”Opus Dei” – Novi krstaški pohod Vatikana

Predrag Andjelić

06.januar 2011

”Zbog svog geostrategijskog položaja srpski narod kroz svoju hiljadugodišnju istoriju našao se na vetrometini odnosa Istoka i Zapada; bio je zahvatan potresima u vidu religioznih i ideoloških podela, promena u odnosima snaga u Evropi… Savremeni istorijski trenutak u tom pogledu ne predstavlja izuzetak. Ali, treba istaći da tu leže samo jednim delom uzroci tragedije koju danas preživljavamo. Drugi deo je u nama samima, u nedostatku kritične samosvesti i sklonosti ka pomodarstvu”

prof. Smilja Avramov

SRPSKO NASLEĐE

ISTORIJSKE SVESKE

BROJ 18.

JUN 1999.

Put razumevanja korena današnjeg stradanja Srpskog naroda dovodi nas do trilogije prof. Smilje Avramov, koju sačinjavaju dela: ”Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana”, ”Posherojski rat Zapada protiv Jugoslavije” i ”Trilateralna komisija – svetska vlada ili svetska tiranija”. Trilogija nam nudi odgovare na krucijalna pitanja:

”Zašto nam se sve to dogodilo? Zašto je srpski narod doživeo satanizaciju od svojih bivših saveznika i od sunarodnika Hrvata, Slovenaca i Muslimana? Zašto i kako je Srbija, pobednik u balkanskim i oba svetska rata, saveznik demokratskog Zapada, suosnivač svih univerzalnih, međunarodnih organizacija, iz glavnog toka svetskih zbivanja gurnuta u ponor poražene strane?”(1)

Ona nam takođe ukazuju i na novu stvarnost čiji je deo povratak poglavara Rimokatoličke crkve na svetsku pozornicu i njegovo uključivanje u proces odlučivanja o svetskim problemima.” Diplomatska igra Vatikana”(2) i njegovo mešanje u politički život Jugoslavije preko tzv. religioznih organizacija tema je knjige Opus Dei, čija sadržina će biti izložena u daljem tekstu.

Dvadeseti vek, vek paradoksa u kome je pored fenomenalnog razvoja nauke i tehnike, shvatanja religioznosti kao privatne stvari i sekularizaciji države, došlo do vraćanja srednjovekovne uloge poglavaru Katoličke crkve u svetskoj politici i ”ulaska religije u politiku kroz širom otvorena vrata”.(3) Reč je o novoj stvarnosti, o spoju politike i religije i u sklopu toga nastanka velikog broja fundamentalnih religiozno-političkih organizacija različitih profila. ”Opus Dei”, u prevodu ”Delo Božije”, je naziv tajne, konzervativne i elitističke katoličke organizacije sveštenika i laika sa središtem od 1946. u Rimu, u luksuznoj ”Ecriva-Villa Tevere”, osnovane po zvaničnim aktima 2.oktobra 1928. godine. Idejni tvorac i osnivač navedene organizacije, opat Hozemarija Eskriva de Balager, istupio je sa tezom da je Rimokatolička crkva kao univerzalna, pozvana da stupi na svetsku pozornicu. Eskriva je rano napustio svoj mladalački san da postane arhitekta i opredelio se za teologije i prava. Sveštenički čin primio je 1925. Za papskog prelata imenovan je 1947. godine. Iste godine postao je član Rimske teološke akademije (Pontificia Accademia Teologica Romana) i savetnik Kongregacije za seminare i univerzitete.

Umro je u Rimu 26. juna1975, ali nije sahranjen na groblju, kako je to uobičajeno za sveštena lica, nego u ”Villa Tevere”. Papa Jovan Pavle II obavio je njegovu beatifikaciju, tj. proglašenje za blaženog 17. maja 1982. Ideološki okvir organizacije izložio je kroz 999 maksima, objavljenih u knjizi ”El camino” (Put). Put, novi ”sveti tekst” preveden je na 35 jezika i rasturen po svetu u više od 4 miliona primeraka. Eskriva je ”projektovao svoj red kao borbeni ešalon koji treba da se suprostavi ateizmu posebno među intelektualcima, jer je, po njegovim rečima, dekristijanizacija otpočela među intelektualcima ”.(4) Drugačije rečeno, potreba za organizovanjem Rimokatolika nastala je kao odgovor na revolucionarna previranja u Španiji kao izazovu tog vremena. On je ponudio ideologiju nacionalnog katoličanstva čiji temelj predstavlja jedinstvo etniciteta i katoličanstva, jedinstvo religije i političkog identiteta.

