KONKLAVE RIMOKATOLIČKE CRKVE ; ISTOČNE I ZAPADNE CRKVE – TEATAR ZA NAROD?

Tabloid.rs

10.12.2009., broj 195

Crkva

Ima li u postupku biranja novog srpskog patrijarha elemenata za aktiviranje Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala

Popovluk božanskih razmera

Skandali, tuče, podmetačine, intrige, psovačine, svi oblici bogohulnog ponašanja, sve gadosti svojstvene svetovnim, da ne kažemo civilnim, građanskim izborima svojstvene su, i to u mnogom žešćem obliku, vladikama, onima koji su uz skute Bogu, koji su, dakle, sušta suprotnost nama bezdušnicima i bezbožnicima. Ali i površan pogled na njihova duhovna pregnuća govori da su dostojni jedino za dinstanje u paklenom ulju. Ako smo pogrešili u zaključku, molimo da se i na nas primeni Isusova molitva sa Krsta – Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine

Ivan Molotok

Nikola Vlahović

Kada se 22. januara 2010. godine skupe da između sebe izaberu prvog među jednakima, neće to biti nikakav skup ljubavi, nego epilog zakulisnih i zavereničkih, matematički bodovanih, prethodno odigranih dvoboja i troboja, posle kojih će i na samom izbornom skupu neki biti još krvavi od niskih udaraca koje su delili ili dobili, neki će se i preko blata i balege posipati pepelom, a oni smerniji biće tihi i čekati da se razgrne dim i smrad da bi se uopšte videli i čuli.

Dovoljno je pratiti šta sve rade vladike danas, pa da bude jasno o čemu je reč. Jedni se ne skidaju s televizija na kojima laprdaju o koječemu preporučujući svoje nevidljivo duhovno delo ovcama koje išta razumeju; drugi su se, opet, poput komunističkih birokrata i njihovih naslednika raštrkali po kojekakvim mizernim, najčešće virtuelnim gradilištima pa presecaju vrpce i pakuju makaze u džep; treći dave medije bizarnim polemikama i još bizarnijim demantijima na službenom sajtu Srpske pravoslavne crkve; četvrti terorišu narodne poslanike šaljući im “duhovne” poslanice da ih čitaju za govornicom, peti i sami pišu kolumne i opanjkavaju samo uskom krugu upućenih odgonetljive protivnike. Nikada, ama baš nikada, iako je sličnih kampanja bilo i ranije, nisu se vladike toliko razbacale po prljavim vodama političke, pa i najobičnije komercijalne propagande, koliko to čine danas u nameri da zasednu u tron srpskog patrijarha, čiju smrt su jedva, sa suzama dočekali.

Još da nema otpadnika

Teritorija na kojoj deluje Srpska pravoslavna crkva podeljena je na šest mitropolija, 31 eparhiju, uključujući četiri eparhije na prostoru Severne Amerike i jednu australijsku, te jednu autonomnu arhiepiskopiju u Ohridu, koja ima jednu mitropoliju i šest eparhija. Na izbornom Saboru učestvuje ukupno 39 eparhijskih arhijereja SPC i šest vikarnih episkopa (uključujući i vladike iz Ohridske arhiepiskopije). Neki bi, s pravom, izbrojali i malo drugačije. Budućeg patrijarha predlaže Sveti arhijerejski sabor na sednici kojoj prisustvuju najmanje dve trećine eparhijskih arhijereja. Po crkvenom Ustavu, vikarni episkopi predlog mogu da iznesu, ali nemaju pravo glasa niti da budu izabrani. I tu počinju božanstveno komične kalkulacije i podmetačine.

Iz igre odmah ispada onih šest vikarnih episkopa (vikarni episkop je pomoćni episkop koji se dodeljuje nekom episkopu, mitropolitu ili patrijarhu za pomoć na eparhiji).

Jedan episkop, Atanasije Jeftić, otpada jer je u penziji.

Trojica, episkop australijsko-novozelandski Irinej Dobrijević, episkop bregalnički i mjestobljustitelj bitoljski Marko Kimev i episkop stobijski David Ninov, nemaju dovoljno staža u upravljanju eparhijom.

Formalno za izbornu trku ostaje još 35 episkopa. Bolji poznavaoci crkvene problematike kunu se da vladike koje službuju van Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore na izborima nemaju nikakve šanse. Njih je devetorica, pa ostaje dvadeset šestoro.

Oni ulaze u bubanj u kojem se sad mešaju lični animoziteti, javne afere, moralno-politički kriteriji, stranački afiniteti i mentori, generacijske podele (episkop gornjokarlovački Gerasim, na primer, rođen je 1972, a mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan 1936, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije rođen je 1967, a crnogorsko-primorski Amfilohije 1938), geografske podele (brojčano su relativno najzastupljeniji i najrašireniji Bosanci, odnosno gotovo je isti broj vladika iz Bosne i iz Srbije), kriteriji po osnovu konzervativizma ili umerenosti, te po odnosu prema ovoj ili onoj društvenoj tematici. Crkvene problematike tu nema ni u tragovima.

Smatra se da su se sami, pre svega svojim političkim stavovima a onda i usputnim aferama, unapred otpisali vladika raško-prizrenski Artemije (samim tim i, kao “njegov”, vladika timočki Justin) i mileševski Filaret. Zbog “pedofilske afere”, odnosno sudskog procesa u vezi sa seksualnim sklonostima nezamisliv je ostanak u krugu kandidata vladike vranjskg Pahomija. Iako je u prvom medijskom krugu kandidata, ni zvorničko-tuzlanski Vasilije, navodno, nema šanse zbog bahatosti i razbacivanja svetovnim bogatstvima. Nekako se otpisao i episkop budimsko-nikšićki Joanikije, jer ga smatraju čovekom jednog od kandidata za patrijarha – Amfilohija. Isto tako, tokom ere patrijarha Pavla, Amfilohije je potisnuo mitropolita Jovana, iako je ovaj najstariji i po godinama i po vladičanskom stažu, pa ni Jovan, navodno, nema šanse. Samim tim manje šanse imaju i vladike koje se smatraju Jovanovima. Tu se spisak konkurentnih smanjuje na 15-16 vladika.

