Jubilej Tolstoja

11.12.2010 – 15:29

Prećutani jubilej: Sto godina od smrti Lava Tolstoja

Neprijatelj ruske države

Piše: Lev Rubinštejn


Photo: http://www.observer.com

Da li je današnjoj ruskoj državi baš neophodan autor „rusofobičnog“ Hadži-Murata, književni lik koji sa ovom našom, još uvek aktuelnom, klozetskom koncepcijom „namakanja u nužniku“, čini do neba vrišteću disonancu? Šta država, sva zanesena u fantazije o svojoj „silikonskoj“ veličanstvenosti može da čini sa tako nemilosrdno istinitom formulacijom patriotizma kao što je na primer ova: „Patriotizam, u svom najprostijem, jasnom i nesumnjivom značenju, za sve vladare nije ništa drugo do oruđe za dostizanje svojih vlastoljubivih i sebičnih ciljeva, a za potčinjene, samoodricanje od ljudskog dostojanstva, razuma, savesti, kao i dovođenje sebe u ropsku zavisnost. I zato, gde god se za vrlinu propoveda potčinjenost, tamo se propoveda i patriotizam“

Strogo uzevši, bala nije ni bilo. Televizija ga je uglavnom diskretno prećutkivala, a visoko rukovodstvo se povodom ovog nevažnog kulturnog događaja ni jednim glaskom nije oglasilo. Sve u svemu, ovaj je nezaboravni događaj obeležen masovnim stidljivim polućutanjem.

Lično, skoro da sam zadovoljan ovakvim razvojem događaja. Ja nisam ljubitelj raskošnih državnih svetkovina osvetljenih vatrometom i „opranih“ morem državnog novca protraćenog na vulgarne trivijalnosti koje obavezno prate događaje ovakve vrste. Moju dušu ne raduju ni na platnima razapeti citati visoko poprečeni preko ulica u centru grada, ni srceparajući glasovi iz zvučnika skrivenih po stanicama moskovskog metroa, koji neotesano intoniraju „u narodu omiljene i nezaboravne reči“ pisca.

Meni, ponavljam, nikakve proslave nisu potrebne da bih zavoleo Lava Tolstoja. Ja ovog pisca i bez praznika dovoljno cenim i volim, čak možda i najviše od svih koji su pisali na ruskom jeziku. A kako i sami znate, izbor nije ni mali, ni beznačajan.

No ipak, otkuda tako glasno ćutanje?

Priča se da se na Tolstoja još od onomad duri jedna vrlo solidna i uticajna ustanova, danas potpuno uživljena u ulogu ideološkog odeljenja partije na vlasti, institucija koja je inače poznatija pod imenom Ruska pravoslavna crkva. Možda je to i tačno. Ali gde je država? Gde je društvo? Očigledno da društvu danas nije do Tolstojevih.

I stvarno, šta se danas koga tiče to što je figura Lava Tolstoja, sama za sebe, jedno od retkih obrazloženja (da ne kažem opravdanja) za postojanje jedne blago rečeno egzotične istorijske pojave koju smo navikli da zovemo ruska država. Zašto bismo se upšte dičili time što su Ana KarenjinaSmrt Ivana IljičaKozaci, napisani na istom jeziku na kome mi i danas pišemo i govorimo? Zašto bismo se radovali činjenici koja nam govori da dogod se ove knjige budu čitale, dotle će postojati i ruski jezik? Zašto bismo pored ovolike cene za jedan barel, bili gordi na to malo nekih sitnica koje su nam u nasleđe ostale i koje Rusiju čine konvertibilnom? A i ta konvertibilnost, ta uključenost Rusije u svetski kulturni kontekst, kome je to još potrebno?

Pa, kako se uzme. Nekome jeste potrebno, a nekome nije. Mada znam da svi danas živimo u vremenu u kome se sakati i agresivni provincijalizam, kao poludeli vašarski medved, propinje na svoje zadnje noge i sve glasnije i nesnosnije riče, jedan sam od onih kome je to potrebno.

I još nešto. Ako ćemo pravo, čupava fizionomija tog čudaka, nekako je isuviše mračna i rogobatna za naglancane naslovne stranice većine naših časopisa. U njihovu izdavačku politiku se taj neošišani bradati portret teško da uklopiti. Prosto „lik nije fensi“.

A država? A da li je današnjoj ruskoj državi baš neophodan autor „rusofobičnog“ Hadži-Murata, književni lik koji sa ovom našom, još uvek aktuelnom, klozetskom koncepcijom „namakanja u nužniku“ (1), čini do neba vrišteću disonancu? Šta država, sva zanesena u fantazije o svojoj „silikonskoj“ veličanstvenosti (2) može da čini sa tako nemilosrdno istinitom formulacijom patriotizma kao što je na primer ova: „Patriotizam, u svom najprostijem, jasnom i nesumnjivom značenju, za sve vladare nije ništa drugo do oruđe za dostizanje svojih vlastoljubivih i sebičnih ciljeva, a za potčinjene, samoodricanje od ljudskog dostojanstva, razuma, savesti, kao i dovođenje sebe u ropsku zavisnost. I zato, gde god se za vrlinu propoveda potčinjenost, tamo se propoveda i patriotizam.“