Hozemarija Eskriva de Balager

Organizacija ”Opus Dei” za razliku od tradicionalnih katoličkih organizacija predstavlja jedan novi kvalitet, spoj politike i religije sa strogo selektivnim članstvom. Red je menjao svoj pravni status, strategiju i taktiku zajedno sa širenjem područja svojih delatnosti. Apostolskom konstitucijom pod nazivom ”Provida Mater Ecclesija”, izdate od strane Svete stolice 1947. godine odobreno je stvaranje sekularne institucije sveštenika i laika, da bi nakon toga, 24. februara iste godine, Kongregacija za veru izdala Pohvalni dekret, kojim je uspostavljeno Svešteničko društvo svetog krsta i ”Opus Dei”, kraće nazvano samo ”Opus Dei”. Tim činom je oformljena prva pontifikalna sekularna institucija. Osobenost organizacije počiva na novom konceptu duhovnosti ”delovati svom svojom snagom tako da tzv. intelektualna klasa… koja je dominantna u civilnom društvu… prihvati i sprovede u delo Hristova uputstva”.(5) Elemente duhovnosti Eskriva nije tražio u teologiji nego u svakodnevnom životu. ”Po njegovim rečima, Opus Dei je nastao da bi se rad pretvorio u molitvu, a da bi se posvetio rad, a kroz rad oni koji rade”.(6)Time je Eskriva pokušao da sačini sintezu marksističkog i kapitalističkog poimanja rada.

Članovi Dela služe Bogu, ne kao kolektiv, nego kao pojedinci. Time se objašnjava stroga kontrola nad članovima i surovo kažnjavanje ukoliko se odstupi od ”svetih pravila”. Kao i svaka tajna organizacija i ”Opus Dei” ima nekoliko kategorija članstva. Prvi, najuži krug čine numerariji koji imaju najviši rang. Samo oni sa univerzitetskim diplomama, bilo da su u pitanju sveštenici ili laici mogu postati članovi pomenutog najužeg kruga. Razvrstani su u sekcije, zavisno od profesionalne orijentacije. Laici-numerariji su neženje i označavaju se brojevima. Oni su predodređeni za posebne, najviše dužnosti upravljanja društvom, čineći to iza scene. O tajnovitosti govori član Ustava 189 ”da bi se lakše postigli ciljevi ustanova mora živeti u zaklonu”. Ženama numerarijima dodeljuju se samo pomoćni poslovi. Žene su u svakom pogledu diskriminisane i najviše na šta mogu pretendovati je položaj sekretarice. Druga grupa članova nazivaju se oblates koji za razliku od prve, ne žive u zajedničkim domovima, već ostaju u svojim porodicama i povremeno dolaze na sastanke u centre. Oni koji ostanu neoženjeni mogu postati sveštenici, ali ni tada ne prekidaju svoj profesionalni rad, već stiču naziv ”radnik sveštenik”.

Supernumerariji čine treću grupu i to su pridruženi članovi. Za razliku od prve dve grupe oni su samo delimično uključeni u rad i pripadaju tzv. ”pripremnim centrima”. Ustavom iz 1950. godine uvedena je četvrta kategorija tzv. kooperanti ili prijatelji. Oni ne ulaze u krug članova, čak ne moraju biti ni katolici. Putem socijalnog humanitarnog rada, a zatim preko proširivanja sfere njihove aktivnosti na teren politike, pridobijaju se tzv. prirodni saveznici u obavljanju specifičnih zadataka. Broj prijatelja danas je desetostruko veći od članova, što znači da se on približava cifri od jednog miliona. Izrađen je veoma precizan postupak regrutovanja članstva koji uključuje škole, studenske domove, kulturne centre, u novije vreme i izbegličke logore. Po Ustavu organizacije kandidat ne sme biti mlađi od 23 godine, međutim po navodima bivših numerarija, regrutuju se i deca u pubertetu, potpuno nesvesna onoga našta se obavezuju. Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije koji su rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu, organizovanjem raznih priredbi na euharističkim skupovima…

Postoje tri etape prijema u članstvo. Prva etapa uključuje probni rad, druga u trajanju od pet godina, podrazumeva preuzimanje obaveze u određeno vreme. Obe faze obuhvataju strogu indoktrinaciju kojom član postaje robot u rukama organizacije. Ako član postigne zadovoljavajuće stanje ”duha”, podnosi molbu za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva doživotnu obavezu služenja organizaciji. ”Ako jedno od moje dece odustane od borbe i napusti rat, ili okrene leđa, neka zna da je izdao sve nas, Isusa Hrista, crkvu, svoju braću i sestre u Delu;…”(7) – Hoze Marija Eskriva de Balager Kronika, 1972.