Poslednji voz

Pragmatičniji analitičari veruju da bi u takvom kontekstu mogla da presude tri faktora: stanje unutar najjačeg, bosanskog lobija među vladikama (gde bi najjači trebalo da bude zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda), politička podrška nekom od vladika, koja se na ovim prostorima gotovo podrazumeva (u tom kontekstu favoriti se traže među bačkim Irinejem, crnogorsko-primorskim Amfilohijem i zahumsko-hercegovačkim Grigorijem), i generacijska kombinatorika, koja se kao faktor neopravdano zanemaruje. Ne treba, naime, zaboraviti da je posle obnove srpske patrijaršije 1920. godine bilo šest patrijarha (39. srpski patrijarh po redu patrijarh Dimitrije, 1920-1930); 40. patrijarh Varnava (1930-1937); 41. patrijarh Gavrilo (1938-1950); 42. patrijarh Vikentije (1950-1958); 43. patrijarh German (1958-1990) i 44. patrijarh Pavle (1990-2009). Lako je uočiti da je prosečna dužina boravka na patrijarhovom tronu 14,5 godina. Za starije pretendente to znači da im je ovo verovatno poslednji voz, pa su i beskrupulozniji u borbi protiv mlađih, dok mlađima, kojima nekako i inače ne priliči titula patrijarha, jer su premladi, odgovara da bude izabran što stariji, koji bi što pre okončao karijeru (čitaj: umro) i pružio šansu onima koji će u međuvremenu da stasaju. Takvih šansi u životu jednog vladike izuzetno je malo.

Van ovih kriterijuma, najčešće po “časti i poštenju”, te po objektivnom ugledu među vernicima ali i među posmatračima-ateistima, kao značajni kandidati pominju se niški Irinej, žički Hrizostom, banjalučki Jefrem, braničevski Ignjatije, mitropolit dabrobosanski Nikolaj, šabački Lavrentije

Ne treba zaboraviti da su mnogi od današnjih katastrofalnih odnosa i uzajamnih averzija među onima koji bi trebalo da šire spokoj i ljubav, umesto da zemaljske dane provode na rubu kriminala i pod skutima Antihrista, začeti tokom rata, dakle tokom prve četvrtine vladavine patrijarha Pavla, i da su direktna posledica tog vremena. S jedne strane, to su uslovi u kojima se pokazalo kakav je ko i šta misli o narodu kojemu sa božanskih visina soli pamet, a s druge kakva nam je Crkva u celini, kakvi su joj ciljevi i smisao.

Crkveno privođenje

Crkva se, naime, u finalu rata uključila i u finalni dokument, potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Tako su krajem avgusta 1995. patrijarh Pavle i vladika Irinej Bulović (zašto on i kako uvek on kad se nešto petlja sa vlašću?!) u ime SPC, a bez prethodno obezbeđene saglasnosti na Sinodu, stavili svoje potpise na dobanovački sporazum između Miloševića i Karadžića o formiranju zajedničke srpske delegacije za buduće mirovne pregovore, za koje se tada još nije znalo da će biti održani u Dejtonu, i o Miloševićevom pravu da u delegaciji presuđuje u slučaju preglasavanja. U daljnjem razvoju događaja su, kao što je poznato, muslimansko-hrvatske snage vojnički zauzele neke teritorije koje su do tada držali Srbi, a dejtonski sporazumi su tim gubicima “olovkom” dodali još i deo Sarajeva koji je (bio) pod srpskom vlašću. Jedan deo vladika, pogotovo onaj koji  je u toku rata izgubio svoje eparhije u Bosni i Hrvatskoj, za sve to vreme je prigovarao patrijarhu što je verovao Miloševiću, dok je ovaj uzvraćao da Crkvi od mira nema prečeg zadatka.

Vatru je tada potpaljivao i vladika zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić najavljujući ostavku u znak protesta zbog posledica dejtonskih sporazuma, smatrajući odgovornim za patrijarhov potpis Irineja Bulovića, jer je on taj koji i inače “privodi” Crkvu vlasti i obrnuto. Ispostavilo se da je miroljubivi patrijarh Pavle odlučio da bude oštriji nego ikada i pre i posle toga, da odbije svaku mogućnost povlačenja. Naprotiv, odlučio je da prekodrinske vladike podseti da po duhu Jevanđelja i crkvenih kanona ne mogu tražiti od drugih ono što ni sami ne rade, tačnije – da bi, za početak, i za narod i za Crkvu i za njih bilo najbolje da se vrate u svoje eparhije iz kojih su pobegli sa prvim izbeglicama, ili čak pre njih. Time je dirnuo u osinje gnezdo, koje ni do danas nije konsolidovano.

Radi se o tome da se od svih eparhija SPC samo 13 nalazilo na teritoriji tadašnje Jugoslavije, a sve ostale van nje. Od tih “inostranih”, deset se nalazilo u republikama bivše Jugoslavije, pri čemu je samo manji broj njih, i to ne u celini, ostao na teritorijama pod kontrolom Srba, pre svega u BiH. Ispostavilo se da ni jedan jedini vladika čija je eparhija dospela pod “tuđinsku” vlast (muslimansku, hrvatsku, slovenačku) nije ostao u njoj da deli sudbinu sa preostalim narodom, nego ju je napustio prvom prilikom i preselio se u Beograd ili u inostranstvo (tada im je kao na moralni i hrišćanski uzor i od strane šokiranih pravoslavaca ukazivano na katoličkog biskupa Franju Komaricu, koji za sve vreme rata nije mrdao iz Banjaluke, a i danas je tamo).

