MILORAD TOMANIĆ: SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ (2.dio)

Opasne akademske igrarije
Dvadeset sedmog juna 1991. godine započeo je rat u Sloveniji koji je potrajao samo deset dana. Posle poraza i poniženja jugoslavenske armije potpisan je sporazum kojim je bilo predviđeno da se u naredna tri meseca jedinice JNA povuku iz Slovenije. Na taj način Slovenci su se otcepili od SFRJ plativši za to mnogo manju cenu nego što su Hrvati i Bosanci uskoro počeli da plaćaju. Razlog je bio jednostavan u Sloveniji je živelo malo Srba, pa crtači mapa Velike Srbije nisu pretendovali na prostore ove bivše jugoslovenske republike.

U svojoj knjizi “Poslednji dani SFRJ”, Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ i u to vreme “drugi čovek” Socijalističke partije Srbije, otkrio je šta je tadašnji vojni vrh predlagao za rešenje problema u zemlji: “Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ-a, BiH dići na noge mitingom ‘Za Jugoslaviju’, a u Makedoniji ići na koncept mitinga za rušenje probugarskog rukovodstva. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj Gori. Zabraniti okupljanja na Kosovu.”‘” Naravno, “drugi čovek” SPS-a morao je da se posavetuje sa “prvim čovekom”; “Konsultujem Slobodana Miloševića o planu vojske… On smatra da je sve to dobro, izuzev što Sloveniju treba ostaviti na miru. Samo Hrvatsku treba tretirati.” (Kasnije je odlučeno da se i Makedonija “ostavi na miru”.) Zajednički cilj vojske i rukovodstva Srbije bio je da se “brane buduće granice Jugoslavije” kao “trajne”, a da se Slovenija “isključi” iz Jugoslavije. Zato je jedino rešenje bilo, kaže dalje Borisav Jović, da “intenzivno izbacujemo iz vojske Hrvate i Slovence, da povlačimo vojsku na teritorije koje ćemo definitivno braniti…”.


U Srpskoj pravoslavnoj crkvi verovatno su znali za ovakva razmišljanja državnih rukovodstava Jugoslavije j Srbije. Ona su u potpunosti odgovarala maštanjima crkvenih velikodostojnika (i mnogih drugih, naravno) o “ujedinjenim srpskim zemljama”. Mada je srpskim episkopima i te kako bilo jasno da je Slobodan Milošević autokrata i da je i dalje “komunjara” (Atanasije Jevtić), oni do jeseni 1991. o komunizmu, boljševizmu, titoizmu i njihovoj pogubnosti za srpski narod skoro da uopšte nisu govorili. Glavne teme duhovnih pastira bili su tada ustaše i genocid nad Srbima u NDH.
U tom periodu na istom zadatku su se nalazili i članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Posle one njihove neozbiljne igrarije iz marta 1991. (trajala je čitava tri meseca), koja je pompezno nazvana “Srpski nacionalni savet” i bila zamišljena kao “vrhovna nacionalna institucija koja će zastupati interese svih Srba bez obzira na to gde žive”, u septembru su akademici započeli novu igru. Ovoga puta osnovali su Srpski sabor (SS). To je trebalo da bude “udruženje nezavisnih naučnika, pisaca, umetnika i intelektualaca za unapređenje i zaštitu srpskih narodnih interesa”. Ujedno, Sabor je trebalo da predstavlja zamenu za SNS, kako reče akademik Pavle Ivić, predsednik SS-a, obećavši da će se ispraviti greška od pre šest meseci, kada je “osnivanje slične organizacije propalo zbog stranačkih i ličnih antagonizama”. Naravno, ni ovo obećanje, kao ni mnoga druga koja su srpski akademici dali tokom devedesetih godina, nije ispunjeno. Sabor je kratko postojao i samo se nekoliko puta oglasio. Ipak, za to vreme je uspeo da obavi jedan značajan projektantski posao – izradio je etničke karte koje su ocrtavale buduću srpsku državu i predao ih Kongresu srpskih intelektualaca održanom u Sarajevu, nedelju dana pred početak sukoba u BiH.7I Poznato je kako se završila i ova crtačka igrarija.
Ubrzo po završetku rata u Sloveniji, jedinice JNA su iz Srbije ušle u Baranju i odatle sve jače tukle po Vukovaru, Osijeku i Erdutu, dok je avijacija napadala vukovarska sela. Do kraja avgusta, JNA je u potpunosti zauzela Baniju i Baranju, prognavši iz banijskih sela sve Hrvate. Istovremeno, nekoliko stotina tenkova i hiljade vojnika koji su se do tada nalazili na granici sa Hrvatskom ušli su u Istočnu Slavoniju i zauzeli većinu vukovarskih sela, čime je praktično započeo opšti (vazdušni, tenkovski i pešadijski) napad na Vukovar. Ovaj grad je bio okružen barikadama podignutim u okolnim selima u koja su brodovima i kamionima iz Srbije dovožene ogromne količine naoružanja. U Borovom Selu je održan takozvani miting podrške Predsedništvu Jugoslavije za mirno rešavanje jugoslovenske krize, na kome su govorili Vojislav Šešelj i Milan Paroški i podržali odluku o pripajanju tih oblasti Srbiji. U selima vukovarske opštine muškarcima je deljeno oružje i uvežbavani su, a žene i deca su evakuisani u Vojvodinu. U tom periodu najbrojnija srpska paravojska na teritoriji Vukovara bili su Šešeljevi četnici, a najviše ih je bilo stacionirano u Borovom Selu. Upravo tu se 2. maja 1991. i dogodio incident, kada su šešeljevci u dva navrata iz za sede napali hrvatske policijske patrole. To je trebalo da bude znak hrvatskim vlastima da njihova policija nema više šta da traži na tim prostorima. Rezultat je bio 14 ubijenih i masakriranih i 23 ranjena hrvatska policajca.”Vojislav Šešelj je kasnije pričao da oni hrvatske policajce nisu masakrirali, nego da su od MUP-a Srbije dobili tompsone koji tako jako udaraju da žrtvi od toga ispadaju oči.’.’ (Da li je ova Šešeljeva tvrdnja imala istu ozbiljnost i verodostojnost kao i ona da advokata Nikolu Barovića nije pretukao njegov (Šešeljev) telohranitelj nego da se “ok1iznuo na bananu”?)
Početkom oktobra JNA je krenula i sa jakim topovskim, vazdušnim i pomorskim napadima na Dubrovnik, gađajući pri tome i njegovo starogradsko jezgro. Sredinom istog meseca zauzet je Cavtat, što je značilo da se JNA nalazi na prilazima već opkoljenog Dubrovnika. Zauzimanje Cavtata ostalo je poznato po slikanju crnogorskih “junaka” u bazenima vila Tereze Kesovije i Gorana Milića, krađama televizora, zavesa i drugih stvari koje su kasnije budzašto prodavane po Nikšiću i drugim gradovima Crne Gore. Od tada potiče i izraz “crnogorski pancir” koji je označavao dva povezana pršuta prebačena preko ramena tako da jedan pada preko grudi, a drugi preko leđa.
Za razliku od ranijih redovnih saopštenja povodom brojnih dešavanja, tokom ratnih meseci 1991. godine Akademija se nijednom nije oglasila. SANU je ćutala kada je započeo rat u Sloveniji, ćutala je i kada je bombardovan i granatiran Dubrovnik. Ali su zato govorili njeni poje.dini članovi. Matija Bećković, na primer, u svojoj besedi na Drugom kongresu srpskog ujedinjenja u Čikagu, održanom 5. novembra 1991, rekao je: “…iz oplakivanja gradova koji nisu postradali vidi se ravnodušnost prema hiljadama ljudi koji su pobijeni. Ispada da bi Hitler, da se-sklonio u Dubrovnik, bio pod zaštitom UNESCO-a.”” (Akademik Bećković nije precizirao šta bi trebalo činiti da je, na primer, vladika Nikolaj Velimirović ponudio Adolfu Hitleru utočište u Ziči, Studenici ili Hilandaru. ) Matija Bećković nije bio jedini akademik koji se pozabavio problemom Dubrovnika. I Radovan Samardžić, koji je nekada puno vremena provodio u dubrovačkom arhivu i znalački pisao o tom gradu, osetio je potrebu da iznese neka najnovija otkrića svojih poslednjih istraživanja: “Situacija za Dubrovnik nije opasna. To je prostituisani grad hotelijera, gde dolaze američke babe, britanski pederi, glupi Francuzi inemačke daktilografkinje.”
O nasilju srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva nad pripadnicima drugih naroda, Akademija nije samo ćutala. Ona je i ućutkivala. I to ljude iz svojih redova, koji su želeli da izraze negodovanje zbog varvarizma iskazanog u bombardovanju gradova na prostorima Republike Hrvatske. U novembru 1991. godine 18 članova SANU uputilo je apel javnosti za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji. U tom apelu između ostalog je stajalo: “Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove.” Međutim, na redovnoj sednici SANU održanoj 23. novembra 1991. godine, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela tvrdnjom generalnog sekretara Dejana Medakovića da on ne predstavlja stav institucije već samo potpisnika. Dakle, institucija, to jest većina akademika mislila je da je taj rat svrsishodan, verovala je u one koji ga vode, verovala je u one koji ga svesno ili nesvesno potpiruju, i verovala je u one tobože dobijene bitke koje su vodile u siguran gubitak rata.
Kada se situacija u Hrvatskoj zaoštrila, i kada je u septembru 1991. hrvatsko rukovodstvo donelo odluku o blokadi kasarni i preuzimanju oružja od JNA, oni koji su “brinuli” o srpskom narodu (a među njima su akademici zauzimali jedno od najistaknutijih mesta) pročisti li su grla i ponovo se oglasili. SANU je prvo izdala saopštenje o ugroženosti spomenika kulture (15. oktobra 1991), a potom je 16. oktobra* objavila pismo upućeno svetskoj javnosti. Pismo je naslovljeno “Nekoliko osnovnih činjenica o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj”. Osim manje-više poznatih detalja, akademici su objasnili i Srbima i celom svetu da “svojom antisrpskom propagandom hrvatska državna vlast nastoji da us meri međunarodno javno mnjenje protiv srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj i protiv Srbije, i da isto dejstvo postigne među etničkim manjinama, neprijateljski nastrojenim prema Srbiji – Albancima na Kosovu, Muslimanima koji žive u Srbiji i Mađarima u Vojvodini”.” Osnovni zaključak tog pisma glasio je: “…srpski narod (je) došao do čvrstog uverenja da njegov život u okviru Hrvatske nije moguć.”