Put uzdizanja članova do ”hrišćanskog savršenstva” je strogo kontrolisan i pod snažnim psihološkim pritiskom. Struktura života kroz koji se ostvaruje ”savršenstvo” uključuje:

− Totalni prekid veze sa porodicom

− Život u grupi, ispunjen kontinuiranim obavezama – bez slobodnog časa

− Dnevnu ”duhovnu medicinu” – mortifikaciju

− Svakodnevnu molitvu i meditaciju

− Nikakav spoljni uticaj ne sme dopreti do člana : radio, tv, novine

Kontrola uključuje i zabranu čitanja određenih dela među kojima se nalaze npr. Platon, Breht, Pasternak… Svakodnevnu obavezu predstavlja i mortifikacija, telesno obamiranje, dok se bičevanje izvodi ”samo” jedanput nedeljno. ”Ti si veoma daleko od Hrista, ako nisi ponizan – čak i onda kada tvoje svakodnevno bičevanje napravi rane na tvojim leđima. – maksima 200; Blagoslovena bile patnje. – maksima 208.”(8)

Članovi Dela imaju dužnost da posvete posebnu pažnju na one koji ispoljavaju neprijateljstvo prema rimokatoličanstvu, posebno prema ateistima. Mnogi kandidati napuštaju udruženje pošto otkriju njegovu mračnu stranu. Neki, ostavši vernici, otpočeli su otvorenu borbu protiv Dela, videći u njemu samo opasnu sektu ili svetu mafiju. ”Opus Dei” je proširio područje delovanja u Zapadnoj Evropi i prodro u mnoge zemlje Latinske Amerike, Afrike, Istočne Evrope, pa čak i u Japan. U članstvu Dela našli su se pripadnici vrhunske elite Zapada npr. Oto fon Habzburg, članovi kraljevske porodice Španije i Belgije… Snažno uporište organizacija ima u Hrišćansko demokratskoj stranci Italije, Hrišćansko demokratskoj uniji Nemačke i u nekim krugovima Francuske, bliskih predsedniku Žaku Širaku, čiju predsedničku kampanju je finansijski podpomogao francuski centar ”Opus Dei”. Putem svojih članova ”Opus Dei” je obezbedio snažan uticaj u međunarodnim organizacijama pre svega u UN, UNESKO, Evropskom parlamentu, EU.

Pojedini članovi zauzeli su najviša mesta u tim telima, kao na primer Žak Santer u EU ili Huan Antonio Samaran u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Organizacija je postala i moćni medijski gigant, osposobljen da vodi medijske ratove. Grupu ”Ampere” formirali su katolički industrijalci na čelu sa Fransoa Mišelinom i bivšim ministrom u francuskoj vladi Rensi Montanjeom .

Od izuzetnog značaja je delatnost ove organizacije u sferi ekonomije i finansija. ”Zatražite od Gospoda novac, jer smo u velikoj nevolji. Ali tražite mu milione!… Traženje pet miliona ili pedeset miliona zahteva otprilike isti napor, tako da, dok ste tu…”, Hoze Marija Eskriva de Balager(9)

Spomenućemo samo neke: fondacija Limat, osnovana u Cirihu 1972. godine; fondacija Rajna – Dunav preko koje je Opus Dei ušao u Mađarsku. U Latinskoj Americi deluje ”La Fundacion General Latino – Amerikana”…..

U ekonomskoj sferi organizacija deluje na dva načina: direktnim investicijama ili preko svojih članova i prijatelja kao što je slučaj sa Luisom Švajcerom predsednikom grupacije ”Renault”. Prihodi organizacije su ogromni, ali finansijske transakcije pratili su i brojni skandali, izazivajući potrese u javnom mnjenju. Bankrotstvo ”Banco Ambrosiana” iz Milana, tesno vezane sa vatikanskom bankom, pod nazivom ”Institut za religiozne poslove”, izazvao je najveći potres u vatikanskim krugovima. Na osnovu istrage, utvrđeno je da su čelnici banaka bili umešani u razne prevare, korupciju, pa čak i trgovinu heroinom. Papa Jovan Pavle II odbio je svaku odgovornost Vatikana za bankrotstvo i povezanost sa skandalima. Međutim, po njegovom naređenju izdvojena su znatna finansijska sredstva iz vatikanskih fondova radi obeštećenja štediša banaka. Na osnovu dubljeg uvida u čitavu stvar, pojedini analitičari su ustanovili da je sporni novac prosleđen poljskom pokretu ”Solidarnost”, te latino-američkim grupama za borbu protiv ”teologije oslobođenja”.