Tako je Beograd postao prebukiran vladikama-izbeglicama, koji nisu hteli da se vrate u svoje eparhije (izuzev Hrizostoma bihaćko-petrovačkog, koji je bio voljan da to učini). Umesto da se vrate, formiraju neformalni vladičanski lobi (iza kojeg je, navodno, stajao pokojni episkop šumadijski Sava Vuković), a podržali su ga episkopi iz tzv. bosanskog lobija, koji se sa današnjim pogledom na to vreme može nazvati ratnohuškačkim. Činile su ga uglavnom vladike iz eparhija u BiH, čiji su veći ili manji delovi ostali pod srpskom kontrolom (Atanasije hercegovačko-zahumski, Vasilije zvorničko-tuzlanski, Nikolaj dabrobosanski…), a među njima, pored pomalo estradnog Atanasija, prednjačio je pomenuti Nikolaj, koji čak nije smeo da ostane ni u srpskom delu Sarajeva nego se preselio u Sokolac. Da bi se vladike-izbeglice ipak nekako udomile došlo se i na ideju da se neke eparhije “pod srpskom kontrolom” podele pa su delove svojih eparhija ponudili Lavrentije šabačko-valjevski, Stefan žički i Irinej niški.

U takvoj atmosferi vladike-dezerteri su na Vanrednom zasedanju Sabora SPC izdejstvovali saopštenje o povlačenju patrijarhovog potpisa sa pomenutog dobanovačkog sporazuma (jer je patrijarhov potpis “zloupotrebljen i pogrešno protumačen”). Patrijarh, tačnije njegova “struja”, odgovorili su žestokom kontraakcijom: arhijerejski sabor je, naime, i službeno pozvao “prognane” episkope i sveštenstvo da se vrate na svoja mesta!!! Neki su se kasnije vratili, neki nisu, ali su tako i zvanično izblamirani, a ova istorijska partija između “jastrebova” i “golubova” završena je remijem.

Organizovane blamaže

Iz upravo te, najveće unutarcrkvene bitke od Drugog svetskog rata naovamo (a bilo ih je i pre i posle nekoliko), pored patrijarha Pavla kao zacementiranog autoriteta, isplivao je Amfilohije kao gotovo siguran naslednik patrijarha (što znači da je tada počeo pad mitropolita Jovana, kao “automatskog naslednika Pavlovog prestola”), ali i Amfilohijeva simbiotička veza sa Irinejem Bulovićem, koji je uvek i svugde bio umešan u sve što je smrdelo, već po sili svoje odanosti aktuelnom srpskom režimu. Jovan je, opet, najviše tipovao na Lavrentija šabačko-valjevskog, ocenjivanog kao ionako relativno autonomnu i ličnost sa uopšte visokim crkvenim rejtingom (danas mu je to mana).

Sledeća velika prilika da se pokaže ko je ko i kakav bila je takođe posle ratnih zbivanja, posle bombardovanja iz 1999. Tada se okupila “interesna grupa” vladika na čelu sa zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (idejni inicijator sad već pokojni Sava šumadijski), koja je, čekajući da Pavle konačno umre, odlučila da promeni način izbora patrijarha i umesto lutrije (žreb između trojice prvoplasiranih, ako su dobili natpolovičnu većinu, Pavle je tako izabran tek u devetom pokušaju) izbor učini sigurnim. Njihov predlog predviđao je da se novi patrijarh izabere dvotrećinskom većinom u prva dva kruga glasanja, odnosno natpolovičnom većinom u eventualnom trećem. (Predlog su za Sabor 2001. potpisali episkop kanadski Georgije, zatim njegov brat, sadašnji episkop šumadijski Jovan, novogračanički Longin, bački Irinej, braničevski Ignjatije i Sava šumadijski.) Ovo je bilo protumačeno kao lobistički pokušaj Save šumadijskog da izbegne traumu koju je doživeo 1990. godine žreb-izborom Pavla u situaciji kada je on bio “viđen” na patrijaršijskom prestolu, ali je “vršilo posao” i nekim drugim vladikama.

U slopu te akcije, javnost se podsetila i na neke druge međuvladičanske odnose, koji su govorili o kakvim je likovima reč, a na koje je svojevremeno ukazao i Tabloid. Poznato je da je Sava šumadijski skoro deset godina krivio Irineja bačkog da je falsifikovao izbore za patrijarha 1990. i to tako što je na sve tri cedulje u “šeširu” bilo ispisano ime tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla. Međutim, to ga nije sprečilo da u saradnji sa Irinejem organizuje blamažu trećeg – Filareta mileševskog. Naime, preko Save su pred izbore 2000. Filaretu (kojemu je tada trebala finansijska pomoć) poslate kamere RTS-a kako bi ovaj podržao Miloševića. U toj komplikovanoj podmetačini sa više nepoznatih, na dobitku je trebalo da bude Sava, a da za eventualnu Fileretovu budalaštinu bude odgovoran patrijarh Pavle, na čiji je presto Sava gotovo javno pretendovao. Savina klika je odmah posle 5. oktobra povela kampanju protiv Pavla optužujući ga što je predložio prethodno kompromitovanog Filareta za episkopa. Uz to, iako na Miloševićevoj strani, Sava je prvi čestitao Koštunici na pobedi.

Potom je grupa episkopa na čelu sa Savom pokrenula peticiju za svrgavanje Filareta, sa ciljem da u konačnici njegov izbor bude pripisan patrijarhu Pavlu kao teška i neoprostiva greška, vredna patrijarhove ostavke. Patrijarhu je tad u pomoć pritekao episkop Atanasije. Kao rezultat svega, Filaret se pokajao, a patrijarh Pavle je Savi na zasedanju Sabora 2001, za kada mu je pripremljena zaseda pred puč, dodelio visoko crkveno odlikovanje i tako mu zavezao usta. Što od tuge, što od Boga, Sava šumadijski je umro nekoliko meseci kasnije.

Početkom 2007, kad je patrijarh već ozbiljno bolestan, neki episkopi, među kojima ponovo prednjači “bosanac” zvorničko-tuzlanski Vasilije (tada i član Sinoda), podbadaju sveštenike iz patrijarhove blizine da mu uzurpiraju nadležnosti (pogotovo u njegovoj mitropoliji beogradsko-karlovačkoj) i kompromituju ga na druge načine, zapravo prisile da se penzioniše i opet – oslobodi presto. Glavna uzdanica mu je mitropolit Jovan. Animira se i nova “afera liturgija”, u kojoj su kao žrtvu iskoristili episkopa šumadijskog Jovana, a u kojoj se, među ostalima, kao moralna nakaza pokazao vladika banatski Nikanor (Bogunović), isti onaj koji je, kao vladika gornjokarlovački, pobegao iz Karlovca čim je zapucalo i ostavio svoj narod da se zlopati.

