LJUDSKA PR(E)AVA(RA)

Papa Benedikt XVI, Hrvatska, 04.lipnja 2011: »Tema savjesti je transverzalna glede raznih područja u kojima djelujete i temelj je slobodnog i pravednog društva, kako na nacionalnoj tako i na nadnacionalnoj razini. Naravno, mislim na Europu, čija je Hrvatska oduvijek sastavnica na povijesno-kulturnome planu, a to će doskora biti i na političko-institucionalnoj razini.

Ako se savjest, prema prevladavajućem modernom shvaćanju, ograniči u subjektivni okvir, u koji se smješta religiju i moral, onda krizi zapada nema lijeka, a Europa je osuđena na nazadovanje. Ako se naprotiv savjest otkrije kao mjesto slušanja istine i dobra, mjesto odgovornosti pred Bogom i braćom ljudima, što je protiv svake diktature, onda ima nade za budućnost.Savjest je glavni čimbenik kulturne izgradnje i promicanja općeg dobra, a Crkva oblikovanjem savjesti daje društvu svoj dragocjeni doprinos. Taj se doprinos, ustvrdio je Sveti Otac, počinje oblikovati u obitelji, a učvršćuje u župi, gdje se djeca i mladi uče produbljivanju Svetog pisma, kao “velikog kodeksa” europske kulture.“

Savjest u službi zaštite ljudskih prevara (prava?). Crkva oblikovanjem savjesti daje društvu svoj dragocjeni doprinos?

Dragocjen doprinos znači i odgovornost za taj isti doprinos? Možemo li zaključiti da je najveća odgovornost  upravo Crkve i pape „kao najvećeg moralnog autoriteta svijeta“ za posljedice koje pogađaju ovaj svijet a mogu se isčitati iz članaka koji slijede.

Ljudska su prava vrlo opipljiva savjest i prožimaju ljudski život u cjelini.

__________________________________________________________

Don Floriano Abramovich
Riccione, 25.10.2008

Papa Joseph Ratzinger Zna Za Monetarnu Prevaru

Vi znate i ne trebam vam ja objašnjavati o velikoj prevari takozvane aktualne monete, o kojoj je jedan od najvećih ekonomista izjavio da je način na kojega banke stvaraju novac toliko nemoguć, da ljudski um u to odbija povjerovati.
Monetarna prevara je toliko velika da ljudski mozak u to odbija povjerovati.

Činjenica da proizvodnja novčanice od 100 eura košta Europsku centralnu banku samo 3 centa, i da je prodaje državi po cijeni od 100 eura + kamate, te da je vi morate kupiti ne sa novcem kojega ste izvadili iz mašine za fotokopiranje, već sa vremenom kojega provodite na radnim mjestima, graniči sa nemogućim.
Ljudski mozak u to odbija povjerovati.
Danas tu činjenicu saznaju i široke mase, iako imaju poteškoća u razumijevanju, ali dobro osjećaju njene efekte.

… još je davno, 1931 godine, Papa Pio XI objasnio:
“govorim o koncentraciji bogatstva.
ono što nas bode u oči je da u našim vremenima ne postoji samo koncentracija bogatstva, već se akumulira ogromna moć u vidu despotskog vlasništva nad ekonomijom u rukama malobrojnih.
Ovi moćnici uopće nisu vlasnici bogatstva, već su položitelji ili administratori.
Despotizam ove moći raste sve više i više u onima koji, imajući novac u rukama postaju gospodari, u neku ruku distributori same krvi od koje živi ekonomski organizam.
Oni u svojim rukama drže samo srce ekonomije, i nitko protiv njihove volje, ne može niti disati”.

O ovim riječima se treba dobro voditi računa danas, kada su postale puno istinitije nego 1931 godine.
Onda još nije bilo Europske centralne banke.
Moram reći da su Crkveni čelnici još prije Vatikanskog Crkvenog Sabora, a pogotovo poslije, postali robovi svjetske kamata-zelenaštvo-kracije.