Jedan od najupornijih, ali i najkompetentnijih zastupnika teze o nemogućnosti zajedničkog života Srba i Hrvata nesumnjivo je bio akademik Vasilije Krestić. Reč ovog naučnika imala je po tom pitanju posebnu težinu, jer je bio istoričar i ekspert za odnose Srba i Hrvata u Hrvatskoj. “Po mome dubokom uverenju, zajednički život je nemoguć”, govorio je 1991. akademik Krestić. “I bilo bi dobro i za hrvatski i za srpski narod kada bi se našla neka međa. Teško je da prognoziramo u ovom času, ali sam uveren da ako to tako ne rešimo imaćemo permanentan rat.”Akademik Krestić je apsolutno bio u pravu. Meda je nađena i tako je izbegnut permanentni rat. Jedini problem je bio taj što međa nije išla kuda su planirali akademik Krestić i drugi crtači velikosrpskih mapa.
Ali, i da je međa napravljena po želji akademika Vasilija Krestića i njegovih istomišljenika, bilo bi određenih teškoća, jer veći deo srpskog naroda u Hrvatskoj živeo je u velikim gradovima: Zagrebu, Splitu, Rijeci, a ne ukrajinama. Akademik je, međutim, imao rešenje i za taj problem: “Znate, to je ono pitanje odnosa ‘urbanih’ i ‘ruralnih’ Srba. Ja sam oduvek smatrao da je vrlo važno da, ako već ne možemo zajednički da živimo, izdvojimo delove u kojima je srpsko stanovništvo većinsko. Time se može rešiti i pitanje ‘urbanih’ Srba. ‘Urbani’ Srbi, ako ostanu u Hrvatskoj ovakvoj kakva je, nedemokratskoj, ili će postati Hrvati ili će morati otići iz gradova, što se delimično već i dešava.”‘” Naglasivši da je razdvajanje onaj maksimum za koji Srbi u Hrvatskoj treba da se izbore, akademik Krestić je zaključio: “Ako to nije moguće, postavlja se pitanje možemo li mi uopšte razgovarati o nečemu drugom. Šta će reći taj narod tamo kojem prete uništavanje i iseljavanje? Oni jednostavno ne mogu da prihvate drugo rešenje. Ja znam da je svaka pomisao na rat gotovo idiotska, ali taj narod je ugrožen, njemu su potrebne veće garantije od onih koje mu se nude u Hagu.”
Dakle, prema zamisli akademika Vasilija Krestića, srpska većina koja je živela po velikim gradovima Hrvatske, i naučila se na lagodonosti urbanog života, trebalo je da započne sa preseljavanjem iz gradova kao što su Zagreb, Split, Rijeka u krajiške vrleti kod svoje srpske braće i da uživa u svim blagodatima tih prostora. Tu bi se, ujedno, osećali i mnogo sigurnije. Ludost jedne ovakve ideje mogla se prikriti jedino opredeljenjem za rat, tj. idejom koja je, kao što reče i sam akademik Krestić, bila “gotovo idiotska”. U ne baš sjajnoj ponudi koju je srpski narod te godine dobijao od svoje duhovne, naučne, umetničke i političke inteligencije, dakle, između ludila i idiotizma Srbi su se 1991. opredelili za idiotizam.
* Ovo pismo je objavljeno 16. oktobra ’91. u “Politici”, ali je Dejan Medaković, tadašnji generalni sekretar. a sadašnji predsednik SANU, rekao da je pismo napisano još 9. septembra ’91. godine.

Srpski patrijarh podučava britanskog lorda
“Ali vam kažem da će za svaku nekorisnu reč, koju izgovore ljudi, odgovarati na dan suda; jer ćeš po svojim rečima biti opravdan, i po svojim rečima biti osuđen (Mt. 12, 36-37),”
U jesen 1991. godine većina uticajnih Srba svojski se trudila da svoj deo posla za dobrobit srpstva i otačastva obavi na najbolji mogući način. Granatiranjem i bombardovanjem Vukovara oficiri JNA su obavljali poslednje radove na potpunom uništenju tog grada. Rušili su redom, bez obzira na to da li se radilo o bolnici, obdaništu, crkvi, stambenom objeku. Pojam “kolateralne štete” njima je bio nepoznat; jednostavno, cilj napada bio je ceo grad. Na ovakvoj temeljitosti, kakvu su nad Vukovarom pokazale srpske vojskovođe, mogli su samo da im pozavide NATO oficiri tokom agresije na Jugoslaviju.
Istovremeno, akademici, naučnici svih vrsta, književnici, pesnici, astrolozi, slikari, bivše kafedžije, zubari i naravno episkopi SPC “bombardovali” su mozgove Srba tvrdnjama da im nema više zajedničkog života sa Hrvatima. Zahvaljujući prvenstveno njima Milošević je uspeo da nezadovoljstvo stanjem u Srbiji pretvori u nezadovoljstvo stanjem u susedstvu, tj. u republikama bivše SFRJ. Zapravo, nezadovoljstvo je preblaga reč. Harangiranjem masa i napujdavanjem “zlih duhova” (ili “bijesova”, kako je na hrvatskom glasio naziv jednog od dela F. M. Dostojevskog), raspoloženje srpskog naroda je dovedeno na nivo masovne histerije. Na radiju niste mogli slušati pevače iz Hrvatske, bez obzira na to da li su Srbi ili Hrvati. Na televiziji su išle popularne emisije, poput “Minimaksovizije” u kojoj je voditelj Milovan Ilić Minimaks predsednika Hrvatske Franju Tuđmana nazivao isključivo “Sranjo” Tuđman, uz aplauze i smeh publike. U pomenutoj popularnoj emisiji, Vojislav Šešelj je govorio o klanju Hrvata zarđalim
kašikama, osvajajući simpatije srbijanskog glasačkog tela i sve veći broj poslaničkih mesta u Skupštini Srbije za svoju Srpsku radikalnu stranku. Ovoj brojnoj ekipi, angažovanoj na modeliranju svesti srpskog naroda, priključio se na kraju i Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i tako celoj toj dobro isplaniranoj akciji dao jedan poseban duhovni pečat.
Na naslovnoj strani “Pravoslavlja” od 1. novembra 1991. godine objavljeno je patrijarhovo pismo lordu Karingtonu, tadašnjem predsedniku Međunarodne mirovne konferencije o Jugoslaviji (u Hagu). Poruka ovog pisma mogla bi se izraziti u dva stava koji glase: “Srbi više ne mogu da žive zajedno sa Hrvatima” i “Delovi Hrvatske moraju biti pripojeni matici srpskog naroda, Republici Srbiji”. Komentar ljudi koji za ovo patrijarhovo pismo nisu znali i kojima smo iz njega citirali pojedine delove obično se sastojao u staroj dobroj frazi da je to “izvađeno iz konteksta”. Da bismo ovakvu jednu primedbu otklonili, pismo Njegove svetosti dajemo u celini. Ne samo zato što nije odviše dugačko već i zbog toga što su u njemu sadržane osnovne ideje svega onoga što je u Srbiji pripremano tokom 80-ih, a što se pokušalo ostvariti tokom 90-ih godina. Bio je to jedan od najznačajnijih i najindikativnijih dokumenata o tom vremenu i stanju svesti i savesti u Srbiji.
Prvi deo patrijarhovog pisma (otprilike jedna trećina) predstavlja kratak istorijski osvrt na stradanje srpskog naroda u NDH za vreme Drugog svetskog rata i trebalo je da posluži kao temelj i osnovni argument Njegove svetosti za sve one zaključke koje će kasnije izvesti. Evo kako taj prvi deo pisma glasi:
“Kao vekovni čuvar srpske duhovnosti i srpskog nacionalnog i kulturno-istorijskog identiteta, Srpska pravoslavna crkva je posebno zabrinuta za sudbinu srpskog naroda u ovom prelomnom času. Po drugi put u ovom veku srpski narod je suočen sa genocidom i izgonom sa teritorija na kojima je vekovima živeo.
Prvi put se to dogodilo tokom Drugog svetskog rata, pod tzv. Nezavisnom Državom Hrvatskom,’ kvislinškom i fašističkom tvorevinom nacističke Nemačke i fašističke Italije. Tom prilikom, preko 700.000 Srba zaklano je i umoreno. Srbi su lišavani života i na druge, po pravilu surove, načine u Jasenovcu i drugim logorima smrti i u brojnim jamama i ponorima. U takvim jamama neki od njih i danas počivaju, a poneki iz jama izbavljeni još su i danas živi svedoci tog stradanja i pakla. Sve ovo je činjeno prema programu stvaranja etnički čiste Hrvatske i zatiranja svih Srba, što je najbolje izložio ustašKi ministar bogoštovlja i nastave doglavnik Mile Budak, koji je rekao: ‘Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.’
Bitan deo tog zločinačkog nauma bilo je nasilno pokrštavanje pravoslavnih Srba, što je provodila Katolička crkva u Hrvatskoj.
Provođenje tog zločinačkog plana iznenadilo je čak i specijalnog nemačkog poslanika Hermana Nojbahera, koji je na sledeći način izveštavao svoje pretpostavljene: “Recept za pravoslavce ustaškog vođe i poglavnika Ante Pavelića podseća na najkrvavije ratove koji se pamte: ‘jedna trećina mora se pokatoličiti, jedna trećina mora napustiti zemlju, jedna trećina mora umreti!’ Poslednja tačka programa bila je sprovedena… Na osnovu izveštaja koji su doprli do mene, cenim da je broj onih koji su goloruki poklani, tri četvrt miliona’. Tako su Srbi postali ‘divljač za odstrel’, spiskovi smrti bili su gotovo beskrajni.”
Posle ovog uvodnog dela pisma sledila su tumačenja, uputstva i zahtevi kojima je patrijarh Pavle precizno određivao šta “treba”, šta “ne može” i šta “mora” dalje da se čini. Pogledajmo zato kakve su bile poruke Njegove svetosti britanskom lordu i celom srpskom narodu.
“Sa ponovnim proglašavanjem nezavisnosti Hrvatske i izričitim priznanjem njenog predstavnika Franje Tuđmana da je tzv. NDH njena preteča u tom navodno neprekinutom hilja dugodišnjem kontinuitetu hrvatske državnosti, započelo je novo, a po mogućim posledicama možda i pogubnije stradanje Srba u Hrvatskoj. Ti naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili će biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Države Hrvatske pre ili posle isele. Trećeg nema. Za to ih srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvinsliških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već sc moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama.