Svađe i gotovo fizički obračuni koje su javnosti priuštili episkopi u “postupku očekivanja da patrijarh umre”, kao i brzina kojom su se potrudili da ga zaborave, samo su dokaz da Bog ne postoji. U protivnom ne bi dozvolio da neki od akrepa koji nas poslednjih dana u formi izborne kampanje duhovno zlostavljaju dočeka ni sutrašnji dan, a kamoli da nam bude duhovni vođa. Gospodi pomiluj!

Uzdanice

Episkop Kačavenda je već doživeo da mu se objavljuje udbaški dosije, kompromitujući podaci o njegovoj ulozi u ratu, stradanju jednog mladića u manastiru Papraći itd. Njegov moralni lik postao je primer za “nulu od čoveka”. Zbog problema sa Haškim tužilaštvom oduzeto mu je moralno pravo na inicijativu, ali pretpostavlja se da je zadužio dovoljan broj episkopa, koje je on lično predložio za vladičanski čin, koji će tu inicijativu preuzeti od njega i gurati ga za patrijarha.

Pedofilija?

Vladika Pahomije bio je 2003. optužen da je u prostorijama svoje vranjske eparhije primoravao na bludne radnje četvoricu dečaka, polaznika škole za sveštenike pri eparhiji. Suđenje je počelo u Vranju, nastavljeno u Nišu, da bi na kraju, posle tri godine suđenja, vladika bio oslobođen odgovornosti. Na presudu žalio se prvo opštinski tužilac u Nišu, a u niškom Okružnom sudu žalba odbijena. Republički javni tužilac zatražio je zaštitu zakonitosti od Vrhovnog suda Srbije.

Vladika Pahomije nije bio aktivan samo u seksu nego i u preduzetništvu: kupio deo akcija bujanovačkog preduzeća za proizvodnju vode i sokova “Heba”, a to objasnio željom da spreči albanske lobiste da učine to isto.

Vladika je uspešno je okončao i višegodišnji spor sa bivšim moćnim socijalistom sa juga Ranđelom Veljkovićem. Veljkovića je prvo isterao iz dela manastira Prohor Pčinjski, koji je uzurpirao za potrebe svog preduzeća, a onda je iselio i izbeglice koje su tada bile smeštene u konaku. Sve pravdao preseljenjem prizrenske bogoslovije do čega nikada nije došlo…

Najnepopularniji vladika u novijoj istoriji SPC-a.

Otvoreno je podržavao Miloševićev režim. U manastiru Mileševi zvonima je dočekivao Vojislava Šešelja, a zauzvrat je dobio džip pajero. Za tada predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića držao posebnu službu i blagosiljao da pobedi na izborima. Planirano opelo na sahrani Slobodana Miloševića, ali mu nije dozvolila pokojnikova porodica.

Mnogima je u sećanju slika Filareta u mantiji kako na oklopnim kolima drži puškomitraljez. Ta fotografija, snimljena 1991. negde između Kostajnice i Gline, kasnije korišćena kao dokaz o umešanosti crkve u ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

Optuživali ga za manipulaciju humanitarnom pomoći, koja je dolazila tokom rata iz inostranstva, a za koju je u ime Crkve bio zadužen.

Na njegov zahtev Sveti sinod stavio van snage odluku kojom su banke na karticama mogle da koriste hologramski prikaz freske Beli anđeo. Tražio od banaka po 2.000 evra za korišćenje lika Belog anđela – ukupno pola miliona evra.

Crnogorske vlasti u više navrata mu 2007. zabranile da uđe u Crnu Goru, nakon što je Haški tribunal objavio njegovo ime na listi pomagača optuženima za ratne zločine kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Ovaj na granici štrajkovao glađu desetak dana.

 Hrabri cenzor

Vladika banatski Nikanor (onaj što je, pre nego što je prvi pobegao i ostavio svoj narod na cedilu, bio episkop gornjokarlovački) na majskom zasedanju Sabora ove godine je “uz viku, po kojoj je poznat narodu svoje eparhije”, zatražio da vladika Atanasije napusti Sabor. Zapretio da će, ukoliko vladika Atanasije ne izađe, on napustiti zasedanje.

Pokazana mu je odluka Sabora da penzionisani Atanasije može da prisustvuje zasedanjima, ali bez prava da glasa. Međutim, Nikanor nije hteo ni da Atanasije samo prisustvuje. Vratio se tek kad mu je zaprećeno da će biti upućen na Crkveni sud.

Stara škola

U svom pismu arhijerejima SPC vladika Grigorije tvrdi da “punih sedamnaest godina episkop Artemije, svesno ili nesvesno, naočigled svih, gradi građevinu raskolničkog duha. Hrišćani monasi, mirjani, laici, klirici to vide i jasno im je šta se dešava…”

Mediji su tokom cele prošle i ove godine izveštavali o mnogim aferama vezanim za vladiku Artemija, kog je i sam vrh srpske crkve pre dve godine opominjao zbog nekih postupaka. Poslednja je u vezi sa rehabilitaconim centrom u Crnoj reci. Rečeno je da poseduje poslovne prostore i kuće u Beogradu, prodavnicu “Atos”, da je sa eparhijskom firmom “Rade Neimar” imao plan da lično obnavlja manastire porušene u martovskom pogromu 2004, bez učešća EU, a navodi se i da je prodavao crkvenu imovinu u Đakovici albanskom biznismenu Kolji Komaniju za 150.000 evra i da o tome nije obavestio Sabor SPC.

Grčki novinar Hrist Kuzulis je 2003. uputio pismo vladiki Atanasiju Jeftiću, gde se kaže da je on zabrinut za tragičan položaj Srpske pravoslavne crkve, koju, prema njegovim višemesečnim istraživanjima, u težak položaj dovode vladika Artemije i vladika vranjski Pahomije.

