Istorijska beseda Josipa Juraja Štrosmajera- dogma o nepogrešivosti Pape rimskog (2)

Tabloid.rs

Broj 279

01.03.2013.

Dokumenti


Dok je bilo apostola nije bilo Pape

Vrhovni katolički poglavar, Sveti otac Papa, na Prvom vatikanskom koncilu, 1870. godine, za vreme stolovanja Pape Pija IX, dobio je božanske atribute, da je “iznad svega i da može sve”. I ne samo to, nego je na tom koncilu i zvanično zapisano da je “Bog papi predao sve zakone” te je tako i Papa postao ličnost iznad zakona. Tako je počela dogma o nepogrešivosti Pape, a jedan od prvih koji se pobunio protiv ovog “bogohulnog učenja” (kako je tim povodom rečeno u ruskom časopis “Domašnaja beseda” (Домашная беседа), bio je slavni  duhovnik, katolički sveštenik, biskup đakovački, Josip Juraj Štrosmajer, jedan od prvih boraca za ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Delove iz njegove trosatne kritičke besede “O nepogrešivosti Pape rimskog”, pred  Papom i  biskupima, izgovorene 1870. godine, (često prekidane ogorčenim negodovanjem prisutnih), Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka…

…………

Ova svedočanstva, a u stanju sam i stotinama navesti ih, svedoče jasno kao sunce, da su rimski episkopi, mnogo docnije prvenstvo dobili i priznati bili. A osim toga, kome nije poznato, da je od god. 325. kad je nikejski sabor držan, pa čak do god. 691. t. j. do 6-og vaseljenskog sabora u Carigradu držanog, više je od 1.109 episkopa bilo, koji su na prvi šest prisustvovali, a međutim od zapadnih episkopa, samo njih 19 učestvovali su u tim saborima.

Ko ne zna i to, da su crkveni sabori sazivani po carskoj zapovesti bez papskog znanja, a i protiv volje njihove? Ko ne zna, da je Osije episkop Kordovski, bio predsednikom na nikejskom saboru i da je odluke tog sabora obnarodovao?

Docnije ovaj isti Osije, predsedavao je i na Sardikijskom saboru, na kome poslanik rimskog episkopa Julija, ne hte sudelovati. O ovome mislim da je dosta, poštovana braćo. Sad hoću koju da prozborim o utvrđenju prvenstva episkopa rimskog, o čemu ste malo pre primetili. Pod imenom kamena, na kom je crkva sagrađena, vi razumete Petra. Kad bi to bila istina, mi bi se zaista opravdali; ali naši oci, koji su o tome ma šta morali znati, ne mišljahu tako kao mi.

Sv. Ćirilo u svojoj četvrtoj knjizi ,,o trojstvu” ovako kaže: „Mislim, da se pod kamenom, vera apostolska razumeti mora”. Sv. Hilarije episkop Pojtijerski piše u drugoj svojoj knjizi „o trojstvu”: ,,Stena (kamen) je blagoslovena, i jedina stena vere, koju je Petar priznao”; a u šestoj knjizi isti vel: „na ovoj steni, t.j. na veroispovesti, crkva je sagrađena”. Sv. Jeronim, u šestoj svojoi knjizi veli: „Bog je na ovoj steni crkvu utemeljio, a to je ta stena, od koje je Petar ime dobio”. Dalje, govori sv. Jovan Zlatoust u svojoj 58. propovedi na Mateja: „na toj steni želim svoju crkvu utemeljiti, t.j. na veroispovesti”. A koja je bila mera apostola? ,,Ti si Hristos sin Boga živoga”.

Sv. Amvrosije, arhijepiskop Mitanski (na drugoj glavi pisma na Efesce), Vasilije Seleuceski i ostali od sabora halkidonskog tako isto o tome govore.