Dolaskom na papski presto Jovana Pavla II, ”super stara” Vatikana i donošenjem Papske bule ”Ut sit” organizacija je podignuta na rang personalne prelature internacionalnog karaktera, čime je stekla autonomiju unutar Rimokatoličke crkve. Prelatura personalis podrazumeva ustrojstvo i jurisdikcije ”Opus Dei” na personalnom principu, a to znači direktnu podređenost članova Papi. Papa je ovim uvećao svoju moć do razmera koje do tada nijedan papa nije posedovao, obezbedivši tim putem jednu rimokatoličku, ultrakonzervativnu, klerikalizovanu armadu za ”epohalnu borbu” koju je isplanirao sa svojim novim saveznikom SAD-om. Svoju teološku misao, papa Vojtila, vešto je preoblikovao u ”Real politic”. Osnov za to je našao u postavkama osnivača Dela, Eskrive. Elementi ”posvećenog rada” i duhovnosti shvaćene kao profesionalne aktivnosti uneti su u teologiju rimokatoličke crkve još za vreme pape Pie XII čiju je politiku nastavio papa Vojtila. Ocenivši poslednju deceniju XX veka za presudnu, precizirao je ciljeve borbe, za koju po njegovim rečima ”članovi Opus Dei i njihovi prijatelji moraju biti pripremljeni.”(10) ”Epohalna borba” uključivala je: borbu protiv sekularizacije zapadnog društva; borbu protiv komunizma; rekristijanizaciju i ponovno osvajanje Istočne Evrope od strane Rimokatoličke crkve.

Kako je to lepo primetio novinar uglednog francuskog nedeljnika: ”Opus Dei je mašina za fabrikovanje katolika za visoku igru koju izvodi Njegova svetost Papa”.(11) Centralne tačke u planetarnoj strategije pape Jovana Pavla II bile su prevashodno protestantska super sila SAD, na Dalekom istoku višekonfesionalni Filipini, na južnoj polulopti Latinska Amerika.

Tajni kontakti na relaciji Vatikan – Vašington datiraju još od završetka Drugog svetskog rata, formiranjem ”Vatikansko – britansko – američkog antikomunističkog konzorcijuma, međutim, do uspostavljanja zvaničnih odnosa došlo je tek 15. decembra 1983. godine,  dolaskom Regana u Belu kuću. ”U epicentar nove alijanse postavljena je sila, a ne religija.”(12) Savez duhovnog i svetovnog sveta moći, dovešće do najradikalnijih promena u ovom veku, jer je njime preoblikovana geopolitička karta sveta i izmenjen je stil u vođenju politike. Povezivanjem Vatikana sa najmoćnijom vojnom silom, stvoren je novi, agresivni političko-klerikalni blok kao odlučujući činilac u spoljnoj politici SAD, čije će delovanje imati najtragičnije posledice po Jugoslaviju.

Politika Vatikana prema Jugoslaviji oblikovana je još početkom dvadesetog veka. Multikonfesionalna Jugoslavija predstavljala je glavnu prepreku prodoru Vatikana na Istok. Vatikan je razvio vrlo perfidnu strategiju u odnosu na Jugoslaviju, koja za razliku od delatnosti u Poljskoj i ostatku Istočne Evrope, nije imala za cilj promenu režima, već razaranje države. Pod velom borbe protiv komunizma Katolička crkva je uspela da izdejstvuje podršku SAD za svoju akciju. Zapravo, SAD se nisu izričito izjašnjavale u pogledu osude tekovina Prvog i Drugog svetskog rata, pa je papa Jovan Pavle II pribegao zaobilaznoj strategiji za dobijanje podrške. Strategija se zasnivala na propagandi protiv ”srpskog komunističkog hegemonizma” u Jugoslaviji i ”nasilju” kome su bili izloženi hrvatski narod i Katolička crkva. Išlo se toliko daleko da je čak, i Srpska pravoslavna crkva predstavljena kao državna.