Nemirna Bačka

Vladika bački Irinej ima najmanje jednu ozbiljnu kompromitaciju na svaka 2-3 meseca, pre svega zbog toga što se gura da bude zaprška u svakoj čorbi koju kuva vlast.

Samo u poslednje vreme uspeo je da se upetlja u aferu sa potpisom u ime Crkve “nečega” u vezi sa Statutom Vojvodine; nedavno je na zahtev Irineja iz skupštinske procedure u poslednjem trenutku i na spektakularan način povučen Zakon o zabrani diskriminacije navodno samo da bi se poglavarima SPC pokazalo da baš on uživa najveće poverenje državnog vrha, a pre svega predsednika Republike Borisa Tadića.

Gurajući se u sve i svašta Irinej je 2007. blagosiljao otvaranje Internet-stranice iza koje stoji jedan od bivših članova JSO-a, a administratorima “odobrio” da na sajt postave i direktan link za internet-prezentaciju bačke eparhije, Sve to samo dvadesetak dana pre izricanja presude nekadašnjim komandantima JSO-a u sudskom procesu za ubistvo Zorana Đinđića. I sve tako. 

__________________________________________________________________

Ko je Herman van Rompuj, prvi predsednik Evropske unije?

Da li je EU dosad najsloženiji projekat Rimokatoličke crkve?

Ratifikacijom Lisabonskog sporazuma od svih 27 zemalja članica EU stvorena je do sada najveća evropska superdržava.

Po tvrdnjama nekih analitičara, EU bi se sada mogla zvati Sjedinjene Evropske Države (USE). Ali za razliku od stvaranja USA, čemu je prethodio težak genocid i potpuno istrebljivanje starosedelaca u mnogim krajevima obe Amerike, stvaranje USE je bilo mnogo kompleksnije, pošto su mnogi vlastelini, kraljevi i feudalci pružali vekovima žestok otpor

Ivona Živković

Iako danas komesari EU nastoje da državama članicama nametnu što više “demokratije”, pomenuti Lisabonski sporazum je zapravo na zaobilazan način izbegao referendumsko izjašnjavanje građana. Tamo gde je i bilo nekog referenduma, videlo se da narod uopšte nije oduševljen ovakvom nadnacionalnom političkom konstrukcijom. A kad narod nešto ne želi, onda mu se to mora lukavo upakovati u ono što on može da prihvati. I to je bio mukotrpan zadatak EU kreatora.

Zato ni prvi predsednik EU nije izabran na referendumu, već na tajnom sastanku Saveta EU. Čovek koji je izabran čak nije ni poznat političkim krugovima van Belgije.

Njegovo ime je Herman van Rompuj (Rompjui ili Rompij) ili nešto slično tome. Njegovo prezime se teško izgovara čak i u multikulturalnoj EU. Čovek neupadljivog lika i još manje primetnog dela.

I zemlja iz koje potiče, Belgija, ne može se pohvaliti istorijskim značajem. Bar ne za njene stanovnike. Ali, za divno čudo, baš u njoj je sedište EU i NATO-a, najmoćnije vojske sveta.

Zašto u Belgiji, u Briselu?

Nacionalna alhemija

Belgija je nastala 1830. jednostavnim odvajanjem južnog dela teritorije od države koju znamo kao Holandija ili Nizozemska. Ime Nizozemska (Netherland) označava da se radi o velikoj ravnici, dobrim delom i ispod nivoa mora, dok je Holandija naziv koji su ovoj zemlji dali Rimljani kada je bila njihova provincija. U Holandiji živi germanski narod koji sebe naziva Dači (što je najverovatnije oblik reči Dojč), a na starom nemačkom znači – ljudi. Dojčland je zemlja germanskih ljudi. Staro srpsko ime Dojčin je verovatno označavalo germansko poreklo.

U Belgiji danas živi šest miliona Dača (koji govore svoj jezik) i oni žive u severnom delu zemlje nekada nazvanom Flandrija. Svi oni koji tu žive nazvani su tako Flamancima. U južnom delu Belgije, nazvanom Valonija, živi četiri miliona Francuza, koji i dalje govore svoj francuski jezik, ali se ne zovu Francuzi već Valonci. (Ovo je analogno stvaranju Crnogoraca, Vojvođana, Bošnjaka, Hrvata i Makedonaca. Analogija nije slučajna, jer su tvorci i jednog i drugog nacionalnog i etničkog parcelisanja isti.)

Dakle, Flamanci i Valonci nisu nikakvi novi narodi, već nova konstrukcija napravljena od Dača (Dojča) i Francuza. Ono što je karakteristika jednog naroda jeste jezik, i ne postoje dva naroda koji imaju isti jezik, niti jedan narod sa dva jezika. Ali, ako teritoriju na kojoj jedan narod živi podelite državnom granicom – dobijate nacije. Reč “nacija” potiče od latinske reči “natio” i označava rođenje (mesto rođenja). Onda namerno kroz istoriju, preko knjiga i masovnih medija, napravite zbrku ova dva pojma i ljudi više ne razlikuju narod od nacije. Tako veštački oblikovane nacije postaju narodi, ali bez svog izvornog jezika i kulture. Njihov dotadašnji jezik se nazove novim imenom i izmene neke reči i… I dobijete, npr., crnogorski, hrvatski, bošnjački itd. – jezik.

U suštini on je i dalje onaj stari kojim su se sporazumevali i pre. Za pravljenje prikladnih rečnika i stvaranje novih jezičkih konstrukcija zadužena je učena masonerija. Za potrebe jedne takve tvorevine nazvane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije preimenovane u Jugoslavija, masoni Dositej Obradović i Vuk Karadžić napravili su i srpsko-hrvatski jezik.

Ovakve veštačke deobe, preseljavanja, pokrštavanja, menjanja imena narodima, ali i lična imena stanovnika određenih područja – deo su evropske istorije, ali i Indije i Amerike i Afrike. Tako je Rimokatolička crkva veštom “alhemijom” vekovima zatirala izvorni nacionalizam i osećanje pripadnosti određenom narodu ili feudu.