Od sviju učitelja crkvenih staroga veka, prvo mesto zauzima sv. Avgustin, a naročito što se učenosti tiče. Čujte dakle šta on piše u svom drugom tumačenju na poslanicu sv. Jovana; šta znače reči: „želim svoju crkvu na ovom kamenu sagraditi”? To će reči: na ovoj veri, t.j. na veri koja kaže: „Ti si Hristos, sin Boga živoga”. A u 124. tumačenju sv. Jovana, nalazimo ovo znamenito mesto: „na ovom kamenu, koji si priznao, želim svoju crkvu sagraditi, a J. Hristos bio je taj kamen”.

Jedan bezgrešan, svi bezgrešni…

Da ovaj veliki episkop nije verovao, da je crkva na svetom Petru sagrađena, jasno se vidi

iz njegovih reči u njegovoj trinaestoj propovedi: ,,Ti si Petar, i na tom kamenu, koji

si priznao, t.j. na tvojoj veri: ,,Ti si Hristos sin Boga živoga”, hoću da sagradim crkvu. Dakle ovde se na iskrenoj veri Petrovoj u J. Hrista – sagrađuje crkva, a ne podrazumeva se sam Petar, da je taj kamen, več njegova vera u J. Hrista sina božjeg“- Celo hrišćanstvo tog

vremena, isto je tako verovalo, kao što je sv. Avgustin to mesto protumačio.

U opšte, ja ovako mislim i priznajem:

1. Isus Hristos dao je svima apostolima jednaku silu i vlast kao i ap. Petru.

2. Apostoli u licu Petra, nisu priznavali namesnika Hristovog, a tako isto nisu ga priznavali za nepogrešljlivog učitelja crkve.

3. Da Petar nikad nije ni pomislio da bude papa, niti je kao papa ma što radio.

4. Da su sabori, koji su za prva četiri veka držani, odavali papi čast samo za to, što je živeo u znamenitoj varoši Rimu, i to samo čast, a nikako vrhovnu vlast.

5. Da sveti oci, ono znamenito mesto: „Ti jesi Petar i na tom kamenu sagradiću crkvu svoju” nikada nisu razumevali tako, kao da je crkva na Petru sagrađena, već na kamenu (ne super Petrum već super Petram) t.j. na iskrenoj veri tog apostola.

U časnoj i poštenoj nameri, a po hršćanskoj savesti, izvodim taj neoborivi zaključak; pa i sam razum, a naročito istorija nam svedoči: da J. Hristos nije dao apostolu Petru veću vlast, no što je ostalim apostolima; da rimski episkopi nisu bili vladari crkve, ali su to dostigli -prisvajajući – malo po malo sva prava episkopske vlasti i časti (glasovi: „muči besramni protestante! Muči! Muči jednom!”)

– Ja nisam besramni protestant, i zaista ne, i po hiljadu puta, ne! Istorija nije ni katolička, ni inglikanska, ni kalvinska, ni luteranska, ni jermenska, ni istočno-grčka, a još manje ultramontanska. Ona je snažnija po sve veroispovesti i zakoni vaseljenskih crkvenih sabora.

Piši protiv istorijskog fakta – ako smeš, ali ga nisi u stanju uništiti, kano što ne smeš nijedne ciglje iz Koloseuma istrgnuti, a da se ovaj ne sruši. Ako sam što protiv istorijskog fakta rekao, dokaži mi faktom, istorijskim, i ja ću onda oporeći.

Pretrpite se, pa ćete videti i čuti, da nisam sve ono rekao, što sam hteo i mogao reći pa da znadem, da se za mene na pijaci sv. Petra lomača (spalište) sprema, ipak ne bih ćutao, i za to hoću da produžim moj govor.

Gospodin Dupanlup, učinio je neke važne primedbe o ovom vatikanskom saboru, i te su primedbe umesne. Ako Pija IX proglasimo za nepogrešljivog, moramo priznati, da su i svi njegovi prethodnici bili nepogrešljivi.