Takvo delovanje Vatikana dovelo je do eskalacije sukoba na prostoru nekadašlje Jugoslavije. Odmah po proglašenju secesije Slovenije i Hrvatske, Vatikan je preuzeo diplomatsku aktivnost u cilju priznavanja otcepljenih republika. U Zagrebu je otvoren prvi centar ”Opus Dei”, na čijem se čelu nalazio sveštenik Stanislav Crnica. ”Opus Dei” je prodro na tlo Jugoslavije mnogo ranije, izvodio je svoje akcije, ali osnivanje centra bilo je od krucijalnog značaja za snabdevanje paravnojnih formacija i dovođenje plaćenika. ”Destruktivni proces koji se rađao iz rastućeg etnocentrizma u Jugoslaviji, prerastao je u maligni tumor, zahvaljujući duhovnoj i finansijskoj pomoći Rimokatoličke crkve pobunjencima. Razularene, fanatizovane, dobro naoružane grupe bez discipline i vojničke časti, otpočele su krvavi pir u stilu srednjovekovnih ratova.”(13) Svoj legitimitet crple su iz poruke pape koji je okarakterisao njihovu borbu kao ”evanđeosko spasavanje bezbožničkog društva”. Ovaj koncept se takođe uklapao u političku strategiju Zapada, razrađenu od strane administracije predsednika Regana. Ista strategija primenjena na prostoru Latinske Amerike u drugoj polovini dvadesetog veka ponovila se i na prostoru nekadašnje SFRJ i Kosovu. Širom Latinske Amerike – u Čileu, Nikaragvi, Salvadoru, Haitiju, Dominikanskoj republici, nicali su narodni pokreti vođeni ”teologijom oslobođenja” protiv diktatorskih režima koje su podržavale i naoružavale SAD. ”Teologija oslobođenja” suprostavljala se, s jedne strane autoritetu pape i pravu crhvene hijerarhije na tumačenje svetih tekstova, i sa druge strane globalističkoj ideologiji SAD. Plašeći se za svoj kredibilitet u svetu, Sjedinjene Države i Vatikan, a strahujući da katoličke grupe u Latinskoj Americi ne postanu začetnik jedne nove narodne crkve, povele su zajedničku ofanzivu u kome je ”Teologija oslobođenja” poražena. U borbenom stroju našli su se na jednoj strani Opus Dei i CIA, a na drugoj Rimokatolička crkva u Latinskoj Americi ujedinjena sa demokratskim pokretima. Strategija SAD uključivala je zamenu klasičnih ratova i klasičnih oblika kolonijalizma posrednim oblikom ratovanja kroz naoružavanje i obučavanje raznih ilegalnih grupa, ubacivanjem plaćenika, angažovanje svojih penzionisanih oficira, prikrivenih akcija CIA sve zajedno sa zaslepljujućom propagandom o ”širenju” demokratije i uz potpuno ignorisanje međunarodnog prava.

Kao što su se narkomafijaške grupe na Kosovu pretvorile u Oslobodilačku vojsku Kosova, tako su se na terenu Latinske Amerike ”eskradoni smrti” pretvorili u Narodnu gardu. Pored istovetne strategije primenjene u Latinskoj Americi i na Kosovu, postoji još jedna ključna veza. U akcijama na prostoru Latinske Amerike, za vreme najgoreg terora, učestvovao je američki general, kasnije ”ambasador”, Vilijam Voker, koji će se u svojstvu predstavnika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju naći na Kosovu 1998/99. godine. Lažni scenario poput ”Račka”, po kome su Srbi optuženi za masakr nad ”nedužnim” Albancima uspešno je primenjivan i u Latinskoj Americi.

U ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije, ključnu ulogu odigrao je Vatikan oslanjajući se na katoličke organizacije, prevashodno na ”Opus Dei” kao i na secesionističke snage u Sloveniji i Hrvatskoj. Idejni tvorac prvog rata u Evropi nakon Drugog svetskog, vođenog protiv jedne suverene države bio je papa Jovan Pavle II, dok su Sjedinjene Države i Evropska Unija bili njegovi izvršni organi. Za razliku od kontinuiranog stava Vatikana prema Jugoslaviji, u politici Sjedinjenih Država rat protiv Jugoslavije znači oštar raskid sa prošlošću. SAD su ovim činom žrtvovale celokupnu univerzalnu pravnu infrastrukturu za račun jedne prevaziđene šeme koju je ponudio Vatikan. Reč je o beskrupuloznom gaženju univerzalnih i civilizaciskih temelja svetske zajednice.