Kardinal Jospeh Ratzinger je ove teorije istražio do samog temelja.
Prisustvovao je više nego jednom sastanku na tu temu, doveo je maksimalnog eksperta Giacinto Auriti-a ( alternativna valuta Simec i tužba protiv Talijanske centralne banke za prevaru, kamatarenje, zločinačku organizaciju i lažni bankrot).
Kardinalu Ratzingeru je punih 5 sati objašnjavan problem.
I ova ista Crkva koju je sam Vatikanski Crkveni Sabor 2 svrstao u privatnu sferu objašnjavajući da država mora biti odvojena od crkve,
i ova ista Crkva koja sa malim kritikama laska Američkoj demokraciji, kako čudno, i ova ista Crkva koja se reklamirala odbranom siromašnih, ŠUTI.
Na najvećem svjetskom lopovskom nivou, ŠUTI.

http://cromalternativemoney.org/index.php/en/forum/28-ekonomija/1577-vatikan-i-ior-drava-i-centralna-banka
nastavak:
Papa Joseph Ratzinger Zna Za Monetarnu Prevaru

________________________________________________________________

Novi Standard

MAJKL PARENTI: NAŠ SVET VODE PROFITERI I MONOMANIJACI

sreda, 08 jun 2011 20:45

Katastrofa će se obrušiti na nas ne kroz nekoliko vekova, generacija ili decenija, nego mnogo ranije

Pre nekoliko godina grupa aktivista za zaštitu životne sredine u Novoj Engleskoj upitala je direktora jedne fabrike hartije kako njegova kompanija opravdava ispuštanje otpadnih voda u obližnju reku. Ta reka, za čije su stvaranje Majci Prirodi bili potrebni vekovi, koristila se za pijaću vodu, ribolov, plovidbu i kupanje. Za samo nekoliko godina fabrika hartije pretvorila ju je u izuzetno toksičnu, otvorenu kanalizaciju.

Direktor je slegnuo ramenima i rekao da je to najjeftiniji način uklanjanja otpadnog materijala iz fabrike. Kad bi kompanija morala da plati i troškove čišćenja sopstvenog đubreta, možda više ne bi bila konkurentna i morala bi ili da zatvori vrata ili da se preseli na jeftinije tržište, što bi značilo gubitak radnih mesta za lokalnu privredu.

SLOBODNO TRŽIŠTE UBER ALLES To je već dobro poznat argument: kompanija nije imala izbora. Bila je prinuđena da se tako postavi na tržištu gde vlada velika konkurencija. Fabrika se ne bavi zaštitom životne sredine, ona se bavi proizvodnjom profita, najvećeg mogućeg profita uz najmanje moguće troškove. Profit je suština svega, tako kažu razni direktori kada ih saterate u ćošak. Vrhunska svrha biznisa je akumulacija kapitala.

Da bi opravdala svoje tvrdoglavo profiterstvo, korporativna Amerika promoviše klasičnu teoriju laissez faire (ekonomska teorija o potpunoj slobodi svih transakcija, bez ikakvog uplitanja države, u kojoj će se sve odvijati “prirodno”; ova francuska fraza bukvalno znači “neka se odvija”. Prim. ured SL), koja tvrdi da slobodnim tržištem – gužvom neregulisanih i nezauzdanih preduzeća koja sva od reda teže da ostvare sopstvene ciljeve – upravlja dobronamerna “nevidljiva ruka” koja čudotvornim putem daruje optimalne rezultate svima.

Zagovornici i sledbenici slobodnog tržišta imaju duboku i nepokolebljivu veru u laissez faire jer im ona sasvim lepo služi. Ona znači da nema državnog nadzora, da se ne pozivaju na odgovornost za ogromne štete koje nanose našoj životnoj sredini. Vlada ih neprestano izvlači kao grabežljivu, razmaženu decu (što baš i nije u skladu sa njihovom teorijom), da bi opet mogli da kreću u neodgovorne rizike, pljačkaju zemlju, truju mora, narušavaju zdravlje čitavih zajednica, otpadom prekrivaju cele oblasti i stavljaju u džep skaredno visoke profite.