Vreme je da se shvati da žrtve genocida i njegovi negdašnji, a možda i budući, vinovnici ne mogu više živcti zajedno. Posle Drugog svetskog rata niko nije prisiljavao Jevreje da žive zajedno sa Nemcima u istoj državi. Srbi su, međutim, bili prisiljeni da žive zajedno sa Hrvatima, doduše u okviru Jugoslavije kao zajedničke države u kojoj je Hrvatska bila samo jedna od šest federalnih jedinica. Granice te Hrvatske nisu ni istorijske ni etničke, nego određene voljom Josipa Broza – Tita, vođe komunističke revolucije u Jugoslaviji, a Hrvata po narodnosti. Onog trenutka kad su Hrvati proglasili nezavisnost takve Hrvatske, Srbi u Hrvatskoj su, koristeći to isto pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, odlučili da žive u krnjoj Jugoslaviji, odnosno u državi u kojoj će biti matica srpskog naroda. U protivnom, pre ili posle bili bi izloženi zatiranju svog nacionalnog identiteta, svoje vere i imena, a možda i progonstvu i fizičkom istrebljenju. Onima koji su vekovima unijatili i pokrštavali, a u Drugom svetskom ratu i fizički zatirali Srbe samo zbog toga što su Srbi i pravoslavni, više se ne može verovati. Tu strašnu istinu treba da shvate i svi dosadašnji Jugosloveni i civilizovana Evropa.
Srpska pravoslavna crkva ovim se ne zalaže samo za istorijska i demokratska prava srpskog naroda već želi da stane na stranu pravde i istine, univerzalnih i hrišćanskih principa, na kojima bi morali da se zasnivaju odnosi među ljudima i narodima.
Srpska pravoslavna crkva se zalaže za poštovanje interesa hrvatskog naroda, ali da se na isti način uvažavaju i životni interesi srpskog naroda.
Zalažući se za ove principe, molimo Vas da se i Vi zalažete za njih, kako bi se došlo do pravednih rešenja i kako ne bi ogrešili duše.
U duhu svoje izvorne misije, Srpska pravoslavna crkva, svi njeni arhijereji, klirici i mirjani, moliće se i mole se Bogu za mir u ovoj napaćenoj zemlji.”
Ko je koga naterao na zajednički život
U svom pismu iz 1991. patrijarh je objasnio britanskom lordu da su “Srbi bili prisiljeni da žive zajedno sa Hrvatima”, i to u Jugoslaviji čije su granice određene “voljom Josipa Broza Tita”, inače Hrvata, pa još i vođe jugoslavenskih komunista (sve same loše osobine). Zaista, moglo bi se reći da je to bilo po volji Josipa Broza, ali volja jednog čoveka sasvim sigurno nije dovoljna za tako krupan posao. U to je tokom devedesetih mogao da se uveri i sam patrijarh Pavle, kao i svi drugi episkopi Srpske pravoslavne crkve, jer i oni su imali volju da određene teritorije hrvatske države dođu pod zajednički krov sa Srbijom i drugim srpskim krajinama; pa ipak, od ostvarenja te volje nije bilo ništa. Naravno, osim volje jednog čoveka potrebno je imati i one koji će tu volju da ostvare, a Josip Broz ih je imao, i to u velikom broju. Te poslušnike i pseći verne izvršitelje svojih želja moćni Hrvat je regrutovao uglavnom iz srpskog naroda. Prema tome, Srbi su bili prisiljeni da žive sa Hrvatima, a prisilili su ih Srbi, prvo po volji i pod komandom jednog Srbina (kralja Aleksandra Karađorđevića), a kasnije po volji i pod komandom jednog Hrvata. I to u najvećem broju oni Srbi o čijoj sudbini je patrijarh Pavle brinuo pišući pismo lordu Karingtonu – Krajišnici, tj. Srbi iz Hrvatske.
Taj posao prisiljavanja Krajišnicima nije bio nimalo stran. Zapravo, mnogi njihovi preci kroz vekove su se bavili zanatom vojevanja, ubijanja i prinuđivanja ljudi da poštuju volju onoga za koga rade. Krajišk’i Srbi, kao plaćenici bečkog dvora i austrijskog cara (kajzera), svojim vojničkim veštinama, a posebno izuzetnom lojalnošću, proslavili su se širom tadašnje Evrope. U svojoj “Istoriji Srba” Vladimir Ćorović kaže da su Krajišnici bili “najbolji deo austrijske vojske” i “odaniji dvoru nego mnogi nemački pukovi” i dodaje da se godinama u jednom popularnom srpskom maršu pevalo i ponavljalo “Neka kaže svijetli car, u smrt ide graničar”.83
Koliko je krajiškim Srbima taj posao plaćeničke vojske “prijao” vidi se i iz knjige “Pravoslavna srpska crkva” protojereja profesora dr Radoslava Grujića: “A graničari voleli su i umreti nego li kmetovi ma postati, te su se svagda očajno branili kada su Mađari i Hrvati nastojali da se Krajine ukinu i Krajišnici podvrgnu građanskoj vlasti. Stoga je od 1751. do 1753. preko 100.000 Srba, pod vođstvom svojih viših oficira, otišlo u Rusiju, kada je carica Marija Terezija, da ispuni obećanje dato Mađarima, naredila ukidanje jednoga dela Vojničke Krajine po Sremu, Bačkoj i Banatu. (…) U Rusiji su Srbi takođe osnovali Krajinu na obalama Dnjepra, prema Krimskim Tatarima, a nazvaše je Novom Srbijom, današnja Jekaterinoslavska Gubernija, ali se brzo porusiše i izgubiše za srpstvo.””
Josipu Brozu, dakle, nije bilo teško da pronađe one koji će i njega braniti, za njega ubijati i prisiljavati na poštovanje njegove volje, baš kao što su to prethodno činili za austrijskog kajzera i kajzerieu, ruskog cara i caricu, i srpskog kralja. Naravno, samo ako ih dobro plati i da im priliku da umesto rala i motike u ruke uzmu sablju, pušku ili mitraljez. Da li rade za katolika, pravoslavca ili komunistu bezbožnika, za njih je bilo apsolutno nebitno. * Jednostavno, oni su bili profesionalci, tj. plaćeni ratnici i uterivači volje onih koji su ih plaćali. Kao što su austrijskom caru pevali pesme, činili su to i maršalu, samo što je ova glasila “Druže Tito mi ti se kunemo”. I nisu je samo pevali nego su i popreko gledali one koji nisu hteli da se pridruže pesmi. Pored Krajišnika, najvernije čuvare socijalizma, samoupravljanja, bratstva i jedinstva itd. Tito je ponajviše nalazio među ostalim pripadnicima brdsko-planinskog srpskog pravoslavnog stada sa prostora bivše Jugoslavije, tj. među Crnogorcima i Hercegovcima. Treba li uopšte pominjati ko su bili glavni egzekutori brojnih Beograđana za račun Josipa Broza kada je u oktobru 1944. godine oslobođen Beograd.
Trećeg, ipak, ima
Tako je, dakle, govorio (pisao) patrijarh Pavle u jesen 1991. godine. Međutim. uskoro se pokazalo da sve što je Njegova svetost u svom pismu rekao da “treba” – nije trebalo, što je rekao da “ne može” – moglo je, a što je rekao da “mora” – nije moralo. Sedam i po godina nakon slanja pisma lordu Karingtonu, 15. marta 1999, u okviru svoje posete Eparhiji zagrebačko-ljubljanskoj a na poziv mitropolita Jovana, patrijarh Pavle je došao u dvodnevnu posetu Zagrebu da i zvanično prizna da “trećeg, ipak, ima”,
Tokom svoje posete patrijarh Pavle je svratio i do Franje Tuđmana kojeg više nije nazivao “predstavnikom” nego predsednikom Republike Hrvatske. U razgovoru, predsednik Tuđman se posebno interesovao za stavove SPC o situaciji na Kosovu i Metohiji i o autonomiji tamošnjih Albanaca (patrijarh je posetio Hrvatsku nedelju dana pred početak NATO agresije na Jugoslaviju), na šta je patrijarh Pavle odgovorio da svi ti problemi “treba da se reše mirnim putem i da se nađu najbolja rešenja za sve. Kako to treba konkretno da bude nije stvar Crkve, jer ona u tome nema nadležnosti, već je to stvar političara.”
Problemi, videli smo, niti su rešeni mirnim putem, niti su nađena najbolja rešenja za sve. U svakom slučaju, da li zato što mu sagovornik nije odgovarao ili iz nekih drugih razloga, patrijarh nije bio voljan da govori o konkretnim načinima rešavanja kosovskog problema. Tako je Franjo Tuđman bio uskraćen za ono čime je patrijarh 1991. počastvovao lorda Karingtona: za vrlo konkretna objašnjenja o rešavanju jednog političkog problema. Tokom 90-ih, političke “konkretnosti” bile su stvar i Crkve, a ne samo političara. Crkva je određivala i granice nove srpske države, i sa kojim narodima Srbi više ne mogu zajedno da žive niti da im veruju, objašnjavala da i oružje treba koristiti u ostvarivanju svojih interesa, pa čak i to da Srbija treba da se umeša u rešavanje svih tih problema van svojih granica.

Ko s kim ne može da živi
Tvrdeći 1991. godine da sa Hrvatima više nema zajedničkog života i da im se ne može verovati, patrijarh Pavle se nije ograničio samo na Tuđmanovu hadezeovsku Hrvatsku. Tvrdnje Njegove svetosti imale su opšti značaj i važile “za bilo kakvu nezavisnu Hrvatsku”, i za sva vremena “pre ili posle”. A onda u martu 1999, takođe od patrijarha Pavla, saznali smo da “žrtve” ipak mogu da žive sa “vinovnicima”, pa čak i da im veruju. Prilikom svoje posete Zagrebu patrijarh je Srbe savetovao da se vraćaju.u Hrvatsku i da iz nje ne odlaze. Nagovarao ih je na ono na šta ih je Josip Broz, po njegovim rečima, “prisilio” posle Drugog svetskog rata. I ne samo to, Njegova svetost je Srbima (pre)poručio i ovo: “Časno ispunjavajte svoje građanske dužnosti i postupajte savesno po državnim zakonima Republike Hrvatske.”. Dakle, one države koju je sam nekada nazivao “novom Nezavisnom Državom Hrvatskom”,
Šta je patrijarh Pavle imao na umu pokušavajući 1991. godine da ubedi i nas i lorda Karingtona u nemogućnost zajedničkog života “žrtava” i “vinovnika”? Koga je Njegova svetost podrazumevao pod pojmom “žrtve”? Da li one Srbe koji su u NDH stradali od ustaškog režima? Ako je tako, kako onda ti nesretnici, koji su u trenutku objavljivanja patrijarhovog pisma bili već pedeset godina mrtvi, “ne mogu više živeti” sa nekim? Ili je možda ova patrijarhova poruka bila upućena i Srbima rođenim posle Drugog svetskog rata koje je trebalo ubediti da su i sami “žrtve”? Da li se tu radilo o prenosu krivice i žrtve sa oca na sina, ili je to samo bio književni jezik, stilske figure kojima su, možda, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić, ugledni članovi Udruženja književnika Srbije, “obogatili” patrijarhovo pismo?*
Ideja o nemogućnosti zajedničkog života čitavih naroda nije bila nikakva novost i otkriće pojedinih srpskih prvaka s kraja XX veka. Istog su mišljenja bili Adolf Hitler i njegovi nacisti koji su tvrdili da Nemci ne mogu da žive zajedno sa Jevrejima, Slovenima, Ciganima itd., * * kao i Ante Pavelić i njegove ustaše, koji su govorili da Hrvati ne mogu da žive zajedno sa Srbima. Kroz istoriju su ovakve ideje bile praćene i odgovarajućim delima – pripadnici naroda čije su vođe zastupale takve ideje nanosi li su velike gubitke drugim narodima. I pored žilavosti, ideja je uvek završavala na smetlištu istorije, a njeni pobornici su se suočavali sa neminovnim porazom i osećanjem stida, ako su za njega uopšte bili sposobni. U ovoj našoj balkanskoj, južnoslovenskoj priči poražavajuće je delovala činjenica da su jednu takvu ideju, kakvu su zastupali neki od najvećih krvnika i zločinaca u istariji ljudske civilizacije, prihvatili mnogi ugledni i umni Srbi, pa čak i prvi čovek Srpske pravoslavne crkve, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.
