TAJNA HITLEROVOG ZLATA (4): ZAŠTO SU RUSI OSTALI KRATKIH RUKAVA

Standard.rs

Utorak, 03 novembar 2009 15:37

Kraći sadržaj prethodnih nastavaka: trag riznica Trećeg rajha izgubio se 20. maja 1945 . godine na obali Sredozemnog mora. Najverovatnije su stotine tona zlata prevezene iz luke Piran (Jugoslavija) u Italiju pomoću podmornica koje su bile podčinjene Hitlerovom nasledniku admiralu Denicu. U taj transfer bili su umešani napolitanska mafija Kamora i grupa katoličkoh sveštenika Hrvata u Vatikanu. Sanduci sa zlatom SS smešteni su u podrume rimskih manastira Rima (poput San Đirolama) i u Đenovi. Dalji put blaga vodio je u Španiju, a otuda u Južnu Ameriku, i trajao je dve godine. Kuriri mafije su preko vatikanksih veza dobijali pasoše Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, a deo zlata ostao je u sefovima Vatikana

Glasine o švercu nacističkog zlata ubrzo su stigle do ušiju saveznika, priča argentinski istoričar Marija Esteves, koji kaže da je 12. juna 1946. godine Stejt Department objavio izveštaj u kome stoji da vatikanski kaluđeri skrivaju pobegle naciste a takođe i „nepoznatu količinu dragocenosti“. Ambasador Velike Britanije u Vatikanu ser Frensis Ozborn uručio je papi notu kojom se zahtevao pretres deset manastira. Međutim, Domeniko Tardini, činovnik pape Pija 12, odbio je da vojnike pusti u te objekte. Do 1947. godine Bormanov plan je bio realizovan – zlato SS je nestalo iz Evrope. Samo u jednoj podmornici U-977, koja se pojavila u Mar-del-Plati (Argentina) 17. avgusta 1945. godine, prevezeno je poluga u vrednosti od tri milijarde američkih dolara.

Trostrana komisija

Ovde bi se mogli sumirati rezultati, ali se nameće i jedno pitanje. Najveći deo zlata Rajhsbanke nestao je pre 64 godine. Otvara se pitanje da li Rusija ima šansu da vrati makar deo tih poluga?

U decembru 1945. godine na konferenciji u Parizu saveznici su formirali Trostranu zlatnu komisiju za povratrak dragocenosti zemljama Evrope. Do 1997. godine vraćeno je 329 tona zlata, što je, naravno, samo kap u moru.

„Poluge su uglavnom tražene u bankama neutralnih zemalja“, objašnjava finansijski konsultant Mihael Lemer. „Turska i Portugal su takođe čuvale zlato Rajha, ali su odbile da otvore vrata istražiteljima. O Argentini da i ne govorimo. Poluge sa svastikom i dan-danas se mogu naći u skladištima Južne Amerike, njih niko čak nije ni pokušavao da pretapa.

Godine 1995. razbuktao se skandal. Svetski jevrejski kongres podneo je tužbu protiv grupe švajcarskih banaka (uključujući UBS) optuživši bankare da čuvaju zlato Trećeg rajha. Već nakon godinu dana parlament Švajcarske je objavio da su proverni svi računi počev od 1934. godine i da je pronađeno zlata SS u vrednosti od oko 2,5 milijarde dolara. Mnoge zemlje, uključujući Izrael i SAD, podnele su zahteve za podelu dragocenosti. Rusija nije dospela na spisak tih zemalja.

Bila je to samo prva lasta: danas u svetu postojio mnošto takvih zahteva. U decembru 2008. godine nekolicina ostarelih Jevreja, koji su preživeli koncentracione logore, pomoću bivšeg oficira obaveštajne službe SAD Viljama Gouena podneli su tužbu u San Francisku protiv Državne banke Vatikana zahtevajući da se istraži njena uloga u transferu nacističkog zlata. Perspektive tog slučaja mediji su ocenili kao „briljantne“. O učešću Rusije opet se ništa ne čuje.