Naravno feud koji je kontrolisao vladar odan katoličkoj veri bio je bolji što je u njemu nacionalizam bio izgrađeniji. Ali, ako vladar nije bio spreman da se potčini ovoj crkvi, morao je biti detroniran, a narod pokršten, denacionalizovan ili pobijen.

Zavadi pa vladaj

Evropska unija sastavljena od 27 država članica upravo počiva na ovako prekrojenim, pokrštenim i podeljenim narodima i katoličanstvu odanoj vlasteli, kojoj je vrhovno sveštenstvo odobrilo krunu. Bombardovanje Jugoslavije 1999, čime je proslavljeno 50 godina NATO saveza, savršeno je pokazalo sklad ove mašinerije. Iako je sve pokrenuto na fabrikovanim informacijama, nijedan evropski vladar niti visoki državnik u EU nije se bunio i suprotstavio. Državna suverenost je očito još tada bila samo mislena imenica, pa je ratifikacija Lisabonskog sporazuma praktično samo formalizovanje onoga što je i pre deset godina funkcionisalo. To se zove demokratski centralizam i pluralizam – svi imaju pravo da misle isto ili slično. Ali smernice za odluke stižu iz jednog mesta i moraju se sprovoditi bez obzira na sopstveno mišljenje. Da li je Titova SFRJ bila samo mali probni sistem za EU?

Ali, formiranje superdržave sa demokratskim centralizmom uopšte nije bio jednostavan poduhvat i potrebni su bili vekovi da bi se podobne društvene zajednice i nacioni napravili. I to je, naravno, mogla da radi samo institucija koja je u stanju da opstane vekovima i koja funkcioniše u formi veoma učenog bratstva. Braća umiru telesno, ali Sveti duh i (Božji) zadaci se prenose na nove naraštaje.

Stvaranje EU je tako epilog hiljadu godina duge borbe za prevlast između sveštenika (odavno ustanovljene društvene elite za upravljanje ljudskim dušama) i feudalaca koji imaju posed, radnu snagu i vojsku i materijalna dobra. Duhovnjaci ta materijalna dobra moraju na neki način uzeti od njih (možete to nazvati i reketiranjem vlastele), a sa druge strane često gramziva i nesposobna vlastela može računati da će mu narod mentalno obrađen verom, biti miran i pokoran. Crkva je upravo ekspert za takve poslove. A to mora debelo da se plati i to uglavom zlatom i dijamantima. Papirni novac služi samo običnom narodu.

Ova simbioza duhovnog i materijalnog funkcioniše uspešno već hiljadama godina. Ali, krajnji cilj sveštenstva je jedno telo sa glavom. To znači da Sveti duh koji upravlja bude i vlasnik svih materijalnih dobara. Neki to nazivaju Hristovim carstvom, a neki Novim svetskim poretkom.

Zato je odnos katoličkog sveštenstva i vladara kroz vekove bio nategnut, a sami vladari uvođeni su u teške ratove. Strategija duhovnih mudraca je bila u načelu: Divide et impera!

Važno je imati moćnu vojsku

Pošto sveštenstvo nema svoju vojsku, ono je razradilo veštinu ubeđivanja kako bi za svoje krstaške ratove koristilo nacionalne vojske. Tako su Španci nakon osvajanja Amerika bili puni zlata i u 16. veku su postali svetska vojna supersila. Njihova borbenost i nemilosrdnost bile su posledica 760 godina duge tiranije koju su doživeli od Mavra, a onda teške crkvene inkvizicije. Za pokoravanje protestantske Engleske bilo je neophodno da se njihova takozvana nepobediva armada iskrca na britanska ostrva, a idealna pozicija za to bila je obala tada Ujedinjenog Holandskog Kraljevstva. Ali, holandske vojvode se nisu dale pokoriti i pružen je žestok otpor ovoj moćnoj armadi u papskoj službi.

Tako je, u tada holandski Brisel, poslat vojvoda od Albe, koji je Holanđane šest godina teško terorisao. Osnovao je i preki sud za sve koji su se bunili.

Prvog juna 1568. u Briselu je pogubljeno 12 plemića, a nedelju dana kasnije i grofovi od Egmonda i Horne. Imenovano je “Krvavo veće Albinog Tribunala, koje je i optuživalo i presuđivalo. (Današnji Haški tribunal je samo naslednik ove stare inkvizicije.)

Španski vladar Filip II, koji je Vojvodu od Albe i poslao u Holandiju, februara 1658. je čak naredio da se pobiju svi stanovnici Holandije, njih oko tri miliona. Papskoj inkviziciji su posebno smetali nepokorni, a uspešni holandski feudalci, trgovci i učeni bogati ljudi.

Tako je 1753. oko 30.000 španskih vojnika napravilo opsadu oko holandskog grada Haarlema, gde se zatvorilo isto toliko stanovnika koji su pružali otpor sedam meseci. Grad je bio opasan kanalima i bedemima, a iznutra su ga branile i žene. Ali, kada im je ponestalo hrane, morali su da se predaju. Tada je španska armada napravila pravi masakr ubijajući sve pred sobom.

Gnev Spanjarda u službi katoličke inkvizicije vukao je korene odavno.

Tako je jedan jezuita u civili još 1584. ubio holandskog princa Vilijama Oranskog, koji im se tako žestoko odupirao sa svojom vojskom da je bogata Španija zbog tog rata doživela bankrot.

Veliki problem “nepobedivoj armadi” je predstavljao savez Engleske i Holandije nastao zbog bliskih rodbinskih veza protestantske dinastije Stjuarta sa holandskom Oranskom dinastijom.

Ovaj moćni savez je 1639. upravo vojno porazio “nepobedivu armadu” na južnoj obali Engleske, kada su Španci planirali da svrgnu kraljicu Elizabetu I. Ideja je bila da se španska armada, koju je predvodio Medina Sidonija, na južnoj engleskoj obali sjedini sa snagama vojvode od Parme i tako zajedno uđu u Englesku. Ali, nisu uspeli.