* Vladika Atanasije Jevtić kaže: “Najviše je Ličana bilo bezbožnika”. (Nin, 6. avgust 1993. )
* Stil pisma navodi na pomisao da su u njegovom sastavljanju velikog udela uzeli mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić, a da ga je patrijarh Pavle samo potpisao.
*’ U “Majn Kampfu” Hitler je ovako objasnio razloge svog odlaska iz Beča u Nemačku 1913. godine: “Gadila mi se ta mešavina Čeha, Poljaka, Mađara, Rusina, Srba i Hrvata, i svuda Jevreji”.
Civilizovana integracija u “novu NDH”
Odlazeći iz Zagreba, nakon svoje dvodnevne posete, patrijarh Pavle je uputio poruku “narodu pravoslavno-srpskom u Republici Hrvatskoj”. U njoj je između ostalog i rekao ovo: “Dileme nema oko opredeljenja za poštovanje hrvatskog ustava i zakona, odnosa prema domovini, te jedne civilizovane integracije u hrvatsko društvo, kao i doprinosa da Hrvatska zauzme svoje mesto u evropskim i svetskim integracijama.” “Zatiranje nacionalnog identiteta, svoje vere i imena”, kojima je 1991. godine patrijarh “plašio” Srbe u Hrvatskoj, ponovivši dva puta da će im se to “pre ili posle” desiti ako ne uzmu oružje u ruke i izbore se za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom, postalo je sada “civilizovana integracija u hrvatsko društvo”. A “nova Nezavisna Država Hrvatska” bila je sada “domovina” čije zakone treba poštovati i raditi na njenom boljitku.
Posle ovakvih poziva upućenih srpskom narodu u Hrvatskoj, nametalo se pitanje da li patrijarh Pavle više nije bio svestan opasnosti kojih je bio svestan 1991. godine i na koje je upozoravao hrvatske Srbe, ili su te opasnosti nestale, i pored predviđanja Njegove svetosti da će se srpski narod sa njima “pre ili posle” suočiti. Jer, na čelu hrvatske države bio je isti čovek koji je bio i tokom rata. Bile su iste vojskovođe i iste hrvatske oružane jedinice, koje je patrijarh sam, a o nekim drugim episkopima da i ne govorimo, nazivao “ustašama”. Bila je ista ona “lukava i podmukla i nikada Pravoslavlju prijateljska Evropa” (reči vladike Atanasija Jevtića) kao garant bezbednosti od nekih “budućih vinovnika”. Ili, možda, opasnosti ni nisu bile onakve kakvim ih je patrijarh predstavio lordu Karingtonu i srpskom narodu, nego se samo radilo o želji Njegove svetosti da tamošnji srpski narod mobiliše i fizički i duhovno za postizanje ciljeva o kojima je, zajedno sa mnogim drugim predstavnicima srpskog naroda, maštala i Srpska pravoslavna crkva. U suprotnom, patrijarhovi pozivi Srbima da se vrate u Hrvatsku, onakvu kakvom je on predstavljao 1991. godine, bili bi pozivi u sigurnu smrt, tj. pozivi jagnjadi da dođu među vukove.
Ko je morao da shvati
Objasnivši lordu Karingtonu i svekolikom srpstvu da se pojedini delovi Hrvatske moraju pripojiti Srbiji i drugim prostorima bivše SFRJ na kojima su Srbi većinsko stanovništvo, i da Srbi (“žrtve”) ne mogu više žive ti sa Hrvatima (“vinovnicima”), patrijarh je upozorio da “tu strašnu istinu treba da shvate i svi dosadašnji Jugosloveni i civilizovana Evropa”. Međutim, uskoro se pokazalo da su patrijarh Pavle i mnoštvo drugih srpskih nacionalnih projektanata bili ti koji su morali nešto da shvate. Da li su oni to zaista shvatili i prihvatili, i da li je patrijarh iskreno mislio ono što je govorio tokom boravka u Zagrebu? Ili je to, možda, bilo samo ponašanje po principu “daj šta daš”? Kada već od Hrvatske nismo uspeli baš nimalo da odlomimo, neka se bar pravoslavno srpsko stado vrati na tamošnje livade, jer, kao što je patrijarh imao običaj da kaže, “čije je stado od njega je i livada”. Ko zna, možda u budućnosti…
Zemlja se i produžila i proširila
Patrijarhove teritorijalne pretenzije prema delovima Republike Hrvatske bile su gotovo identične zahtevima pojedinih srpskih političkih prvaka kao što su, na primer, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković. Razlike su možda postojale tek u ponekom kvadratnom kilometru. Ali, kada je postalo jasno da su to bili samo pusti snovi ljudi jakih na rečima, a slabih na delu, za čijim zanosom se i on poveo (ili možda oni za njegovim), patrijarh je u Zagrebu ispričao jednu sasvim drugačiju priču od one iz 1991. godine. U svojoj besedi na doksologiji služenoj u hramu Svetog preobraženja, patrijarh Pavle je između ostalog rekao: “Na Kosovu sam bio episkop 34 godine. Jednog dana dobijem pismo u kome jedan Albanac, hodža u nekom mestu, piše: Za muslimansku veru neprihvatljiv je princip- ‘dok se jednom ne smrkne drugom ne može da svane’. Ja mu odgovorim da je taj princip neprihvatljiv i za hrišćanstvo. Zemlja je Božija dovoljno dugačka i široka da ima mjesta za sve, ako budemo ljudi. Ako budemo neljudi biće nam tijesna i ako nas bude svega nekoliko.”” Da li zato što se od 1991. godine zemlja malo produžila i proširila, ili zato što su neki neljudi postali ljudi, tek patrijarhu Pavlu krovovi više nisu bili bitni. “Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo” više i nisu morale da budu “pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama”. Mogle su one sada da ostanu i u sastavu nekakve nezavisne Hrvatske.
Individualna odgovornost – kolektivna mržnja
Pristavši da Hrvatska ostane u granicama koje nisu bile “ni istorijske ni etničke, nego određene voljom Josipa Broza Tita”, patrijarh je tamošnjim Srbima poručio: “Veliko zlo je u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi naši sunarodnjaci su u njemu učestvovali. Individua za zločine mora odgovarati, ali kolektivitet ne. Žrtava je bilo s jedne i s druge strane.”ss Da li je ovaj zaključak patrijarha Pavla važi o samo za ovaj rat ili za svaki prethodni, a posebno za Drugi svetski rat? Da li je moguće zamisliti nekog srpskog episkopa kako kaže da je u Drugom svetskom ratu “veliko zlo zadesilo hrvatski narod, ali i srpski”? Ili da promenimo red reči, pošto je u tom ratu i brojčano i procentualno stradalo više Srba, pa da bar kažemo da je “veliko zlo zadesilo srpski narod, ali i hrvatski”. Koliko Srba zna broj hrvatskih žrtava u Drugom svetskom ratu i jesu li to sve bile ustaše? I da li bi za zločine izvršene u tom ratu trebalo takođe da budu odgovorni pojedinci, a ne “kolektiviteti”?
Ako su zaista odgovorni pojedinci, na čemu su se onda zasnivale patrijarhove tvrdnje da srpski i hrvatski “kolektiviteti” ne mogu više zajedno žive ti, i da to nisu mogli ni pre nego što su ih neki (Josip Broz) prisilili na to? Zar zbog tih odgovornih “individua”? I koliko treba da bude takvih “individua” da bi mogle onemogućiti zajednički život čitavim narodima? Da li se taj broj kod Hrvata tako brzo i tako drastično smanjio da su Sveti arhijerejski sabor (već 1995. godine) i patrijarh Pavle (1999. godine) smatrali razumnim da pozovu Srbe na povratak u Hrvatsku da bi radili nešto što je “nemoguće” pa i opasno po život, tj. živeli sa Hrvatima? I konačno, da li je moguć zajednički život različitih “kolektiviteta” i unutar istog naroda? Na primer, Srba komunista i Srba nekomunista, posebno ako uzmemo u obzir tvrdnje nekih srpskih episkopa, naročito mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija Jevtića, da su komunisti za Srbe bili veće zlo i od onog ustaško-nacističkog. Da li bi u svim tim slučajevima, vođeni patrijarhovim načinom
razmišljanja demonstriranim u pismu iz 199], trebalo da zaključimo da Srbi nekomunisti koji su stradali od Srba komunista sa ovima više ne mogu zajedno da žive? I treba li i njima preporučiti oružje kao jedan od legitimnih načina odbrane?