Taj korporativni sistem akumulacije kapitala odnosi se prema životodavnim resursima zemlje – plodnim oranicama, podzemnim vodama, vodenim ekosistemima, zelenilu, šumama, ribolovnim područjima, dnu okeana, zalivima, rekama, zdravom vazduhu – kao da su neiscrpni i da se posle upotrebe mogu baciti, kao da se mogu bez ograničenja trošiti i trovati. Kao što je Britiš Petrol očito pokazao posle katastrofe u Meksičkom zalivu, troškovi se mnogo više uzimaju u obzir nego bezbednost. Tako je jedno istraživanje Kongresa zaključilo da “kao da je Britiš Petrol dosledno donosio odluke koje su povećavale rizik od izliva ne bi li kompanija uštedela vreme i novac”.

Funkcija transnacionalne korporacije, naravno, nije da promoviše zdravu životnu sredinu, već da iz prirode izvuče što više može čak i ako to znači da se prema njoj odnosi kao prema septičkoj jami. Stalno rastući korporativni kapitalizam i slabo razvijena ekologija su na putu koji vodi u propast, čime su svi sistemi ekosfere – tanke pokorice planete sačinjene od vazduha, vode i zemlje – ugroženi.

Nije tačno da vladajući političko-ekonomski krugovi ovo poriču. Ono što čine gore je od poricanja – oni iskazuju direktno neprijateljstvo prema onima koji smatraju da je naša planeta važnija od njihovog profita. Zato blate borce za zaštitu životne sredine nazivajući ih “ekoteroristima”, “eko-Gestapom”, “paničarima”, “drvoljupcima” i promoterima “zelene histerije”.

U ogromnom odstupanju od ideologije slobodnog tržišta, najveći deo troškova velikog biznisa prebacuje se na stanovništvo, uključujući i čišćenje toksičnih otpadnih materija, nadgledanje proizvodnje, ispuštanje otpadnih voda (koje sačinjavaju 40-60 odsto voda koja se prerađuju u lokalnim kanalizacionim sistemima finansiranim novcem poreskih obveznika), cenu nalaženja novih izvora vode (istovremeno, industrija i agrobiznis troše 80 odsto celokupne dnevno proizvedene količine vode), kao i troškove lečenja bolesti nastalih usled zagađenja. Istovremeno, privatni sektor se hvališe da je ekonomičniji od javnog sektora.

SUPERBOGATI SU DRUGAČIJI OD NAS Zar nije ekološka katastrofa pretnja zdravlju i opstanku korporativnih plutokrata isto onako kao što je pretnja običnim građanima? Možemo razumeti zašto korporativni bogataši hoće da unište subvencionisano stanovanje, javne škole, socijalno osiguranje i programe zdravstvenog osiguranja. Njihovo ukidanje približilo bi nas društvu slobodnog tržišta “oslobođenog” “socijalističkih” usluga servisiranih iz javnih fondova, kojih se ideološki reakcionari groze, a time bogati i njihove porodice ne bi izgubili ništa. Super bogati imaju više nego dovoljno novca da sebi obezbede svaku uslugu koja im zatreba.

Ali životna sredina je nešto sasvim drugo, zar ne? Zar bogati reakcionari i njihovi korporativni lobisti ne naseljavaju istu ovu zagađenu planetu kao i mi ostali, zar ne jedu istu hemijski tretiranu hranu i ne udišu isti zagađen vazduh? Ne, oni ipak ne žive kao i sav ostali svet. Njihova klasna realnost je drugačija jer oni često žive na mestima gde je vazduh znatno bolji i jedu organski gajenu i posebno transportovanu i spremljenu hranu.

Toksičnih materija i prometnih puteva obično nema u blizini njihovih elegantnih naselja. Superbogati, zapravo, uopšte i ne žive u naseljima. Oni su se smestili na imanjima gde ima mnogo šume, potoka, livada i samo nekoliko, dobro nadgledanih, prilaznih puteva. Njihovo drveće i vrtovi ne prskaju se pesticidima. Nekontrolisana seča ne opustošuje njihove rančeve, imanja, privatne šume, jezera i izletišta.