Tada je katoličkim vojnim stratezima postalo jasno da za svoje krstaške ratove (koje će kasnije pokreniti i u pohodu na Indiju) moraju imati bolju vojsku upravo sa mornaricom kakvu je imala Engleska. Trebalo je nekako pridobiti Englesku za krstaške ratove.

Ali, engleski kralj Čarls I ne samo što je bio zagriženi protestant već nije dozvoljavao da mu razni savetnici i parlamentarci nameću političke odluke. A ti savetnici su često bili podmetnuti agenti Vatikana, koji su nastojali da iznutra oslabe njegovu vlast.

Sa druge strane kanala moćni holandski trgovci su se bogatili i sve više otiskivali preko Atlantskog okeana u Novi svet. Tamo su gradili svoje kolonije i širili biznis. Tako su 1625. na reci Hadson osnovali i grad nazvan Novi Amsterdam (današnji Njujork).

Zato se iz Vatikana krenulo u smišljanje paklenog plana da se Engleska, kao holandski najveći saveznik, pokuša razoriti iznutra. Zadatak da detronira Čarlsa I i Englesku vrati pod patronat Rimokatoličke crkve dobio je Oliver Kromvel.

Čim se dočepao vlasti Kromvel je naredio da se Čarlsu I odrubi glava, što je učinjeno javno 1649.

Novi režim u Engleskoj je onda potpuno promenio svoju politiku prema Holandiji, nastojeći da od saveznika napravi neprijatelja. Parlament kojim je Kromvel lako manipulisao (jer demokratija zato i služi da bi se običnim ljudima perfidno manipulisalo) doneo je Navigacioni zakon, koji je nalagao da sav uvoz u Englesku mora ići engleskim brodovima ili brodovima koji su vlasništvo proizvođača robe. To je očito bilo usmereno protiv holandskih trgovaca i brodovlasnika.

Naravno Španija je prva priznala Kromvelov režim. I on je ubrzo objavio i rat Holandiji.

Tako je Vatikan konačno imao pod svojom kontrolom englesku mornaricu pa je ona vremenom postala nova evropska i svetska imperija. Englezi su počeli da ratuju na zapadu i istoku, kao i u Africi, ne znajući da zapravo vrše kolonizaciju za račun Rimokatoličke crkve, dok je narod upadao u dugove i plaćao ova ratovanja.

Za razliku od engleskog kralja Džejmsa II, koji je imao titulu vojvoda od Jorka i bio spreman da Englesku drži u službi Katoličke crkve, unuk holandskog vladara Vilijama Oranskog nije bio takvog stava. Tako je Vilijam III Oranski 1688. svrgnuo Džejmsa II sa vlasti, pa su Holanđani ovim činom Engleze zadržali u protestantskoj veri. Vojvoda od Jorka je inače poznat i po tome što je od Holanđana preoteo Novi Amsterdam i preimenovao ga u Nju Jork.

To ime najbolje pokazuje ko vlada njime i danas. Ako ovome dodate i rimski stil gradnje kojim obiluje Kapitol Hil u Vašingtonu, još vam je lakše da zaključite ko vlada čitavom federalnom upravom u USA. Zato nije ni čudno što je USA zdušno radila na stvaranju UE tj. USE.

Spajanje USA i UE je možda samo pitanje vremena.

Od Holandije do Belgije

Tako su iste moćne duhovne snage koje znaju da upravljaju ljudskim uverenjima naterale 1830. Dače (Dojče) i Francuze, iz Flandrije i Valone, da postanu Belgijanci. Učinjeno je to orkestriranjem građanske revolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu Nižih Zemalja. Odvojen je južni deo zemlje (baš kao i nedavno Kosmet od Srbije). Odvajanje je tražilo većinsko katoličko stanovništvo, koje je živelo u ovom delu Holandskog kraljevstva. Otcepljeni deo nazvan je Belgija po staroj rimskoj provinciji Gallia Belgica. Londonska konferencija na kojoj su učestvovale glavne evropske sile priznala je nezavisnost Belgije i na presto je 1831. doveden Leopold I (od Sakse Koburga), kralj svih Belgijanaca, odan katoličanstvu. Da princeza Šarlota od Velsa (jedina ćerka engleskog kralja Džordža IV) nije umrla prilikom porođaja 1817. (pošto su joj “doktori” ispuštali krv i izgladnjivali je pre porođaja i totalno je oslabili), ona i njen muž Leopold od Sakse Koburga nasledi bi britanski tron, gde se danas nalaze potomci princa Alberta iz iste germanske dinastije Sakse Koburg (a koji su promenili prezime u Vindzor). I pokojna princeza Dajana imala je istu titulu princeze od Velsa (i potiče iz dinastije Stjuarta koji su bili odani protestantizmu). Nova supruga princa Čarlsa je Kamila Parker, katolkinja po svom prvom mužu.

Belgijski kralj Leopold III je 1940. napravio dogovor sa Hitlerom (takođe katolikom) i ostao je tokom rata u Belgiji, koja je odmah i kapitulirala. Neposredno pre savezničke invazije Himler (katolik) je tajno preveo kralja Leopolda u Nemačku. Nakon rata Leopold je pokušao da se vrati u Belgiju, ali mu je pretilo suđenje zbog izdaje i on je otišao u Švajcarsku (danas finansijsku centralu EU). Ostao je u izbeglištvu sve do 1951.

Bez patriotizma, morala i demokratije

U svojoj knjizi “U odsustvu većine” (De Afwezige Meerderheid) pokojni flamanski filozof Lode Kles (1913-1997) upravo je napisao da bez identiteta i istinskog osećanja za pripadnost domovini ne može biti ni demokratije ni morala. Da li je baš ovo razlog što se kao prvi predsednik EU našao neupadljivi Herman van Rompuj? Koliko je on u svojoj političkoj karijeri bio fleksibilan, opisao je u više navrata belgijski politički analitičar Pol Belin, koji je i autor zanimljive knjige o EU “Tron u Briselu”.