Tokom 90-ih godina, komentarišući genocid nad Srbima u NDH, srpski episkopi su se bavili isključivo vađenjem grede iz oka brata svoga, ostavljajući trun u svom (Mt. 7, 3). Ali, ni tokom ni posle ovog novog rata (1991- ]995), kada je greda bila u našem oku, a trun u njihovom (mereno brojem pobijenih s jedne i s druge strane i brojem porušenih gradova i sela), srpski episkopi su se opet bavili samo okom bratovim. I kao što su hrvatski poglavnici u raspadu “prve” Jugoslavije videli šansu za sebe, srpski voždovi su je videli u raspadu “druge” Jugoslavije. Način na koji su i jedni i drugi pokušali da tu šansu ostvare, svirepim rušenjima, progonima i ubistvima, onemogućio ih je u tome. Gospod je toliko puta jasno dao do znanja koje metode nikako ne odobrava, no pokazalo se da je ljudska glupost i neposlušnost nepresušna. Da su srpski episkopi svome stadu malo više govorili o stradanju samih Hrvata od ustaških “državotvoraca”, “patriota” i “spasilaca” tokom Drugom svetskog rata, možda bi srpski narod, primetivši sličnosti, svoje “spasitelje” lakše prepoznao i zahvalio im se na ponuđenim uslugama. Nažalost, mnogi episkopi to nisu mogli, jer jednostavno – nisu hteli. Zapravo, oni su bili među najglasnijim idejnim vođama srpskog naroda na njegovom putu u veliku propast na kraju XX veka. Patrijarhovo pismo jedan je od najočiglednijih dokumenata o tome.
Konzervans zvani Božija reč
Posle čitanja patrijarhovog pisma lordu Karingtonu i najpovršnijem čitaocu neminovno se nameću brojna pitanja. Ali, ono osnovno glasi: kako je moguće da su patrijarhove reči trajale tako kratko? Da u njima nije bilo nimalo “konzervansa” zvanog Božija reč, za koju i sam patrijarh često kaže da je “večna i da traje za sva vremena”. I koja sprečava da se i ljudske reči, zasnovane na njoj, kvare i trunu onom brzinom kojom se to desilo patrijarhovim rečima iz pisma lordu Karingtonu i gotovo svemu za šta se on u tom pismu za lagao. Da li je moguće da nešto što je podignuto na temeljima Božije reči bude tako sklono propasti i da se sruši pre nego što je i sagrađeno? U Besedi na gori, Isus je rekao i ovo:
“Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i ne pade; jer beše utemeljena na steni.
I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dodoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki.” (Mt. 7, 24-27)
Na kakvim je to onda temeljima građena velika srpska kuća tokom poslednje decenije XX veka? Svoje (i ne samo svoje) zahteve za delovima Hrvatske i tvrdnje da srpski i hrvatski narod “ne mogu više žive ti zajedno” patrijarh je nazvao zalaganjem Srpske pravoslavne crkve ne samo za “istorijska i demokratska prava srpskog naroda” nego i za pravdu, istinu, univerzalne i
hrišćanske principe. Patrijarh je čak, uz dosta ironije, rekao da se Srpska pravoslavna crkva zalaže i za “poštovanje interesa hrvatskog naroda”. Naravno, onakvih interesa kakve je odredio Njegova svetost sa drugim episkopima SPC. Jedan od tih “hrvatskih interesa” bio je i odvajanje delova Hrvatske i njihovo pripajanje Srbiji i drugim srpskim krajinama. Uzmemo li u obzir iskrenost i istinitost ovih reči, postaje mnogo jasnije zašto se, i pored tobožnjeg zalaganja srpskih duhovnih pastira za visoke hrišćanske principe, sve tako jadno završilo i po Srpsku crkvu i po srpski narod.
Srbi kao veleposednici
“Dobar Srbin, to jc kategorija koja danas razmišlja ovako: treba učiniti nešto što je korisno za srpstvo kao ce/inu, a nc nešto što bi u svakom trenutku bilo pravedno. ” (Brana Crnčević, 1991)
Da bi što ornije dočekali ratne devedesete i da bi ih što bolje podneli, Srbe je trebalo dobro psihički pripremiti. Iako se za tu vrstu poslova uvek koriste izuzetno jednostavne metode, * njih ipak mogu kvalitetno primenjivati samo ljudi vični rečima, tj. govoru i pisanju. A takvi su, kao što smo videli, ponajviše regrutovani iz “srpskog trolatičnog eveta” (UKS – SAND – SPC). Njihov osnovni zadatak bio je da Srbe ubede u određene “istine” i da među njima uklone određene “zablude”. Zato, pogledajmo kakve je to “istine” trebalo da sazna srpski narod, i kakvih je “zabluda” napokon trebalo da se oslobodi?
Pre svega, trebalo je razjasniti pravo vlasništva nad prostorima bivše SFRJ. Po tom pitanju među srpskim vođama vladala je gotovo apsolutna sloga. Razlike su postojale tek u kojem kvadratnom kilometru gore ili dole, zavisno od zahtevnosti pojedinaca. U svom pismu lordu Karingtonu, patrijarh Pavle je jasno dao do znanja da se velik deo hrvatskih prostora mora “naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama”. U svom apelu od 5. jula 1994. srpski episkopi su poručili celom svetu da ne mogu da ostanu “bez svojih: Žitomislića na Neretvi, ili Saborne crkve u Mostaru, ili crkve Sopotnice na Drini, manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozuće.u Bosni, Prebilovaca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji”. To su, dakle, bile crkvene teritorijalne pretenzije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Ni jug (Makedonija) nije bio ništa manje zanimljiv, bar za pojedine srpske arhijereje. Mitropolit Amfilohije je upozorio da “ne treba gubiti iz vida, recimo, da je Makedonija i u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu dobila svoju slobodu na kostima srpskih ratnika. Kad kažem srpskih onda mislim da ih je bilo i iz Crne Gore, a naročito iz Srbije. Makedonija je posijana kostima srpskim, a da ne idemo dublje u tokove koji idu u hramove, u pamćenje istorijsko i da se ne dotičemo toga da tamo postoji lavovski dio naroda koji i pored sveg pranja mozga i dalje osjeća da pripada srpskom stablu. Nije riječ samo o Skopskoj Crnoj Gori već ti tokovi idu do Ohrida… Stoga pitanje Makedonije neće moći biti olako riješeno.”
Zahtevi episkopa SPC bili su identični zahtevima većine srpskih političkih stranaka.
Uzećemo za primer program srpskih radikala iz 1991. godine. Evo šta je tada bio jedan od osnovnih radikalskih ciljeva: “Obnavljanje slobodne, nezavisne i demokratske srpske države koja će obuhvatiti celokupno srpstvo, sve srpske zemlje, što znači da će u svojim granicama imati, pored”sadašnje oktroisane srbijanske federalne jedinice, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu, srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Baniju, srpsku Slavoniju, srpski zapadni Srem i srpsku Baranju.” Tri godine kasnije, radikalska Velika Srbija primetno se smanjila. U Programu SRS-a iz 1994. nekuda su nestali srpski Dubrovnik i srpska Makedonija. Cilj radikala sada je bila država koja će u svojim granicama imati “današnju Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru, Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu”.
Posle dve godine (1996.), po tom pitanju nije došlo ni do kakvih promena. I dalje su pominjane Republika Srbija, Republika Crna Gora, RS i RSK, ali je navedena i “želja srpskih radikala da se ta jedinstvena srpska država nazove Velika Srbija”. Ipak, najdirljiviji pasus iz novog radikalskog programa bio je onaj koji se odnosio na Makedonce. Evo kako on glasi: “Ukoliko Makedonci svojom slobodnom voljom odluče da žive u zajedničkoj državi sa svojim najbližim etničkim srodnicima Srbima, prihvatili bismo da se naša zajednička država uredi kao moderna federacija.”. Dakle, nepokolebivi radikali, za koje su 1991. godine skoro svi bili Srbi i skoro sve bilo srpsko, posle samo pet godina došli su od srpske Makedonije do toga da i Makedoncima priznaju etničku posebnost (s početka su to bili Južni Srbi) i da odustanu od “vlasništva nad svojom” Makedonijom.
Ulaskom 1918. godine u zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima, Srbi su u nju uneli i svoj kapital – Kraljevinu Srbiju* koja je zahvatala manje-više iste prostore kao danas, uz to što je u njenom sastavu bila i Makedonija. Glavni grad današnje Makedonije, Skoplje, bio je jedno vreme i prestonica srednjovekovne srpske države. I pored mogućnosti da na osnovu ovih činjenica žestoko zarate da bi zadržali makedonske teritorije, Srbi (tj. njihovi lideri) tog dela “svog” kapitala lako su se odrekli u korist Makedonaca. Ali zato, za ono što nikada nije bilo srpska država (grad Knin, recimo) i što Srbi nisu uneli u zajednicu Južnih Slovena, postojala je spremnost da se prolije mnogo krvi, i svoje a još više tuđe, i da se poruše čitavi gradovi i sela. Uvažavanje volje i odluke možda još bližih etničkih srodnika, Hrvata i Muslimana (Bošnjaka), nije dolazilo u obzir.
Zbog ovakvih nelogičnosti postavljalo se pitanje: kako je dokazivano da je neki prostor “svojina srpskog naroda”? Koji su se principi poštovali, koji argumenti navodili pri isticanju prava Srba na delove bivše SFRJ? Mada je postojao čitav arsenal, dva osnovna principa bila su – istorijski i etnički. Pri njihovoj upotrebi trebalo se pridržavati jednog veoma važnog pravila koje je glasilo: Isti princip ne važi za sve teritorije nad kojima želite da dokažete srpsko vlasništvo. Nijedan razuman Srbin ne bi se pozvao na etnički princip dokazujući da ima pravo na Kosovo, pošto je na najvećem delu tog prostora zastupljeno albansko stanovništvo. Tu bismo se pozvali na istorijski princip. Rekli bismo da smo tu imali državu, carevinu čak, i da je Kosovo prepuno pravoslavnih crkava i manastira koji ovakvu tvrdnju sasvim jasno dokazuju. Ako bi nam uzvratili: “Dobro, onda po tom principu vi nemate vlasništvo nad Krajinom, jer istoriji nije poznato da je na najvećem delu te teritorije ikada postojala država Srbija”, odmah bismo se pozvali na etnički princip i odgovorili da je u pojedinim opštinama Hrvatske (Krajine) srpsko stanovništvo u nadpolovičnoj većini.
Zanimljivo je da Rusi, za razliku od svoje malobrojnije i oružano mnogo slabije slovenske braće, nisu imali volje za takve igrarije prilikom zvaničnog razlaza 5 bivših sovjetskih republika. Oni su odlučili da svoju nekadašnju federaciju rasparaju po šavovima, tj. po granicama koje su im, baš kao i Srbima u Jugoslaviji, iscrtale vođe komunističke revolucije. Naravno, to nije značilo da nesretni Rusi, i pored sve svoje brojnosti, nisu imali dovoljno umnih ljudi, poput Srba, da ih povedu u ostvarenje njihovih nacionalnih i državnih interesa. Ne, oni su samo tri puta premerili pre nego što su počeli da seku. Bilo im je jasno šta bi se desilo da su krenuli stazama srpskih umnika i dali se u posao otkidanja delova drugih sovjetskih republika za koje su smatrali da pripadaju ruskom narodu. Sudbina južnoslovenske braće na kraju XX veka pokazala im je da su bili sasvim u pravu.
