo na najamnike i kapitaliste, isti model proizvodnje je izgubio perspektivu: tako je stvorena granica njegovog rasta.

Da pogledamo strukturu BDP evropskih ekonomija: u Bugarskoj je 2011. godine učešće poljoprivrede u BDP 5,2 odsto, industrije 30,6 a sfere usluga čak 64,2 odsto. U Grčkoj, takođe 2011. godine poljoprivreda učestvuje sa 3,3, industrija sa 17,9 i usluge sa 78,9 odsto.

Struktura ekonomije Nemačke i Francuske, vodećih zemalja EU, još je izrazitija. U BDP Nemačke 2011. godine učešće poljoprivrede je 0,8 odsto, industrije 28,6 i usluga 70,6 odsto. Bez obzira na tako nizak pokazatelj u poređenju sa Bugarskom i Grčkom učešće poljoprivrede u BDP Nemačke se i dalje smanjuje. U Francuskoj je učešće poljoprivrede u BDP veće, ali je industrija uvek manje učestvovala nego u Nemačkoj: na poljoprivredu je otpadalo 1,8 odsto BDP, na industriju 18,8 a na usluge 79,4 odsto, takođe u 2011.

To znači da je očigledna tendencija koja omogućuje da se s pravom govori o „informacionoj ekonomiji“, u kojoj sfera usluga (medicina, prosveta, nauka itd.) imaju prioritet u odnosu na bazne grane – poljoprivredu i industriju. Ta tendencija je bitna ne samo za Evropu iako su ljudi iz sfere usluga samo pomoćni radnici i njihova višekratna nadmoć u odnosu na „prave proizvođače“ je neracionalna sa gledišta kako to posmatraju menadžeri sistema. Za njih su oni „suvišni ljudi“, koje treba „ukinuti“.

Preporuke za „optimizaciju“ stanovništva su se čule još 90-tih godina i trebalo je samo da se pronađu „humani načini“ za realizaciju zamišljenog. Ti su načini vrlo brzo otkriveni: od propagande o brakovima osoba istog pola do šok-terapije u ekonomiji – to se zovu „humani metodi“. Ne čuje se uzalud fraza: „Svet se strmoglavljuje u veliki rat!“ Šok i humanizam su dali očekivani rezultat. Tako se stanovništvo Bugarske smanjilo za skoro 20 odsto i došlo na nivo iz 1950. godine.

Sfera usluga, u koju spada i državna birokratija, razrastala se, pretvarala u sistem koji je radio sam za sebe. Zemlje su se takmičile i po broju studenata, a radnih mesta za njihov rad u struci je bilo sve manje. Kao rezultat, došlo je do visoke nezaposlenosti, i to među omladinom, što je karakteristično za skoro sve zemlje. Za nove generacije skoro da nije ostajalo mesta. U nacionalnim ekonomijama raspodele pojavili su se „trombovi“ od nezaposlene omladine i sfere usluga koja se neverovatno širila, a njih je dopunjavao i „tromb“ koji se sastojao od penzionera iz nacija, koje postaju sve starije.

DVE RAZLIKE Izgradnja Evropske unije kao „velike imperije raspodele“ samo je ubrzala sve procese. U Evropsku uniju su pozivani svi koji su sanjali o visokom standardu u novoj naddržavi sveopšteg blagostanja, ali je to zahtevalo slivanje nacionalnih ekonomija u jedinstvenu ekonomiju raspodele, što nije moglo da se radi mehanički. Zato su se pojavila pitanja koliko je potrebno Grka ili Bugara kojima je u strukturi ekonomije Evropske unije uglavnom namenjena uloga posluge po odmaralištima i farmama. To je dovelo do podele na nacije radnike i nacije neradnike, koje su vrvile od „suvišnih ljudi“ a upravo su 2011. godine nemački mediji tako predstavljali Grke. Na to je odgovarano prikazivanjem Angele Merkel kao štardantenfirera SS. Tako su se pojavile i „zemlje-svinje“ (PIIGS), kojima sada dodaju i Kipar.

Međutim, praksa je pokazala: politika daljeg nipodaštavanja zemalja dužnika preti rušenjem Evropske unije. Širenje socijalne baze protesnih pokreta u Grčkoj, koje preti da te pokrete ujedini u jedan opštenacionalni zamalo je na vlast dovelo partiju Siriza, koja je insistirala na preispitivanju odnosa sa Briselom uopšte. Grke su tada prestali da nazivaju nacijom neradnika, odobreni su im krediti, a na sastanku ministara finansija Evropske unije u martu 2013. godine proučavane su varijante produžetka rokova otplate dugova Irske i Portugalije, kao i uslova za dodelu kredita Kipru. Brisel je očigledno izvukao pouke od lekcija Grcima, ali to ne znači da se odrekao planova oslobođenja od „suvišnih ljudi“. Produženje starosne dobi za odlazak u penziju, komercijalizacija obrazovanja i zdravstva, rast cena transporta i stanovanja, zamrzavanje plata i pomoći, produženje radne nedelje, smanjenje broja radnih mesta u državnim strukturama i budžetskoj sferi i sl. Ista politika se i dalje nastavlja. To znači da su pobune neizbežne, a buniće se njih mnogo – od studenata do policije i zatvorskih čuvara. Ovi poslednji su se već bunili u Francuskoj i Češkoj. Sabrano nezadovoljstvo će, s vremena na vreme, da se izliva u obliku evropskih urednih revolucija sa ostavkama vlada i vanrednim izborima, kao što se to već desilo u Španiji, Portugaliji, Slovačkoj, Grčkoj, a sada i u Bugarskoj.

To što se dešava će ličiti na pobune i ustanke srednjovekovne Evrope, ali uz dve razlike. U srednjem veku su se bunili proizvođači, a sada se bune potrošači koji zahtevaju jedino da se sačuva nivo potrošnje na koji su navikli. A što se tiče same ekonomije raspodele u kojoj često dobijaju potpuno besmislene funkcije, oni su joj savršeno lojalni. Odatle i urednost u protesnim akcijama koje više liče na teatralizovane predstave nego na pobune prošlosti u kojima nije bilo ni za koga milosti.

Međutim, pobunjenički duh može i da se obnovi, a za sada samo može da se kaže da je Evropa stala na put svojih raznobojnih i šarenih „revolucija“.

Fond strateške kulture

http://www.standard.rs/andrej-ganza-sergej-klimovski-sta-se-zapravo-dogadja-u-bugarskoj-ili-pocetak-evropske-pobune.html

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s