Beogradski prosjak kod svetog Ante

Večernji.hr

Branimir Pofuk

Kontrapunkt

Novinar Blica Momčilo Petrović napisao je sjajnu reportažu koja je opomena svim slugama božjim, ali još više i svim novinarima

Novinar Blica Momčilo Petrović na reporterskom zadatku

Foto: A. STANKOVIĆ/BLIC

Mnogi su internetski portali ovih dana prenijeli priču o reporteru beogradskog Blica Momčilu Petroviću i njegovom obilasku bogomolja u potrazi za hranom i ljudskim milosrđem. Posjetio je jednu katoličku, tri pravoslavne crkve i jedinu beogradsku džamiju.

Milosrđe prema ljudima u nevolji i bijedi preporučuju i Biblija i Kuran i svaka druga knjiga koja drži do svoje svetosti. Zato je kolega Petrović navukao iznošenu odjeću i napaćeno lice i krenuo u vrlo jednostavnu i nimalo originalnu reportersku misiju. Ali, nije stvar u ideji, nego u izvedbi.

Momčilo Petrović jako lijepo piše i šteta ga je prepričavati, pa ću ga nastojati što više doslovno citirati: “A sada da vam ispričam kako je to biti nitko i ništa u Beogradu i gladan tražiti samilost kod onih koji su sebe proglasili za ovozemaljske predstavnike Svevišnjeg. Čiji je osnovni atribut milosrđe.”

Prva postaja prosjačkog puta jednog sivog decembarskog dana bila je katolička crkva svetog Ante na Zvezdari. Petrović piše: “Gužvao sam kapu u rukama i čekao da me primeti zabrađena žena koja je poslovala ispred ispovedaonice… Usnama odrvenelim od stida – bilo mi je prvi put u životu da molim za hranu – izgovorio sam da sam gladan.” Žena je prosjaka rutinski i bez dodatnih pitanja uputila prema vratima u dvorištu crkve i samostana čiji su se stanovnici pokazali dostojnima svetog Franje: “Mlađa žena opasana keceljom domaćice saslušala me sa osmehom razumevanja i rekla da mora da pita župnika. Ostao sam pred vratima da čekam, i kad se opet pojavila držala je najlon kesu. ‘Sretan vam Badnji dan…’, rekla je smešeći se, i ja sam se zahvalio, i pometen, okrenuo da pođem. ‘A je l’ i vama danas Badnji dan?’ Bilo mi je žao što ću je možda razočarati. Priznao sam da nije. ‘Svejedno, sretan za ubuduće…’, rekla je vedro, i ja sam otišao. Tek iza ugla, razmotao sam kesu: pola vekne svežeg hleba, kutija sardine i kuvano jaje. Pomislio sam: Bože, ako te ima, nađi vremena i izlij svoj blagoslov na ovu osmhenutu ženu…”

Sličnom je milošću ljudske dobrote kolega bio obasut i u crkvi svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, odakle je upućen u obližnju dobrotvornu crkvenu kuhinju, odakle ga nisu otpravili gladnog premda je zakasnio na redoviti termin podjele ručka. I za njih je Petrović od Boga, ako slučajno čita Blic, zamolio blagoslov. U druga dva pravoslavna hrama, kao i u džamiji, ostao je gladan i hrane i ljudskosti. U novoj crkvi svetog Dimitrija u Novom Beogradu, reportera-prosjaka umalo su obuzeli malodušnost i bijes dok je gledao svoj odraz na ulaštenom mramornom podu, okružen sandučićima za milodare što su zinuli baš pod svakom ikonom. Na trenutak se čak prepustio i slatkoj prosjačkoj fantaziji o tome kako je on zapravo sveti Petar u inspekciji i kako slugama božjim klecaju koljena dok se on pred njima uspravlja u svoj svojoj veličini, slavi i gnjevu. Ipak, premda daje do znanja da baš i nije neki vjernik, autor sjajne reportaže sud prepušta Onom u čije su ga ime i hranili i odbijali.

“Nagradi ih nekako, a sa ovima drugima radi šta hoćeš… Ja ti samo pišem šta rade kad misle da ih ne gledaš.”

Premda je i njima slobodno zamisliti se, ja na ovaj članak pažnju ne svrćem zbog božjih slugu koliko zbog nas, novinara. Petrović na početku reportaže piše: “…namera ovog teksta nije da omalovaži bilo koju versku instituciju ili, ne daj bože, religiju. Takođe, upozoravam čitaoca da bi bilo pogrešno na osnovu pojedinačnih primera zaključivati o spremnosti verskih službenika uopšte da čine dobra dela, kao što bi neispravan bio i sud da su ljudi koji su odbili moju molbu da me nahrane – loši ljudi. Možda im se nisam učinio vredan milosrđa… S druge strane, dugujem izvinjenje zbog lažnog predstavljanja svim onim dobrim ljudima i ženama koji su me nahranili. Uverevam ih da moja ganutost njihovim činom može da se meri sa blagodarnošću pravog nevoljnika…”

Umanjuje li ovakav pristup kritičnost i ironiju? Nipošto. Što je blaže i mekše, Petrovićevo je pero još točnije i oštrije.

Lako je prepustiti se bijesu zbog nadirućeg primitivizma i uskogrudnosti. Uobičajeno je produbljivati svaku ljudsku nesreću do najužasnijih detalja i natjecati se u tom bezobzirnom sadizmu i bešćutnosti. Profitabilno je sijati strah i paniku od bombi, ali i od snijega zimi i vrućine ljeti. Ali nije ljudski. A nije ni novinarski.

I zato, dragi Bože, ako ovaj tjedan slučajno ne čitaš Blic nego Večernji, blagoslovi i kolegu Momčila. I sve nas

http://www.vecernji.hr/kolumne/beogradski-prosjak-kod-svetog-ante-kolumna-499736

 

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s