Pa ipak, ne bi li trebalo da strepe od ekološke apokalipse, koju donosi globalno zagrevanje? Zar žele da vide kako se život na Zemlji, uključujući i njihov sopstveni, uništava? Na dugu stazu i njihova će sudbina biti zapečaćena kao i sudbine svih ostalih. Ne, za razliku od ostalih, oni ne žive na dugu stazu, već u ovom trenutku i samo za ovaj trenutak. Ono što im je trenutno mnogo važnije i bliskije od globalne ekonomije je – globalni profit. U poređenju sa sudbinom njihovih sadašnjih – ogromnih – investicija, sudbina biosfere za njih je daleka apstrakcija.

Usredsređeni na suštinu, veliki biznismeni znaju da svaki dolar koji kompanija potroši na nešto nebitno poput zaštite životne sredine znači dolar manje u njihovom džepu. Prelazak sa fosilnih goriva na energiju koju nam pružaju sunce, vetar i voda može doprineti izbegavanju ekološke katastrofe, ali šest najvećih industrijskih korporacija na svetu bave se proizvodnjom nafte, benzina i motornih vozila. Zagađenje klasičnim, fosilnim gorivima donosi profite koji se mere milijardama dolara. Veliki potrošači ubeđeni su da ekološki održivi oblici proizvodnje ugrožavaju takve profite.

Trenutna lična dobit je mnogo važnije pitanje od budućeg gubitka koji će podneti celokupno stanovništvo. Kad god sedne u kola, čovek stavlja svoju potrebu da negde stigne iznad kolektivne potrebe da se ne zagađuje vazduh koji svi zajedno udišemo. Tako je i sa velikim igračima: društvena cena pretvaranja šume u pustinju niska je naspram ogromnog i trenutnog dobitka nastalog obaranjem drveća i njegovim pretvaranjem u popriličan svežanj novčanica. A to se uvek može i racionalno objasniti: ima još mnogo šuma u koje ljudi mogu odlaziti, ova im baš i ne treba, drvosečama treba posao, društvu treba drvena građa, i tako dalje.

BUDUĆNOST JE SADA Neki od istih naučnika i stručnjaka za zaštitu životne sredine koji vide da se ekološka kriza mora rešavati sada neprestano tvrde da će klimatska katastrofa nastupiti pre nego što se ovaj vek završi. To znači tek kroz devedeset godina, kada mi i naša deca već budemo mrtvi – a to nam pitanje globalnog zagrevanja predočava kao znatno manje alarmantno.

Ima i drugih naučnika koji još  više iritiraju upozoravajući nas na neizbežnu ekološku krizu ali je smeštajući u nešto dalju budućnost. “Treba da prestanemo da razmišljamo o eonima i počnemo da razmišljamo o vekovima”, rekao je jedan takav mudrac citiran u „Njujork Tajmsu” pre nekoliko godina. I to treba da nas upozori? Ako je globalna katastrofa udaljena jedan ili više vekova, ko će onda danas biti spreman na donošenje teških i skupih odluka ako će se njihove blagodeti osetiti tek u dalekoj budućnosti?

Često nam se kazuje da razmišljamo o našim dragim unucima koji će biti žrtve takvog razvoja događaja (ti apeli izgovoreni su uglavnom preklinjućim tonom). No većina mlađih ljudi kojima se obraćam na koledžima uopšte ne mogu ni da zamisle svet u kome će kroz trideset ili četrdeset godina živeti deca njihove još nerođene dece.

S takvim apelima i upozorenjima mora se prestati. Katastrofa će se obrušiti na nas ne kroz nekoliko vekova, generacija ili decenija, nego mnogo ranije. Ekološka kriza nije neka buduća nevolja. Većina nas verovatno neće imati privilegiju da kaže: „Apres moi, la deluge” (“Posle mene potop”, reči francuskog kralja Luja 14. na upozorenje njegovih savetnika na moguće posledice njegove politike. Prim. ured. SL) jer ćemo se s propašću suočiti još za naših života. Znamo da je to istina jer je ekološka kriza već u toku, a njen ubrzane i nagomilane posledice mogu se uskoro ispostaviti kao nepovratne.

