Sveci bez mere i ukusa

Blic.rs

Kako izgledaju stare srpske slave u ruhu novih običaja

Proslavljaju svece bez mere i ukusa

J. Stamenković – S. Šulović | 19. 12. 2010. – 00:02h | Foto: A. Stanković |

Verske praznike, posebno slave, danas gotovo uvek proslavljamo spremajući bogatu trpezu za brojne zvanice. Neretko se dešava da domaćini doslovno pimenjuju staru narodnu koja kaže da “sto treba da bude pun, a da gost ne sme da bude praznog tanjira“, pa slavljenje svetitelja i u mnogim beogradskim domovima postaje gozba bez običaja, mere i ukusa.

Bogata ponuda na Sajmu slava

– Slava je slavljenje i poštovanje onih koji su nam uzori u veri i životu. Svaka porodica ima svog svetitelja koga slavi, kao što i svako selo ima hram koji je posvetio nekom svetitelju. Kada slavimo, slavu treba da provedemo čineći dobra dela, da budemo milosrdni štedljivi i skromni – kaže protojerej dr Radomir Popović, crkveni istoričar i starešina crkve Ružica.

Krsna slava je porodično slavlje koje počinje u crkvi. Spremiti slavski kolač, žito, sveću i vino najvažnije je, a bez ostalog se može.

– Mnogi znaju šta je neophodno da se ispoštuje porodični svetac, ali naši ljudi vole da se pokažu kao dobri domaćini ili koliko su imućni. Znam da su se ranijih godina u nekim krajevima, pošto nije bilo ribe, za posne slave služili orasi koji su se jeli sa vinom i poslastica recelj, kao i što se za mrsne slave na trpezi nije uvek nalazilo pečenja, ali je bilo na poslužavniku suvog mesa i to je bilo dovoljno – objašnjava Zlata Đorđević koja je prošle nedelje učestvovala na 12. festivalu slava, verskih svečanosti, ugostiteljstva i turizma u Beogradu. 

Prema njenim rečima, danas se na mnogim trpezama mogu videti i stara jela, koja su vekovima pripremana po istom receptu, ali ih sada domaćice zovu modernijim imenima. Slavljenje svetitelja razlikuje se od kraja do kraja Srbije, ali postoje razlike i u tome kako se slavi u selu, a kako u gradu. Između dva svetska rata u gradskim slavama nije bilo velikih gozbi već su gosti dolazili da čestitaju domaćinu slavu, posluživali se žitom i sitnim kolačima, te odlazili do drugog domaćina, a posebno se nakon slave Svetog Nikole prepričavalo ko je koliko kuća obišao. Danas se, međutim, neretko može čuti i kako se “dobro“ proslavilo u restoranu sa muzikom.  Ipak, slavski običaji se prilagođavaju vremenu u kojem se živi i načinu koji diktira savremeni način života.

Slava je običaj koji je kroz svoju istoriju imao veliki značaj u razvoju srpske kulture, čuvanju etničke svesti i razvijanju osećanja pripadnosti porodici, rodu, veri i entitetu. Kao takav oblik praznovanja u današnjem vremenu izdvojio se iz konteksta samo svetog i dao primat oblicima identiteta koji se određuje nacionalnom pripadnošću. U slavi kao verskom i duhovnom prazniku još uvek ima karakterističnih narodnih shvatanja samog praznika, međutim, neretko se stvaraju i nova tumačenja u narodnom razumevanju praznika koja nemaju mnogo veze s crkvenim kanonima – kaže dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture. Porodice u Srbiji slave različite svetitelje koji prema crkvenom kalendaru padaju u mrsne i posne dane. Ipak, kako većina srpskog pravoslavnog stanovništva na post gleda kao na odnos prema hrani koja zadaje probleme u pripremanju slavske trpeze, nalaze niz načina da izbegnu crkvene kodekse, tumačeći ih različitim, sada već izmišljenim tradicionalnim kontekstima i prilaze prazniku onako kako im to odgovara, zanemarujući crkvena pravila ponašanja i molitve.

Mnogi uvode svoja pravila i običaje za slave. Dešava se da za taj dan smatraju da ne treba da dođu u crkvu ili spremaju mrsne slave kada je post. Ne smemo zaboraviti zašto slavimo slavu i šta slava jeste – kaže protojerej dr Radomir Popović. Etnolozi kažu da je slava skup obreda koji nije jedinstven za sve porodice i krajeve gde se svetkuje. Smatra se običajem razvijenim kod svih pravoslavnih Srba, ali je zabeležena i kod Hrvata katolika u južnoj Hercegovini, srednjoj Bosni, Dalmaciji, Liki, Slavoniji i kod severnih Albanaca katolika.

– U crkvenim spisima stare srpske države iz doba Nemanjića, u 13. i 14. veku pominje se slava kao vid kodeksa u ponašanju prilikom praznika posvećenih svetiteljima. Većina današnjih rituala u krsnoj slavi ustanovljena je još u vrema Svetog Save. Oni koji su hteli da slave pamjat svetom mogli su da donesu u crkvu sveće, prosfore (krsni kolač), koljivo, zejtin i tamjan na blagosiljanje, a tadašnji sveštenici su u nedostatku pisanih, sami stvarali mnoge molitve i rituale, koji su uz male izmene ostali i do danas – kaže dr Vesna Marjanović i dodaje da do danas srpska etnologija i antropologija nisu dale konačan odgovor o poreklu slave.

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/224520/Proslavljaju-svece–bez-mere-i-ukusa

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s