Ipak, mora se priznati da su Rusi propustili veliku šansu, bar po kriterijumirna srpske inteligencije, jer su za “otkidanja” od drugih imali i te kakvih mogućnosti i opravdanja. Kazahstan, jedna od 15 bivših sovjetskih republika, najbolji je primer za to. U njemu je po podacima iz 1997. godine živelo 16.534.000 stanovnika, od čega su 46 odsto bili Kazasi, a čitavih 34,8 odsto Rusi! * Ako dodamo da se u ovoj republici nalazi i poznati kosmički centar Bajkonur, nije teško zamisliti kakav bi arsenal argumenata upotrebili pojedinci iz SPC, SANU ili UKS prilikom obrazlaganja da neke teritorije “ne mogu ostati u sastavu bilo kakvog nezavisnog Kazahstana, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Rusijom i svim ruskim krajinama”. Međutim, ni Rusima ni Kazasima nije se trošilo vreme oko takvih razglabanja, a još manje oko ratovanja. Jednostavno su se dogovorili da granice ostanu iste, a da Bajkonur i dalje bude pod kontrolom Rusije. Na taj način uklonili su sve moguće izvore nesporazuma.
Jedan .od argumenata upotrebljavanih u raspravama o vlasništvu nad zemljom, mogao bi se izraziti rečenicom: “Mi smo prvi došli.” Njega su često koristili i albanski naučnici, ističući da su na prostore Kosova oni došli pre Srba, tj. njihovi preci (Iliri) pre predaka Srba (Slovena) koji su ih odatle proterali silom. Da bi ovaj argument Srbima delovao što ubedljivije albanski naučnici su ga potkrepljivali i citatima iz dela srpskih naučnika. Na primer, u knjizi protojereja profesora dr Radoslava Grujića “Pravoslavna srpska crkva”, iz 1914. godine, kaže se: “Sa severa Karpatskih Gora spustili su se naši pretci u današnju Ugarsku. Tu su Avari vladali nad njima… Ali već početkom VII veka, ostavivši ponešto svojih saplemenika u Banatu, Bačkoj, Sremu i Slavoniji, oteše se oni od Avara, predoše Dunav i Savu, te se spustiše na Balkansko Poluostrvo. Tu oružanom silom potisnuše starosedeoce (Ilire, čiji su potomei Arnauti, i razne polatinjene narode, koje prema germanskom Walchen-Welsche nazvaše Vlasi ma) i nastaniše se po krajevima u kojima mahom i danas žive.”
Dakle, bilo je jasno ko su starosedeoci a ko došljaci na Balkanskom poluostrvu, i kako su se došljaci ponašali prema starosedeocima. Međutim, ovakve tvrdnje zvanične istorije mnogima se među Srbima nisu dopadale. U svakom slučaju, to je bacalo senku na izričite i bezuslovne srpske zahteve za vlasništvom nad Kosovom. Ali, i za to je postojao odgovor i “kec iz rukava” koji je trebalo definitivno da pokaže i dokaže šta je čije na ovim našim prostorima i “ko je prvi došao”. Taj kec se zvao “Srbi narod najstariji”, knjiga profesorke dr Olge Luković-Pjanović. Iz ovog dela
može se saznati i to da je kineski jezik “obogaćen prisvajanjem mnogih srpskih reči”, zatim da je po Srbima “dobio ime i današnji Sibir”, a i da je “ogroman procenat današnjih Nemaca” srpskog porekla, samo što su oni to zaboravili. Ipak, jedna od najznačajnijih tvrdnji profesorke Olge glasila je da “Šiptari duguju Srbima zemlju na kojoj žive, ime koje pred svetom nose i polovinu jezika kojim govore”.
Treba li uopšte isticati da je ova knjiga bila izuzetno popularna tokom 90-ih godina i da je kod mnogih izazvala oduševljenje i odobravanje. Često je reklamirana i prezentovana u javnosti, čemu je svoj pun doprinos dala i crkvena štampa. Tim povodom, u jednom intervjuu, mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Jovan dao je ovakav komentar: “Primetni su senzacionalizam i favorizanje usamljenih autora. Primer takve krajnje neozbiljnosti i neodgovornosti jeste reklamiranje knjige Olge Luković-Pjanović ‘Srbi narod najstariji’ sa epitetom ‘knjiga neoborivih istorijskih dokaza’. Čime su se rukovodili prikazivači spomenute knjige, ne znam, ali me muči pitanje da li je to u interesu Crkve, i da li ‘Pravoslavlje’ treba da objavljuje sve ono za šta se nudi novac?”
Priča o “svojini srpskog naroda” i pokušaj srpskih vođa da je oduzmu od onih koji su je do 90-ih godina “bespravno koristili” prouzrokovali su najviše krvoprolića, patnji i uništenja na prostorima bivše SFRJ. Tamo gde se brzo odustalo od oružane svojinske rasprave, kao u Sloveniji, stradanja su bila neznatna, a gde se ta rasprava nije ni povela, kao u Makedoniji, krvi i rušenja nije bilo. * I ponovimo još jednom ono veoma važno pravilo: Isti princip nije važi o za sve teritorije nad kojima se želelo dokazati srpsko vlasništvo. Ili, kako to reče Olivera Milosavljević u svom duhovitom, ali jetkom komentaru: “Za Kosovo je jedino istorijski princip bio demokratski, za Srbe u Hrvatskoj etnički, za Srbe u BiH katastarski, za Dubrovnik su argumenti traženi u kratkoj pripadnosti Hrvatskoj, za Vojvodinu opet etnički, za Zadar, Karlovac, Vukovar… argumenti nisu ni traženi.”
* Već smo pomenuli Gebelsovo pravilo o stalnom ponavljanju laži koje na taj način vremenom postaju “istine”.
* Rasprava o tome čiji je kapital bila Kraljevina Crna Gora, da li Srba ili Crnogoraca. još je u toku.
* Čak u 7 republika bivšeg SSSR-a Rusa je procentualno bilo više nego Srba u Hrvatskoj: u Belorusiji 13,5%; Estoniji 29%; Kazahstanu 34,S%, Kirgiziji 16,2%; Latviji 32,6%; Moldaviji 13%; Ukrajini 22,2%. (Krajem SO-ih i početkom 90-ih u Hrvatskoj je živelo oko 12,1 % srpskog stanovništva).
* Ono šta nisu uradile srpske vođe početkom 90-ih, uradile su albanske vođe početkom 2001. godine. I opet krv, rušenja, osvete.
Istina, istina, i samo istina
Kada je Srbima objašnjeno šta je sve bilo njihovo u bivšoj SFRJ, prešlo se na otkrivanje drugih značajnih “istina”. Jedna od njih bila je i da su drugi započeli sve ono što se dešavalo u Jugoslaviji tokom krvavih 90-ih godina, a da su se Srbi samo branili. “Sadašnje vlasti u Hrvatskoj nisu htele da priznaju Srbima kulturnu autonomiju, jezik i pismo, čak ni tamo gde su Srbi u većini, već su pribegle primeni političke sile i oružju. Srbi su se morali braniti od ovakvog državnog nasilja i tako je otpočeo rat, sa svim svojim strahotama”:’ objasnio je patrijarh Pavle. Njegova svetost, kao i mnogi drugi srpski tumači, priču je počinjao od trenutka koji je bio najpogodniji za dokazivanje ispravnosti postupaka srpske države. Malo kome je padalo na pamet da pomene da je upravo srbijansko rukovodstvo prvo napravilo promenu jednog republičkog ustava u bivšoj SFRJ. Bio je to praktično “ustavni puč.” Lik stare Jugoslavije nije im se dopadao, pa su prvi krenuli u “plastičnu operaciju” i napravili rez na licu zajedničke države. Kada su drugi, prvenstveno Slovenei i Hrvati, pomislili da i oni imaju pravo da menjaju svoje republičke ustave i da doteruju Jugoslaviju po svom ukusu, došlo je do definitivnog raspada.
Boraveći u jesen 1992. u SAD, vladika Atanasije Jevtić je pred američkim kongresmenima rekao da on ne negira “izvesna zla koja su počinili Srbi u Bosni i Hercegovini, ali to su bili uglavnom slučajevi gnevne osvete i izbezumljenosti pojedinaca. Takvih slučajeva ima i među samim Srbima, pa je na primer jedan Srbin u Gacku, u raspamećenosti, pobio automatom svoju porodicu.” Pet meseci ranije, vladika Atanasije je govorio da je “posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je i u Foči bilo toga. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naših većih žrtava.” Tokom boravka u SAD vladika je ubeđivao kongresmene i da je “većina džamija (u Hercegovini – prim. aut.) ostala netaknuta, samo ponegde su mecima oštećene fasadc. Muslimani u Trebinju i okolini žive sasvim mirno sa Srbima.”Ove reči vladike Atanasija, kao i mnoge druge koje je izgovorio tokom 80-ih i 90-ih godina, uskoro su se pokazale kao neistinite. U januaru 1993. iz Trebinja je prognano, pobijeno i opljačkano oko 1800 tamošnjih Muslimana, a džamije su porušene.
Još jedna “istina”, koju smo takođe saznali od vladike Atanasija Jevtića, glasila je: Srbi nisu agresori. “To je Jugoslovenska vojska bila agresor, ja to mogu da kažem. Napada Dubrovnik, onda se kukavički povuče, a nama ostavi sramotu i tragediju. Isto je uradio Perišić (Momčilo, general) sa Mostarom. Gruvao, tukao, i sad će on da govori da Srbi bombarduju Sarajevo.”‘u, Nažalost, ovakva tumačenja vladike Atanasija nisu mogla da zadovolje međunarodnu javnost, a posebno ne one koji su bili bombardovani i granatirani. Oficiri JNA koji su rušili Vukovar, gađali Dubrovnik, Mostar, Zadar itd. bili su Srbi. Pripadnici dobrovoljačkih jedinica koje su dejstvovale zajedno sa JNA takođe su bili Srbi. Cevi tenkova i topova JNA nikada se na ratištu nisu okretale protiv srpskih jedinica, nego su im bile pomoć i podrška. Nijedan grad u Srbiji i Crnoj Gori od njih nije stradao, ali su zato u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stradali mnogi. * *
* U “Srpskoj reči”, broj od 10. maja ’93. godine, data je izjava Dragana Rogojevića, člana Glavnog odbora SPO iz Loznice: “Dame i gospodo, rekao bih nešto u vezi tačke li 2 dnevnog reda. Radi se o situaciji u opštini Zvornik. Nekad jedno od najbogatijih mesta u Bosni i Hercegovini, gde je pre ovog rata živelo 70% muslimanskog življa, bilo je izloženo napadima vojske JNA.