Može se suditi sa Hitlerom

„Razume se, nema smisla zvanično tražiti povratak Hitlerovih poluga“, smatra politikolog iz San Franciska Džejms Štejnvald. „To bi samo pokvarilo odnose sa konkretnom zemljom. Tužbu sudu trebalo bi da podnese grupa privatnih lica, a lideri država s tim nemaju ništa. Mišljenja sam da će se broj tužbi povećavati, a one će biti upućene finansijskim ustanovama Švajcarske, Španije i Argentine. Svaki čovek, čija je porodica stradala od Hitlera, može se suditi sa bankom koja ima veze sa zlatom Rajha. I ne samo sa bankama. Setite se samo nekretnina. Čitavi kvartovi vila u gradovima Bariloče (Argentina) i Puerto-Mont (Čile) plaćeni su sa Bormanovih računa. A koliko je još takvih primera? Razume se, građani Rusije takođe imaju pravo da podnesu zahtev i traže kompenzaciju od onih koji su odvozili nacističko zlato.

Iznevereni dogovor

Istina, međunarodni pravnici smatraju da tu neće ići sve glatko. Odmah posle rata i održane Postdamske konferencije, gde je odlučeno da se zlato Rajha podeli na četiri dela. Staljin je tada odustao od udela SSSR u zamenu za aktive banaka Istočne Evrope. SAD i Britanija su se obavezale da će predati SSSR zlato zemalja Hitlerovih satelita (Mađarske i Slovačke), kao i takođe sve sovjetske dragocenosti. Ali to nije učinjeno. Recimo, 15 sanduka zlata mađarskog diktatora Salašija i do danas se čuva u sefovima Fort-Noksa (SAD). SSSR je od saveznika dobio samo 800 džakova sa rubljama iz skladišta nemačke obaveštajne službe. Na taj način, sporazum iz Potsdama se smatra nevažećim.

Toga su svesni i sami saveznici: sve do raspuštanja Trostrane zlatne komisije tamo je bilo rezervisano mesto za Rusiju. Ali Rusija je iz nerazumljivih razloga odbila da podnese zahtev za vraćanje zlata koje joj je pripadalo.

Litvanija je podnela zahtev za vraćanje zlata iz banaka Švedske 1992. godine i ubrzo dobila tri hiljade pet stotina kilograma. Albanija je takođe tražila 1,5 tonu zlata, koje joj je ukrala Musolinijeva armija. Rumuni su u parlementu pokrenuli pitanje o polugama, koje su otišle u Rusiju 1916. godine, a entuzijasti iz Madrida traže od Moskve zlatne rezerve republikanaca. Ponavlja se standardna situacija: Rusi su dužni svima, a njima niko. Čak ako se isključe vrednosti Rajhsbanke, ukupan obim vrednosti – finansijskih i kulturnih – koje su nacisti opljačkali u SSSR, ogromna je. Teško je reći zašto Rusi i dalje ćute, dok drugi rade.

Spisak dužnika

Argentina: Ta zemlja je glavni „skladištar“ zlata SS u Latinskoj Americi. Pare su uložene u banke i nekretnine.

SAD i Velika Britanija: Pretpostavlja se da su saveznici uspeli da otkriju u tajnim skrovištima Austrije i Nemačke dragocenosti u vrednosti od 50-70 milijardi današanjih dolara, uključujući u to i zlato sovjetskih Jevreja.

Vatikan: Deo Hitlerovog zlata, otprilike 10 milijardi dolara, smestio je biskup Alojz Hudalj u trezore državne banke Vatikana.

Čile: Druga zemlja posle Argentine sa najvećom količinom nacističkog zlata.

Egipat: „Probnu“ partiju zlatnih poluga odvezao je tamo grupšturmfirer SS Aloiz Bruner u Siriju. Otuda je pošiljka premeštena u Kairo. Za 97-godišnjim Brunerom i danas se traga.

Izvor Argumenti i fakti, Moskva

Tajna Hitlerovog zlata I

Tajna Hitlerovog zlata II

Tajna Hitlerovog zlata III

http://www.standard.rs/tajna-hitlerovog-zlata-4-zasto-su-rusi-ostali-kratkih-rukava.html

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s