Ali poštovana braćo, istorija nam svedoči, da su neke pape strašno grešile. Možete vi ovo smatrati za nevažno i pripisivati nesmotrenosti tih papa, jednom reči: kako vam je volja gledajti na tu stvar, ali ja hoću to da dokažem. Papa Viktor (192-202), je najpre odobravao montanizam, a docnije taj isti montanizam gonio. Marcelin (296-303), bio je predan neznaboštvu, odlazio je sam u hram Veste, i obožavao je tu boginju. Možete vi reći da je to samo časak sladosti, ali ja vam odgovaram da pravi namesnik I. Hrista, treba pre da umre, nego da postane otpadnik.

Liverije (352-366), pretpostavio je prognanstvo, i priznavao je arijanizam, pa iz prognanstva opet je povraćen i u službu primljen. Grigorije I (590-604), naziva bezbožnikom svakoga, koji bi se opštim, najstarijim episkopom nazvao a na protiv, Bonifacije III (607-608) umolio je cara Foku, oceubicu, te mu je ovu titulu dao.

Pashal II (1099-1118) i Evgenije III. (1145-1153) odobravaše ovu titulu; a Julije

II. (1503-1513) i Pije IV. (1559-1565) zabranjivahu. Evgenije IV. (1431 – 1447) odobravaše Bazelski sabor i podelu češke crkve, a papa Pije II (1458-1464) tu dozvolu opozva. Andrijan II  (867-872) odobravaše građanski brak, a Pije VII osuđuje to odobravanje. Sikst V (1585-1590) izdao je jednu svesku biblije, i bulom svojom preporučio je da se čita, a Pije VII (1800-1823) osuđuje ovaj njegov postupak.

Klimenta XI (1700-1721) ukide kaluđere- jezuite, koje je zaveo Pavle III (1534 do 1549), a Pije VII opet iste kaluđere-jezuite podigao je.

Ne varajte sami sebe

Ali, zašto tako daleko da se upuštam i dokaze tražim? Ta nije li sam sv. papa, koji na ovom saboru predsedava, u svojoj buli (papski list) u slučaju njegove smrti, ako on umre dok ove sednice traju -opozvao sve, što se sa ovim saborom od prošlih vremena ne podudara, pa ma da su to njegovi prethodnici naredili i uzakonili? Ovo ne bi tako važno bilo, kad bi Pije IX ovu naredbu sa predikaonice proglasio; ali je ovo čudo, što on hoće i iz dubljine svog groba da zapoveda i ostalim starešinama crkve.

Ne bih nikad, poštovana braćo, dovršio moj govor, kad bih vam sva protivrečija papa i njihovo svojevoljno tumačenje vere, potpuno na vidik hteo izneti. Ako nepogrešljivost sadašnjeg pape priznate i obnarodujete, to u isto vreme morate dokazati (što je baš nemogućno) da pape nikada nisu grešile, niti jedan drugom protivrečile; ili morate izjaviti, da vam je sv. Duh objavio, da nepogrešljivost papska od 1870. god. počinje! Imate li toliko smelosti, da jedno ili drugo učinite?

Moguće je, da će svet bogoslovska pitanja prećutati, jer ih ne razume, a i važnost njihovu

ne zna: ali što se načela tiče, tu za celo neće ćutati. Ne varajte sami sebe. Ako dogmat o nepogrešljivosti potvrdite, to će se protestanti, naši protivnici, s većom drskošću popeti na razvaline, kojima smo mi sami uzrok, jer oni imaju istoriju u rukama, a mi ništa protiv njih do jednog zanovetanja. Šta im možemo odgovoriti, ako nam navedu sve rimske episkope, počev od Luke, pa do njegove svetosti Pija IX? O! Da su ovi takvi bili, kao što je Pije IX, mi bi se mogli ponositi; ali, žali Bože, nije tako (glasovi muči, muči, dosta je!”).