Šešeljeve, Arkanove i ostalih vojski. Epilog je stravičan. Izmasakrirano je i pobijeno, sada ćete se zaista zgranuti. između 4.500-7.000 Muslimana! Ljudi su baca ni u jame, buldožerima zakopavani, porušene su džamije, prežive lo muslimansko stanovništvo je opljačkano i proterano!” Takođe, iz svedočenja jedne Srpkinje iz Zvornika saznajemo da se dva dana pred zvorničku operaciju, koju su 8. aprila ’92. izvršili JNA i srpski dobrovoljci, ništa nije naslućivalo. Međutim, otac joj je iz Srbije poslao poruku da se nešto sprema i da se skloni, pa je otišla kod svoje sestre u obližnji Čelopek. (“Vreme”, 15. novembar ’93. godine).
**Osim na samom početku, u BiH nije “gruvala i tukla” JNA, nego tzv. vojska Republike Srpske. Ali, i ona se izrodila iz Jugoslovenske narodne armije i od nje sve preuzela-od teškog naoružanja do bivših Titovih oficira, sa generalom Mladićem na čelu.
Za šta ne znam to i ne postoji
U štampi Srpske pravoslavne crkve strogo su se pridržavali pravila da je i ćutanje način ubeđivanja. Ili, bolje reći prećutkivanje. Naravno, prećutkivanje zločina i zlodela koje su izvršili pripadnici srpskog naroda bez obzira na to da li su oficiri i vojnici JNA ili pripadnici srpskih paravojnih formacija. Od 24. avgusta, kada je započelo besomučno uništavanje Vukovara, pa sve do 18. novembra 1991, kada su jedinice JNA nad njim uspostavile kontrolu, u “Pravoslavlju”, novinama Srpske patrijaršije, ovaj nesretni grad nijednom nije pomenut – tek u broju od 1. decembra 1991. objavljena je samo jedna fotografija ispod koje je kratko pisalo “episkop slavonski Lukijan u ruševinama hrama Sv. Nikole u Vukovaru”. Ko ga je srušio, kako, zašto, nije pisalo.
Ipak, patrijaršijski list nije mogao u potpunosti da ignoriše patničku sudbinu Vukovara. Tri godine nakon uništenja grada, u “Pravoslavlju” se pojavio tekst povodom objavljivanja jedne knjige posvećene deci Vukovara. Naslov tog članka je glasio “Umirao je u mukama”. Pomenuvši da je Vukovar kao naseljeno mesto poznat od pre 770 godina, autor članka je nastavio: “Za sve te silne godine života Vukovar je doživeo, preživeo i upamtio mnogo toga, dobrog i lošeg, lepog i ružnog, ali je iz svega izlazio i uvek ostajao nadasve lep, ponosan i znamenit. Tako sve do 1991. godine, fatalne, kataklizmične. Telo Vukovara od trinaest hiljada lepih kuća, ulica prepunih drveća i cvetnih parkova nije odoleo pljusku od gotovo milion i po ubilačkih projektila svih vrsta i veličina. Ako ima pakla na zemlji, tu je tad bio. Jedini put od svoga postanka srušen je do temelja, prestao stvarno fizički da postoji.”102 I pored svega, po mišljenju pisca članka, bilo je razloga za optimizam: “Ova knjiga je svojevrstan rođendanski poklon deci dosad obnovljenih osnovnih škola svome gradu. Povodom druge godišnjice oslobođenja grada ova deca su iz svoje duše i najčistijeg srca svojom rukom, preko pera i kista, ovaplotila svoja najplemenitija osećanja i darovala ih kao melem, utehu i nadu svom najvoljenijem Vukovaru.”
Ovako je patrijaršijski list “istinito” informisao svoje vernike o stradanju Vukovara. Grad je, dakle, umirao. Nije ubijan, kasapljen. Nijednom rečenicom se ne daje do znanja ko je ispalio onih milion i po granata, ko je srušio 13.000 kuća. Nigde se ne pominju imena srpskih generala koji su najviše učinili na “doterivanju” ovog grada. Ne pominje se ni u ovom ni u bilo kojem drugom tekstu u “Pravoslavlju” da je čak i vojvoda Šešelj, poznat po zastupanju radikalnih metoda u rešavanju problema, smatrao pogrešnom odluku da se Vukovar “razori do temelja”. Ali se zato pominje da je Vukovar “oslobođen”. Hiljade ljudi koji nisu bili njegovi građani i koji su tri meseca svirepo bombardovali, granatirali i napadali građane Vukovara, u novinama Srpske patrijaršije, baš kao i na Miloševićevoj televiziji, proglašeni su “oslobodiocima”.
“Časni izuzetak” koji potvrđuje pravilo
Rat koji se tokom 1991. godine vodio na prostorima Republike Hrvatske, po mišljenju vladike Atanasija Jevtića bio je “ne samo prljav rat nego takav rat da smo ostali i poraženi i obraza koji ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka”.”” I pored toga, crkvena štampa i srpski episkopi nisu se upuštali u detaljnije opisivanje zlodela koje su u Hrvatskoj počinili pripadnici JNA i srpskih dobrovoljačkih jedinica. (Detalji su bili rezervisani za zločine nad Srbima.) Umesto toga, pribegavalo se prećutkivanju, ponekada potpunom, a ponekada delimičnom. U ovom drugom slučaju, obično se koristila rečenica tipa: I Srbi su činili zla, ALI… Dakle, uvek je postojalo jedno veliko, magično ALI iza kojeg je dolazilo nekoliko mogućih varijanti. Najčešća priča bila je da su sve započinjali oni drugi, a da su se Srbi samo pravednički branili, a ponekada i svetili u stanju gneva i izbezumljenosti. (Videli smo da vladika Atanasije nije negirao “izvesna zla koja su počinili Srbi u Bosni i Hercegovini, ALI to su bili uglavnom slučajevi gnevne osvete i izbezumljenosti pojedinaca”.) Takođe, detaljna priča o zločinima počinjenim od strane Srba izbegavala se i navođenjem “časnih izuzetaka”, tj. retkih, pojedinačnih (tako bar vladika Atanasije tvrdi) slučajeva iskazane ljudskosti.
Evo jedne priče o “časnom izuzetku” koju smo čuli od vladike Atanasija Jevtića. “Dakle, izuzetak: u selu kod Skradina. Strateški je bilo nemoguće ostaviti ga. Selo je bilo uglavnom hrvatsko. Pucali su na njih svi. I žene i babe. Uhapsili su i jednu trudnicu. Pritrčao je Lozničanin, srpski borac. Žena pada u nesvest, u histeriju. Bila je verovatno u devetom mesecu. Uzima je na ruke, zove kola da je voze u Benkovac da se porodi. Žena dolazi k sebi. Pljuje ga: Četniče. A on joj kaže: Smiri se, treba da se porodiš. Verovatno je danas živa, i ona i dete.”
Nije teško pretpostaviti kakav je utisak vladika Atanasije želeo da ostavi pričom o časnom srpskom borcu. Ipak, ispod tanke površine priče o časti prosijavalo je sve ono što je vladika prećutao i o čemu nije hteo da govori. Pre svega, napadnu to selo nalazilo se u Republici Hrvatskoj i većinski je bilo hrvatsko. Kažemo napadnuto selo, jer je srpski borac iz Loznice morao da pređe koju stotinu kilometara da bi iz Srbije došao do kućnog praga onih koji su tu živeli. (Skradin se nalazi petnaest kilometara severno od Šibenika.) Dakle, nisu stanovnici tog sela došli do Srbije i Loznice njemu u posetu, nego on njima. I to još nepozvan, bar s njihove strane. Zatim, može se zaključiti i da je za buduću veliku srpsku državu trebalo uzeti i ono što nije bilo srpsko, poput sela koje se pominje u priči. (“Selo je bilo uglavnom hrvatsko.”) Po rečima (general)-episkopa Atanasija Jevtića, razlog je bio strateške prirode. Međutim, najviše zbunjuje i izaziva nedoumice kriterijum po kojem je vladika Atanasije postupak Lozničanina proglasio i “časnim” i “izuzetkom”. Ako je ovo bio “častan” potez, kakav bi se postupak mogao nazvati “normalnim”, a kakav tek “nečasnim”? I ako je takav jedan postupak bio “izuzetak”, kakvo je onda bilo uobičajeno ponašanje srpskih boraca prema hrvatskim trudnicama?
Ali, hajde da pokušamo zamisliti kako bi glasila priča vladike Atanasija Jevtića da je kojim slučajem bilo napadnuto neko selo u Srbiji, a da je u tom napadu učestvovao, po mišljenju nekog katoličkog biskupa, i “časni hrvatski borac” iz Siska na primer. Bio bi to, svakako, ustaški napad na ono što Hrvatima nikada i ni po kom osnovu nije pripadalo i ne pripada. Bilo bi postavljeno i pitanje: šta traže neki na stotine kilometara od svojih domova i napadaju one koji tu vekovima žive i čija su tu vekovna ognjišta. A da je tek “časni borac iz Siska” uzeo na ruke neku trudnu Srpkinju i povezao je do bolnice, bilo bi to licemerje, tobožnja humanost, jer da nije dolazio odande odakle je došao i ova Srpkinja bi se porodila normalno i ne bi morala da zajedno sa meštanima učestvuje u herojskoj borbi za odbranu svog sela. Pljuvanje u lice došljaku iz stotinama kilometara udaljenog Siska, i vrisak “Ustašo!”, verovatno bi bio veličanstven postupak srpske heroine dostojan Kosovke devojke.
Uostalom, evo kako je vladika Atanasije, u istom intervjuu na NTV Studio B, govorio o opkoljavanju i napadima na srpska sela u Bosni: “Da ne govorim o bežanju naroda iz Bosne. Meni će iz Vareša doći 20 žena sa decom na rukama, jer su opkoljena srpska sela od Paraginih HOS-ovaca. Traže hitno iseljavanje, inače će da ih likvidiraju. Šta radi vojska?” (. pitao se vladika Atanasije. Kao što smo videli, prilikom opkoljavanja onog hrvatskog sela u Hrvatskoj vladika nije pitao šta radi vojska. Selo je trebalo osvojiti (vladika bi verovatno rekao “osloboditi”), jer “strateški je bilo nemoguće ostaviti ga”. Dakle, u prvom slučaju, kada su srpski borci hteli da uđu u hrvatsko selo, vojska nije trebalo da interveniše, jer je vladika to opravdavao “strateškim” razlozima. U drugom slučaju, kada su hrvatski borci hteli da uđu u srpsko selo, vojska je trebalo da interveniše, jer vladika nije nalazio nikakva opravdanja za namere HOS-ovaca, aponajmanje “strateška” opravdanja.