Alijansom Vašington – Vatikan nije došlo do integracije političe i duhovne dimenzije i do stvaranja novog vrednosnog sistema, nego je reč o integraciji duhovnog terora i terora visoke tehnologije. Kako je suština hrišćanstva etika i nenasilje, pomenuta alijansa se može okarakterisati duboko nehrišćanskom. Rat protiv Jugoslavije vođen je nekonvencijalnim ratnim operacijama po jednom krajnje perfidnom scenariju koji je uključivao agresivnu političku retoriku, te je preko raznovrsnih pretnji i ucena na kraju eskalirao u oružani sukob. Sve taktičke operacije uključujući i posredničke misije imale su jedan jedinstven politički cilj – razaranje Jugoslavije. Vazdušne operacije NATO-a na Knin 1995. godine izvedene su uz saradnju hrvatskih snaga. Iste godine u Bosni operacije protiv srpskog naroda izvođene su u saradnji sa muslimanima, da bi 24.marta 1999. godine NATO poveo agresiju protiv Srbije uz oslonac na albanske terorističke grupe. To je prvi model rata u kome su vojne snage NATO-a potpomognute agresivnim diplomatskim inicijativama.

Uvođenjem novog asimetričnog modela ratovanja koji se bazira na tehnološko superiornim ofanzivnim dejstvima podpomognutih agresivnom propagandom protiv daleko slabijeg protivnika zgažen je osnovni princip tradicionalnog ratnog prava i nužnosti postavljenja ravnoteže između vojnih ciljeva i obzira humanosti. Na tom principu počivaju Haška pravila iz 1899. i 1907, Ženevska konvencija iz 1949. i dodatni Protokol iz 1997. godine. Shodno tome, ”apologija” zaštite ljutskih prava i demokratije kao izgovora za izvođenje vojnih i ostalih agresivnih akcija, pred kojima padaju sva pisana pravila predstavlja masku za jedan novi tip totalitarizma. Suštinu novog totalitarizma ne čini ni globalna kultura, ni globalna civilizacija, već kapital i slobodno tržište kao novi oblik kulta koji se mora slediti bez obzira na katastrofalne posledice.

”Deset godina stajao je srpski narod nem i zbunjen pred katastrofom koja se na njega sručila, posmatrajući drobljenje svoje države bez političkog programa, bez adekvatnih simbola. Neočekivano izvojevao je svoju pobedu- pobedu nad strahom, ne predajući se pred vazdušnim divljanjem NATO-apunih 78 dana. Tom pobedom uspostavio je vezu sa svojom slavnom prošlošću. Da bi izbegao zamke na svom daljem putu, potrebno je da pronađe odgovor na dva fundamentalna pitanja :

Posle tragičnog iskustva sa idejom jugoslovenstva, koje su pretpostavkedruštvene kohezije?

Posle skupo plaćenih revolucionarnih, utopijskih snova i obmana, koje su pretpostavke društvenog progresa?

Za novu fazu svog životnog puta potrebne su sveže snage sa moralnimintegritetom, neopterećene virusom brozovštine, niti pak hipotekomstranačkih obaveza prema inostranstvu. Izdizanje iznad svih stranačkih podela i sukoba je ne samo etički imperativ, nego i imperativ istorijskog trenutka koji je na pragu.”

prof. Smilja Avramov

 

___________________________________________

1 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 9.

2 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana10.

3 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 13.

4 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 97.

5 Smilja Avramov, Opus Dei ,Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 106.

6 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 106.

7 Robert Hačison, Opus Dei, Narodna knjiga, Alfa, Beograd 2006. strana 174.

8 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 112.

9 Robert Hačison, Opus Dei, Narodna knjiga Alfa, Beograd 2006, strana 196.

10 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 131.

11 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 132.

12 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 67.

13 Smilja Avramov, Opus Dei, Novi krstaški pohod Vatikana, Veternik, Novi Sad 2000., strana 182.

 

Literatura:

”Opus Dei” NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA, Prof. Smilja Avramov, ldij-Veternik, Novi Sad 2000.

Opus Dei, NJIHOVO CARSTVO DOLAZI, Robert Hačison, NARODNA KNJIGA, ALFA , Beograd 2006.

 

http://www.predrag-andjelic.com/iza-kulise/opus-dei-novi-krstaski-pohod-vatikana.html

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s