PROFITERSKO LUDILO Nažalost, životna sredina ne može odbraniti samu sebe. Mi je moramo odbraniti, to jest, moramo odbraniti ono što je od nje ostalo. A sve što superbogati žele je da pretvaraju živu prirodu u dobra, a dobra u mrtvi kapital. Preteće ekološke katastrofe ne znače ništa za korporativne pljačkaše. Oni nemaju pojma o tome šta je živa priroda.

Bogatstvo je kao droga. Ono samo uvećava apetit. Nema kraja količini novca koju neko želi da zgrne, podstaknut auri sacra fames (Vergilije, Eneida, “Šta sve neće čovek počiniti gonjen /prokletom glađu za zlatom”. Prim. ured. SL). I tako narkomani novca nastavljaju da grabe za sebe više nego što mogu potrošiti za hiljade života u kojima ništa nije uskraćeno, gonjeni onim što sve više liči na opsesivnu patologiju, monomaniju koja isključuje svako ljudsko razmatranje.

Oni su bliže vezani za svoje bogatstvo nego za planetu na kojoj žive, zabrinutiji za sudbinu svoje imovine nego za sudbinu čovečanstva, toliko opsednuti profitom da i ne primećuju propast koja se nadnosi i nad njima. U jednom stripu objavljenom u „Njujorkeru” prikazan je direktor neke korporacije kako se obraća poslovnom skupu ovim rečima: “I dok scenario skorog kraja sveta vrvi od nezamislivih užasa, period pred kraj biće pun neverovatnih prilika za zaradu”.

Nije baš ni neka šala. Pre mnogo godina primetio sam da oni koji negiraju postojanje globalnog otopljavanja neće promeniti svoje mišljenje sve dok Severni pol ne počne da se otapa (nisam naravno ni slutio da do toga može doći za mog života). Danas se suočavamo sa topljenjem Arktika čije su posledice po okeanske struje, nivo vode u priobaljima, čitav umereni pojas planete i svetsku poljoprivrednu proizvodnju ogromne.

A kako na to odgovaraju industrijske i finansijske vođe? Kao što se može i očekivati: kao profiteri monomanijaci. Oni to vide drugim očima. Kao prvo, topljenje leda na Arktiku otvoriće direktan severozapadni prolaz između dva velika okeana što je san stariji od Luisa i Klarka (američkih istraživača s početka 19. veka koji su tražili “Severozapadni prolaz”. Ekspedicija je imala za cilj pobedu u nadmetanju s britanskim trgovcima a ne naučna otkrića. Prim. ured. SL). To će skratiti globalne trgovačke puteve i učiniti transport jeftinijim. Neće više bili gnjavljenja sa Panamskim kanalom i obilaska Rta Dobre Nade. Niža cena prevoza omogućiće veću razmenu i viši profit.

Oni, takođe, s radošću primećuju da otapanje ledenog pokrivača na Severu otvara pristup novim nalazištima nafte. Moćiće da nastave da vade ono isto gorivo koje je i dovelo do katastrofe s kojom se suočavamo. Veće otapanje jednako veći profit – to je mantra slobodnotržišnjaka ubeđenih da svet pripada samo njima.

Zamislite da smo svi u jednom velikom autobusu koji juri nizbrdicom na čijem kraju nas čeka kobna provalija. Šta rade naši narkomani novca? Trče između sedišta da nam po ogromnim cenama prodaju jastuke za ublažavanje udara i sigurnosne pojaseve. Tu priliku za uspešnu prodaju na vreme su isplanirali.

Moramo ustati sa sedišta i odmah ih staviti pod nadzor, jurnuti napred, odgurnuti vozača, dohvatiti volan, usporiti, i skrenuti autobus. To nije lako, ali je još moguće.

Što se mene tiče, to je san koji ne prestajem da sanjam.