Ne vičite gospodo protiv mene! Ako se vi istorije bojite, to ćete priznati da ste pobeđeni; osim toga, ma da vi svu vodu iz reke Tibra na istoriju navedete, opet niste u stanju ni jednog lista uništiti joj. Dopustite da govorim, jer hoću ma u kratko da prozborim; o tom vrlo važnom pitanju.

Papa Virgilije (537-555), kupio je papstvo od Velizara, namesnika cara Justinijana. Istina, nije svoju reč održao, niti je obećanu svotu novaca dao.

Je li to zakoniti način, da se troguba kruna dobije? Drugi halkidonski sabor, osudio je ovaj postupak ovako: svaki episkop, koji tim putem do episkopstva dođe, ima se zbaciti.

Papa Evgenije III (1145-1153) istim je putem došao do papske časti. Sv. Bernhard, ta sjajna zvezda svog vremena, ukorava pomenutog papu sledećim rečima: jeste li u stanju ma i jednog čoveka u velikom Rimu pokazati, kaji bi vas za papu priznao, dok mu novaca niste za to dali? Poštovana braćo, je li moguće, da papa, koji pod kapijama novčane livnice zavodi, je li moguće, pitam, da je taj papa Duhom svetim zaduhnut? Ima li takav papa pravo, reći, da je on nepogrešljiv?

Pripovetka o Formozu, jamačno je svima nam poznata. Telo koje je u papskom odelu zamotano bilo, Stevan VII zapovedi iskopati, i prste, kojima je blagosiljao, oseći; jer se proneo glas, da je verolomac i kopile bio, te ga za to u Tibar baci. Njega pak zatvori, otrova i udavi narod.

Da vidimo kako se ova stvar opet popravila, i u red dovela…Roman, naslednik Stevanov, a za njim i Jovan X odobriše postupak Formozin. Možda ćete mi reći, da su to gatke, a ne istorijski fakt. Ako mi ne verujete, izvolite otići u vatikansku knjižnicu, čitajte Platonovo delo, a on je bio istoriopisac o papama, a tako isto čitajte i spise Baronija (898) pa ćete se uveriti…

Ovo su događaji, koje bi radi časti svete stolice (Rima) trebalo prikriti; ali tim postupanjem krnji se istorija. Zar da iz ljubavi prema sv. materi crkvi ćutimo?

Ja idem dalje…

Zar ćete pravoverne u nadi prevariti?

lzvesni naučenjak Baronije, govoreći o papskom dvoru, ovako veli: „Na što je naličila u onom dobu rimska crkva, kakve su izvikane i svemoćne ljubaznice vladale u Rimu? One su episkopska zvanja davale i oduzimale, i žali Bože, one su bile u stanju svoje ljubaznike, one grešne pape, na presto sv. Petra posaditi”.

Može biti da ćete reći: ovo nisu bile prave pape? Ajd nek bude i tako; ali, kad su stopedeset godina na prestolu u Rimu sedili, pitam vas, gde ćete nasledstvo papstva započeti?

Pitam vas, kako je mogla crkva stopedeset godina bez svoje glave – pape ostati? I za čudo, veći deo tih papa, proizlazi iz plemena samih papa; a to su sigurno oni, koje je Baronije opisao.

Sam Henebrado, koji je najviše laskao papama, usudio se reći (901). Ovo je stoleće baš nesrećno; jer ima skoro 150 godina od kako se pape ne ugledaju na poštenje i vrline svojih prethodnika, i pre bi se mogli otpadnici, no apostoli nazvati”

Čisto predstavljam sebi, kako je taj znameniti Baronije crvenio, kad je opisivao episkope rimske. O Jovanu XI. (93l-936) sinu pape Sergije III., kog je rodio s Marocijom, svojom naložnicom veli ovo: „Stena crkve, t.j. rimska, strašno je osramoćena ovim izrodom”. Jovan XIII (965 – 972), kog ljubaznika u 18. godini za papu izabraše, ni za dlaku ne beše bolji od svojih prethodnika.