Tako Belin otkriva da je upravo Rompuj (koga je lično upoznao) kao mlad bio pod uticajem razmišljanja dr Klesa. Rompuj (1947) je konzervativni katolik i bio je politički aktivista omladinske sekcije Flamanske demohrišćanske partije. Pisao je knjige i članke o značaju tradicionalnih vrednosti u društvu. U održavanju ovih vrednosti on je video najvažniju ulogu religije. Rompuj je posebno bio pristalica ideje da se zabrani abortus, jer predstavlja ubijanje živog stvorenja.

Herman van Rompuj je u jednom trenutku čak nameravao da napusti politiku i uđe u žurnalistiku. Tada mu je, kao talentovanom piscu i vrsnom intelektualcu, upravo Kles, koji je bio pred penzijom, ponudio mesto direktora belgijskog uticajnog magazina Trends, koji se bavi finansijama i ekonomskim temama. Ali Rompuj je ipak ostao u politici. Šta je razlog da se predomislio nije poznato, pa se pominje da je možda u pitanju svota koja se ne odbija ili neka služba iz koje se nikada ne izlazi. Tako je 1988. Rompuj postao lider tada vladajuće Stranke hrišćanskih demokrata.

Kada je belgijski parlament 1990. izglasao veoma liberalan zakon o abortusu, tadašnji belgijski kraj Boduen, koji je umro tri godine kasnije i koji nije mogao da ima dece sa svojom ženom, a bio je odani katolik, navodno je izjavio da nikada neće potpisati takav zakon i “da će radije abdicirati”. Ali, uticajni belgijski političari nekako su bili “ubeđeni” da kralj samo blefira, pa su primedbe kralja (koji kao da je bio samo figura neke mnogo jače sile) ostale zataškane.

Kralj Boduen je tako zaista abdicirao aprila 1990. upravo zbog ovoga. Zakon je onda potpisao kolegijum ministara u skladu sa belgijskim ustavom, koji tako predviđa ukoliko nema kralja.

Onda su ponovo izglasali da je kralj na tronu.

Kao vođa tada najjače partije u parlamentu ovaj najliberalniji zakon o abortusu je praktično omogućio Rompuj, uprkos svojim čvrstim religijskim ubeđenjima.

Belin je o ovom skandalu (zapravo sprdnji sa monarhijom i demokratijom) pisao za Wall Street Journal i bio zbog toga oštro ukoren i suspendovan. Istina tada NEKOME nije odgovarala.

Belin dalje kaže da je nakon ovoga Hermanu van Rompuju bilo veoma neprijatno i prilikom jednog susreta sa Belinom čak je izbegao i da ga pogleda u oči. Ali, njegova politička karijera je uspešno nastavljena. Postao je ministar finansija, spiker predstavničkog doma i, konačno – premijer.

Belin kaže da je Rompuj i dalje nastavio da objavljuje svoje knjige, koje su odavale intelektualnog i veoma inteligentnog autora, ali više nije branio koncept dobrog, već koncept manjeg zla. I počeo je da piše haiku.

Ali, politička nedoslednost Hermana van Rompuja je postala njegova glavna politička osobina.

Predizborno obećanje za lakoverne

Belgija se tako 2007. suočila s najdubljom političkom krizom kada je Vrhovni sud doneo odluku da je postojanje jednog dvojezičnog izbornog distrikta u Briselu (Brisel- Hale-Filvord) neustavno. Molbu da se utvrdi njegova ustavnost podneo je još 2003. stanovnik flamanskog dela distrikta Herman van Rompuj. Hrišćanskim demokratama, koji tada nisu bili u vladajućoj partiji, očito je odgovaralo da se ovaj distrikt podeli na dva dela (briselski, gde se govori francuski i gde žive Valonci, i Hale-Filvord, gde se govori holandski i gde žive tzv. Flamanci.

Uputivši žalbu sudu Rompuj je imao nameru da njome izazove političke probleme belgijskoj vladi Liberala, koji su odbijali da se ovaj distrikt podeli .

Rompujevi flamanski hrišćanski demokrati su tako 2007. izašli na izbore sa čvrstim obećanjem da će kad uđu u vladu ovaj briselski distrikt podeliti. Čitavu predizbornu kampanju Rompuj je vodio sa ovim obećanjem.

Kada je Rompujeva stranka dobila većinu na ovim izborima i postala najjača flamanska stranka, nastao je problem jer nisu mogli da sastave vladu od dovoljnog broja poslanika Flamanaca i Valonaca upravo zbog spora oko podele distrikta. Vrhovni sud je nalagao da se o tome izjasni parlament i da se glasa, a Valonci su to odbijali. Da ne bi izgubio mogućnost da kako-tako formira vladu, Rompuj je kao spiker parlamenta naprasno počeo da odugovlači sa stavljanjem ove tačke na dnevni red. Birao je razne načine da takvu skupštinu sazove, pa je pribegavao raznim trikovima, od zaključavanja vrata sale za sednice do nepojavljivanja u kancelariji čitave nedelje kako formalno ne bi primio pisani zahtev da sazove takvo glasanje. Kriza oko formiranja vlade je trajala mesecima, da bi onda Rompuj pristao da se formira vlada sa Valoncima i bez podele distrikta. Svoje glavno predizborno obećanje je jednostavno “zaboravio”. Još gore, tako formirana vlada dobila je veći broj valonskih nego flamanskih ministara, iako su Flamanci većinski deo stanovništva u Belgiji i njih je oko 60 odsto. Da podsetimo – Rompuj je Flamanac.

I kada je 2008. godine, nakon jednog finansijskog skandala, premijer Verhofštat, flamanski liberal, morao da podnese ostavku i na njegovo mesto došao Van Rompuj, dobio je kabinet sa većinom ministara Valonaca. Ali njemu to nije smetalo. I dalje je nastojao da odloži glasanje o podeli briselskog distrikta, ne uvažavajući tako presudu Vrhovnog suda koju je baš on i inicirao.

Zakoni i demokratija su tako za političare EU od karijere potrebni samo onda kada se od njih može napraviti politička dobit.

Da li je ovakva politička fleksibilnost baš bila preporuka prilikom izbora prvog predsednika EU, znaju samo oni koji su Rompuja tu postavili. A to nisu građani EU.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=195&cl=28

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s