Majkl Parenti (Michael Parenti) je američki istoričar i kulturolog, doktor političkih nauka koji se već četiri decenije bavi temama iz najrazličitijih oblasti, predajući o njima i na brojnim fakultetima u Americi i inostranstvu. Autor je 20 knjiga i brojnih članaka i eseja, prevedenih na mnoge jezike pa i srpski, a pisao je i protiv američkog militantnog ekspanzionizma i rata u Iraku i Jugoslaviji.

Tekst objavljen na www.globalresearch.ca

Prevod Uredništvo Srpskog lista

Oprema Novi Standard

http://www.standard.rs/vesti/41-svet/7546-majkl-parenti-na-svet-vode-profiteri-i-monomanijaci-.html

___________________________________________________________________

Ipress.hr

MMF upozorava Europu i SAD: moguća nova kriza

Objavljeno: 17.06.2011. | 19:25

Zadnja izmjena: 17.06.2011. | 19:33

Oporavak svjetskog gospodarstva nastavlja se neujednačenim tempom, te je stabilnost svjetskog financijskog sustava poboljšana u odnosu na redovno travanjsko izvješće, konstatirao je MMF.

U međuvremenu su slabiji gospodarski pokazatelji iz SAD-a i dužnička kriza na rubu eurozone pojačali rizike koje bi mogli uzdrmati financijski sustav, upozoravaju u MMF-u, ukazujući posebno na problem održivosti javnog duga i visokih proračunskih deficita.

“Politički rizici također nameću pitanje srednjoročne fiskalne prilagodbe nekoliko razvijenih zemalja, posebno Sjedinjenih Država i Japana”, stoji u priopćenju MMF-a.

Dodatni su problem i poticajne mjere monetarne politike, posebno niski kamatnjaci kojima su središnje banke širom svijeta nastojale poduprijeti gospodarski oporavak a sada bi mogli nagnati ulagače da u potrazi za većom zaradom pojačano kupuju rizičniju imovinu.

“Taj trend mogao bi pogoršati fiskalne neravnoteže u budućnosti, posebno na tržištima u nastajanju”, tumače u MMF-u.

Financijska tržišta sve su zabrinutija jer SAD i ostala velika gospodarstva nemaju uvjerljiv plan za smanjenje proračunskih deficita. Na listi zemalja koje moraju pod hitno dovesti u red svoje javne financije danas su SAD, Japan, Irska i Grčka, upozoravaju iz MMF. Grčka, koju samo mali korak dijeli od državnog bankrota, je u uvjerljivo najgoroj situaciji.

Prema prognozama MMF-a, jedina zemlja eurozone koja se može nadati stabilnoj gospodarskoj budućnosti je Njemačka. Gospodarski rast Njemačke u 2011. trebao bi iznositi 3,2 posto. Za 9,6 posto će, predviđa se, rasti kinesko gospodarstvo. Osjetniji gospodarski rast u svijetu zabilježit će još i Rusija, Indija, Južna Afrika i Brazil. (H)

http://www.ipress.hr/svijet/mmf-upozorava-europu-i-sad-moguca-nova-kriza–15945.html

____________________________________________________

Vesti.net

Bio sam plaćeni ekonomski ubica

15. jun 2011. 22:22

Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice.

Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri.

Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.

Razgovor vodila: Sandra Maksimović

Međunarodni ekonomski odnosi su takvi da, dobrim delom, određuju sudbinu međunarodnih odnosa u celini, naročito zato što je sve izraženija bolna podela na razvijene zemlje i na zemlje u razvoju, na one koji mogu sve i na one koji ne mogu ništa.

Mračna strana svetske ekonomije postaje očigledna sada kada političko pozicioniranje jedne slabe države u međunarodnom institucionalnom sistemu postaje sve više zavisno od privredne podobnosti te iste države, odnosno od njene bezuslovne otvorenosti za ulazak stranog kapitala. Na taj način, bogati će postati još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U senci priče o ulaganju „u razvoj nerazvijenih“ krije se druga priča, prilično surova u svojoj suštini, iskren prikaz stvarnosti koji daje čovek, nekadašnji najuspešniji  Economic Hit Man (EHM), odnosno ekonomski plaćeni ubica. Džon Perkins je sumirao svoje bogato profesionalno iskustvo u džungli privredne globalizacije, period u kome je u ime korporatokratije i profita najmoćnijih doveo mnoge zemlje u razvoju na rub ekonomske propasti a time i do početka kraja njihovog političkog života. Na osnovu svega toga napisao je i objavio 2004. godine fascinantnu knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice“, koja i dan-danas uzbuđuje javnost širom sveta.

Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou.

Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski umrla. Radilo se o milijardama dolara koje su kružile i koje su za jedne značile početak a za druge kraj. Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: „U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji.

U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije.

Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj svet.“ Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, koji su i te kako odigrali značaju ulogu u „novom ekonomskom porobljavanju sveta“ i zato Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti.

Nekadašnji ekonomik hitmen, Džon Perkins, bez straha od revanšizma „šakala koji su u službi privredne mafije“ i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

Gospodine Perkins, Vi ste napisali knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice„, koja je izazvala i još uvek izaziva burne reakcije širom sveta, iako je to, zapravo, samo istinita priča o poslu kojim ste se nekada bavili. Možete li da nam objasnite ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?

Mi primarno stvaramo globalnu imperiju bez sile. Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji.

Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri.

Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.“

U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.

Kako ste Vi postali jedan od njih, ekonomski plaćeni ubica?

Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni ubica. Danas ekonomske ubice i šakali obično rade za privatne kompanije a ne direktno za NSA ili CIA.

Na koji način su, po Vašem mišljenju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju i koje su posledice tog njihovog delovanja tamo?

Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Da li možete da nam kažete da li je moguće da se zemlje u procesu tranzicije (na primer – Srbija) izbore s negativnim posledicama ekonomske globalizacije?

Da, moguće je. Nikada nisam radio u Srbiji i ne poznajem specifičnosti vaše situacije konkretno, tako da ne mogu ni da predložim neki jasan plan. U svakom slučaju, najvažnija stvar je da se ne prihvati ideja da vi morate nekome da robujete.

U kooperaciji s drugim zemljama, koliko je moguće širom sveta, od Afrike, preko Latinske Amerike, do Evrope i Azije, treba odbiti ulazak u nove dugove ili preuzimanje plaćanja starih dugova koje su napravili neki bivši lideri, korumpirani od strane ekonomskih ubica. Tek ako svi zajedno i složno ustanete i pobunite se, možete da se nadate uspehu.

I na kraju, gospodine Perkins, koji je bio Vaš najdublji motiv da napišete i objavite svoju knjigu, posebno ako znamo da ste se suočili sa puno problema i da ste čak bili i upozoreni da to ne činite a da ste Vi, uprkos tome, odlučili da svetu otkrijete istinu?

Nakon 11. septembra, dok sam stajao i posmatrao kako gori Svetski trgovinski centar, znao sam da moram da napišem knjigu. Shvatio sam koliko je važno pomoći ljudima da shvate da američka spoljna politika nije ono za šta se predstavlja da jeste i da, u suštini, ima za cilj stvaranje vrlo nepravednog i nepoštenog sveta koji će rezultirati rastućom nestabilnošću.

Moj unuk očekuje da nasledi jedan miroljubiv svet, svako dete na svakom kontinentu mora imati ista očekivanja. Da bi se to dogodilo, moramo da otklonimo uzroke terorizma, glad, siromaštvo i eksploataciju. Shvatio sam da je moj prvi korak bio da otkrijem priču o eksploataciji, priču o ekonomskim plaćenim ubicama.

Nikome nisam rekao da pišem knjigu sve dok je nisam završio i poslao je određenom broju izdavača. U tom smislu, to je bila moja najbolja garancija. Svaki šakal zna da jednom kada knjiga postane dostupna javnosti, čak i da ja budem ubijen, to može samo uvećati njenu prodaju i to je veća opasnost nego to što sam ja živ.

Geopolitika

http://www.vestinet.rs/stav/bio-sam-placeni-ekonomski-ubica

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s