Sovjetska država je poštovala Tolstoja ne zato što je imala istančani osećaj za visoke umetničke vrednosti književnog dela ovog pisca, već zato što je o njemu „govorio Lenjin“. I ne samo govorio. Veliki vođa ga je proglasio za „ogledalo ruske revolucije“. Sovjetska vlast se ubrzanim tempom burno rastajala sa mračnom prošlošću, pa su joj piščevi (blago rečeno) nategnuti odnosi sa crkvom i carskom državom veoma imponovali. A sudeći po broju pohapšenih i streljanih, ova se vlast sa prošlošću rastajala bez ikakve šale.

Kako je „naučni ateizam“ bio njena zvanična ideologija, a jeretičko poklonjenje kultu živih i mrtvih vođa njena svakodnevna „religiozna“ praksa, komunistička država je Tolstoja, tog nepomirljivog borca protiv crkve i nepokolebljivog realistu uvek spremnog da „razobliči bilo čiju masku“, u velikoj meri brižno zalivala i gajila. A sva ta tolstojevština oličena u filozofiji nesuprotstavljanja koju je propovedao i koja je istovremeno svedočila o potpunom nepoznavanju osnova marksizma-lenjinizma, opraštala mu se kao što se nerazumnom detetu s vremena na vreme opraštaju crteži po zidovima trpezarije ili dnevne sobe. Šta ćeš. Simpatični starčić još uvek nije dosegao visine ove naše, a za svekoliko čovečanstvo najnaprednije ideologije. Kad poraste, kaz’će mu se samo.

Sovjetsko školstvo je dalo sve od sebe da Tolstoja pretvori u mračnog i glagoljivog gnjavatora. I ma koliko zaista nadčovečanski snažna bila pronicljiva sila njegovih knjiga, neprobojni su ostali ne samo betonski zidovi „školskih programa“, već i samo razumevanje njegove sopstvene životne filozofije. Uostalom, od tog utiska mnogi nikada nisu uspeli da se otresu.

Možda se zato njegova posmrtna sudbina u drugim zemljama odigravala u mnogo srećnijim okolnostima od onih u njenoj sopstvenoj domovini.

I evo nas gde stigosmo do jubileja, koji je jubilaran da jubilarniji ne može biti, a naša država – ćuti. Ali Lav Tolstoj će i bez državne podrške, za ceo svet, pa stoga i za nas, zauvek ostati Lav Tolstoj. To što nam se događa nije problem Lava Tolstoja. To je problem ruske države i ruskog društva.

Tu, sasvim nedavno, u Nemačkoj je iz štampe izašao novi prevod Ane Karenjine, a objavljivanje je bilo usklađeno sa datumom koji je ovih dana bio obeležavan u celom civilizovanom svetu. A obeležavan je on svečano i široko, s prazničnim sjajem, što je na fonu skromnog ćutanja u piščevoj i našoj otadžbini bilo posebno uočljivo. Prevod je sačinila moja stara poznanica, blistavi prevodilac, Rozmari Titce (Rosemarie Tietze). I evo, ne mogu da se uzdržim a da se ne pohvalim. Tokom prevođenja, na nekim za nju teškim mestima, ona se između ostalih konsultovala i sa mnom, i na to sam posebno ponosan.

Ovih dana je Rozmari posetila Moskvu i pričala nam o svom radu na njenom poslednjem prevodu. Bio je to interesantan razgovor, u kome nam je između ostalog saopštila da je to dvadeset prvi po redu prevod Karenjinena nemački i da je zbog toga njen zadatak bio posebno težak. Po kvalitetu je on od svih prethodnih morao upadljivo da se razlikuje, a sudeći po reakciji nemačke čitalačke publike (više od polovine tiraža ove knjige je već prodato), ona je u tom naumu očigledno uspela.

Da, priznajem da sam se nad tim zamislio. Dvadeset prvi po redu objavljen prevod samo jedne Tolstojeve knjige! A kod nas, našeg Lava Tolstoja izgleda još niko nije pošteno preveo, pa nam ne preostaje ništa drugo nego da ga i dalje, uprkos svim teškoćama, čitamo i pročitavamo u originalu.

(1) Aluzija na vulgarne javne ispade premijera Putina, a „namakanje u nužniku“ („мочить в сортире“) je jedna od prvih takvih, izrečena povodom raketnog udara na aerodrom u Groznom 23.09.1999.

(2) Aluzija na tobožnju modernizaciju Rusije za koju se zalaže predsednik Medvedev, a „fantazije o „silikonskoj veličanstvenosti“ odnose se na udarni projekat modernizacije, Naučno-istraživački centar Skolkovo, koji se reklamira kao ruski odgovor na kalifornijsku Silikonsku dolinu.

*Tekst objavljen na sajtu Grani.ru prenosimo s Peščanika, preveo sa ruskog Haim Moreno

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/43068-Neprijatelj-ruske-drave.html

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s