Žao mi je, poštovana braćo, što moradoh toliko prljavih stvari izneti na vidik, za to ću da prećutim o papi Aleksandru VI, koji u isto vreme i otac i ljubavnik Lukrecije beše; hoću da prećutim o papi Jovanu XXII (1316-1334) koji je zbog poznatog prestupa, lišen papskog dostojanstva.

Može biti reći će kogod, da taj sabor nije bio javan? Ako je tako, onda sleduje, da se ni izbor Martina V. (1417- 1431), ne može smatrati zakonitim.

Neću da navodim o razdoru, kojim je crkva obeščašćena. Bivalo je u to doba-po dva, a po nekad i po tri pape na prestolu. Pitam vas, ko od njih bejaše pravi papa?

Opet vam velim: ako nepogrešljivost sadanjeg pape rimskog usvojite i proglasite, morate i sve njegove prethodnike-pape rimske i to bez razlike takovim priznati. A da li ste to u stanju učiniti, kad vam istorija jasno svedoči, da su mnoge pape, vrlo često grešile i s pravog se puta uklanjale.

Možete li reći, da su one pape, koji su lakomi, ubojice i Simoniste, naslednici I. Hrista?! Ah! poštovana braćo, taku bruku učiniti, značilo bi Hrista izdati. Više bi zgrešili pred licem sina božjeg, I. Hrista, no što je Juda zgrešio. To bi značilo-blatom se u lice Hristovo bacati (glasovi: ,,dole sa govornice, brzo zapušite (zatisnite) tom krivovercu usta”).

Poštovana braćo, vi iz sveg grla vičete na mene, a zar ne bi poštenije bilo, kad bi moja načela i dokaze izmerili na terazijama poštene savesti?! Verujte mi, istorija se ne da više ponoviti. U njoj će večno zapisano ostati, da je ovaj sabor papu za nepogrešljivog proglasio. Možete svi jednoglasno zaključiti i proglasiti, ali moj glas nigda i nikada za to dobiti nećete. Gospodo! Svi pravoverni uprli su oči u nas, očekujući od nas leka protiv ovih zala, koja crkvu obeščastiše i poniziše. Zar ćete ih i u toj nadi prevariti? Pred Bogom, prevelika nas očekuje odgovornost, ako ovu zgodnu i svečanu priliku propustimo, koju nam Bog za lečenje vere dade.

A 1.

Grešnici

Poštovana braćo, istorija nam svedoči, da su neke pape strašno grešile. Možete vi ovo smatrati za nevažno i pripisivati nesmotrenosti tih papa, jednom reči: kako vam je volja gledajte na tu stvar, ali ja hoću to da dokažem.

A 2.

Šta bi bilo sa Svetim Pismom

 “…Poštovana braćo, možete li vi sebi takvog Papu predstaviti, da je Petar zaista Papa bio? Kad ga već smatrate kao Papu, prirodno je da i tvrditi morate, da je njemu samom taj čin nepoznat bio. Pitam svakog, koji je iole u stanju misliti da li su takova mudrovanja moguća?  Ja tvrdim, da crkva za vreme apostola nije imala Papu, a ako se protivno bude dokazivalo, morali bi sve Sveto Pismo spaliti ili ga prezreti.”

GLOSA

“…Verujte mi, istorija se ne da više ponoviti. U njoj će večno zapisano ostati, da je ovaj sabor papu za nepogrešljivog proglasio. Možete svi jednoglasno zaključiti i proglasiti, ali moj glas nigda i nikada za to dobiti nećete….”.

GLOSA

Papa Virgilije (537-555), kupio je papstvo od Velizara, namesnika cara Justinijana. Istina, nije svoju reč održao, niti je obećanu svotu novaca dao.

 

Jedna misao o “Istorijska beseda Josipa Juraja Štrosmajera- dogma o nepogrešivosti Pape rimskog (2)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s