Pošto je bio književnik (baš kao i njegova braća justinovci – mitropolit Amfilohije i vladika Irinej Bulović), vladika Atanasije Jevtić je dobro poznavao magiju izgovorene i napisane reči. Znao je da upotreba sinonima, pa čak i pogrdnih reči, igra značajnu ulogu pri ubeđivanju slovesnog stada da smo “mi” dobri, a da su “oni” loši, ili bar lošiji od nas. Zato je u svojoj priči o časnom srpskom ratniku rekao da su na srpske borce pucali svi, “i žene i babe” S druge strane, u jednom pismu u kome je objašnjavao šta se dešava na hercegovačkom ratištu, vladika je drugačije nazvao srpske žene u godinama: “Svakodnevno ima mrtvih i ranjenih, među kojima su i stare žene, nenaroužano i nezaštićeno srpsko stanovništvo.” Na ravno, ovde je mogla doći i reč “starice”, ali “babe” ne bi bilo umesno. Zarad postizanja određenih efekata vladika je često bivše komuniste nazivao komunjarama, Jugoslaviju nazivao Tugoslavijom, Titoslavijom, vremena Brozove vladavine brozomornim vremenima (kovanica Miodraga Bulatovića) itd.
Sve su to, dakle, bile male tajne velikih majstora propagande sastavljene od dosetki, prikrivanja, poluistina i laži. Ali, na žalost srpskog naroda, ni ovakva majstorstva nisu mogla odlučnije uticati na tokove srpske istorije i kod Boga izdejstvovati bolju sudbinu za Srbe. Iako su patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije i mnogi drugi, čija je reč kod Srba bila koliko-toliko važna, skoro punu deceniju neumorno ubeđivali nesretno srpsko stado u njegova istorijska i etnička prava nad određenim livadama, Bog je stvari drugačije vrednovao. Bilo je dovoljno saslušati priču vladike Atanasija o “časnom ratniku” da bi nam postalo jasno kakav će biti ishod rata u Hrvatskoj. Bog je, čini se, pomoć pružao na osnovu volje iskazane da se nešto odbrani. To je bio i najbolji kriterijum za procenu šta je čije. Zar je moglo biti sumnje kome će pripasti selo koje brane svi meštani, pa čak i starice i trudnice, a oružano daleko nadmoćnijim napadačima pomažu i došljaci iz stotinama kilometara udaljenih mesta.
Sloba za Vensa, SPC i Babić protiv
Početkom novembra 1991. sazvano je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora zbog, kako stoji u obrazloženju, “donošenja važnih odluka”, Episkopi SPC nazvali su te dane sudbonosnim danima stradanja srpskog naroda i “borbe za slobodu i dostojanstvo pred pretnjom novog genocida u ratu koji je izazvala hadezeovska Hrvatska”.”” Duhovni pastiri su podsetili sve pravoslavne Srbe da “naša sveta Pravoslavna crkva dopušta jedino odbrambeni i oslobodilački rat kada je on, uprkos našem zalaganju za mir, i protiv naše volje nametnut, a apsolutno odbacuje svaki zavojevački i nepravedan rat, pri čemu se srpski vojnik, kojega treba da krase tradicionalno čojstvo i junaštvo, mora boriti viteški i časno, ne kaljajući zločinima i nepravdom svoj i narodni obraz”.”
Početkom 90-ih pojedinci u SPC su i javno pokazivali spremnost za rat. Septembra 1991, kod manastira Komogovine u Hrvatskoj (između Gline i Kostajnice), budući vladika mileševski Filaret slikao se držeći mitraljez u ruci. Na toj fotografiji, koja je obišla ceo svet, uz oca Filareta bio je i jedan od srpskih akademika – Rastislav Petrović, dokazujući tako metaforično da su Srpska crkva i Srpska akademija zajedno krenule u državotvornu avanturu koja će Srbe skupo koštati. Mnogo se govorilo i o tome kako je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije na Petrovdan 1991. od Cetinjskog manastira “napravio kasarnu”, tj. dozvolio pripadnicima Arkanove Srpske dobrovoljačke garde da naoružani uđu u njega. * Pominjan je i Božić 1992. kada se mitropolit Amfilohije, “okićen” Arkanovim ljudima u maskirnim uniformama, poput nekog afričkog ili latinoameričkog banana diktatora, štitio od zagovornika autokefalnosti Crnogorske crkve. Željko Ražnatović nije pružao zaštitu samo mitropolitu Amfilohiju. Njegovi ljudi su obezbeđivali i patrijarha, zbog čega je vladika Atanasije Jevtić jednom prilikom morao da zamoli Arkana da patrijarha “ostavi na miru”. Inače, Željko Ražnatović je govorio da je najveći miljenik Patrijaršije i da jc njegov vrhovni komandant lično patrijarh Pavle. Sa sobom je uvek nosio sliku sv. Nikole na kojoj je stajao patrijarhov potpis.”
Za još jednog mladog, ratobornog čoveka patrijarhova reč je bila izuzetno važna (tako je bar tvrdio) – za Milana Babića, lidera krajiških Srba. “On saosjeća sa svima nama”, govorio je Babić za patrijarha, “ali nam i uliva snagu da izdržimo. U mene su se duboko urezale njegove riječi da ‘treba da činimo koliko možemo, ali ne manje od toga. Ako činimo dobro i Bog će nam pomoći.’ Gdje god u Krajini prenesem narodu te riječi, narod ih prima kao veliko ohrabrenje i podstrek.”Patrijarhov stav iz 1991. godine o nemogućnosti zajedničkog života “žrtava genocida i njegovih negdašnjih, a možda i budućih vinovnika”, Babić je u potpunosti prihvatio, beskompromisno se zalažući za definitivnu podelu Hrvatske na srpski i hrvatski deo.
Pred prve parlamentarne izbore u Srbiji, decembra 1990. godine, Milan Babić je dao javnu podršku Slobodanu Miloševiću. Tada mu je, osim patrijarhove, bila važna i reč srpskog vođe. “Kada smo mi smogli snage da se dignemo?” pitao se Babić. “Kada se digla Srbija iz poniženja,
onda smo se digli i mi. Ko je najviše učinio da se podigne Srbija? Slobodan Milošević. Prema tome, sve je logično. Taj koji je podigao Srbiju, taj je nama pružio garanciju, moralnu. (…) Zato smo odlučili da mu pružimo javnu podršku, i uvereni smo da nismo pogrešili.”
Ali, posle samo tri meseca, u martu 1991, Milan Babić je shvatio da je ipak pogrešio. Predizborno obećanje Slobodana Miloševića, “svi Srbi u jednoj državi”, bilo je samo “udica” za brojne srpske naivce. U Karađorđevu, sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom, Milošević je dogovarao nešto sasvim drugo. “Milošević mi je tada, pokazujući na mapi koje će dijelove Krajine prepustiti Hrvatskoj, rekao da će njemu za uzvrat Tuđman pomoći u političkoj eliminaciji Ante Markovića.”,
Ipak, uzrok konačnog razlaza Milana Babića i Slobodana Miloševića bio je Vensov plan. Krajem novembra 1991. godine Savet bezbednosti je podržao inicijativu srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva da se na teritoriju Hrvatske pošalju snage UN. Na taj način osiguravala se prednost koju su tokom ratne 1991. stekli krajiški Srbi, a izbegavalo se dalje angažovanje JNA. Svako dalje angažovanje zahtevalo je sve veću mobilizaciju Srbije, a po rečima Borisava Jovića to je bilo “potpuno kontraproduktivno za našu politiku”. Dakle, bio je to strateški interes, jer se dobro znalo da će uskoro uslediti još krvavija dešavanja u Bosni i Hercegovini. I pored ogromne oružane nadmoći, Srbiji bi bilo veoma teško da deluje na dva fronta.
Milan Babić je kasnije pričao da mu je Milošević otvoreno predlagao da prihvati specijalni status za Srbe u Hrvatskoj pa da ih već jednom “otkači”. “Tako je rekao šef Srbije. U ime Srbije. Rekao je: ‘Pa da vas otkačimo.’ Tom prilikom gospodin Milošević mi je rekao da jedino Srbija – misleći pri tom samo na moravsku Srbiju – ima šanse da bude država, a da će sve ostalo progutati mrak. Tada sam bio zgranut zbog dvije stvari. Prvo: kako on tako olako prepušta mraku veliki dio srpske narodne teritorije van Republike Srbije. Drugo: kako uopšte može da kaže meni da će me progutati mrak. Još nešto: sve to je tako mirno izrekao da i u ovom času osjećam uznemirenost od tih njegovih riječi.”
I pored ovakvih upozorenja, Babić je odlučio da se suprotstavi Miloševiću i da odbaci Vensov plan. Po tom planu, objašnjavao je Milan Babić, JNA je trebalo da se povuče iz Krajine, da se razoruža teritorijalna odbrana, da policija ima samo naoružanje koje se nosi o boku, znači pištolje, i da se sastav policije vrati na nacionalnu strukturu koja je bila pre početka sukoba. Sve je to za Babića bilo apsolutno neprihvatljivo. Ali onda je Milošević organizovao sednicu Predsedništva SFRJ na kojoj je čitava ekipa političara i generala davala sve od sebe da ubedi Milana Babića i prisutne predsednike krajiških opština da prihvate Vensov plan. Na tom zadatku posebno su se istakla dvojica generala koji će u bosanskom ratu voditi glavnu reč.(Znali su da će uskoro doći i njihovih pet minuta.) Babić je to ovako opisao: “O plakanju generala Mladića i Kukanjca na toj sednici da i ne govorimo. Ne plakanju zbog odlaska vojske, već što ja ne dajem saglasnost na Vensov plan.”
Ova sednica je, s malim prekidima, trajala dva dana i dve noći, Babiću praktično nisu davali ni da odspava, dok su drugi odlazili da se odmore a onda se vraćali da nastave posao, “Kada bih tražio prekid sjednice da se malo odmorim, gospodin Borisav Jović bi takvu mogućnost isključivao, uz obrazloženje da odmah poslije ove sjednice slijedi sjednica Savjeta bezbjednosti, što se poslije pokazalo kao neistina,” Kada je sednica napokon završena (bezuspešno), iscrpljeni Milan Babić je odspavao na stolici u Birou Krajine, koji se nalazio na Terazijama br. 3,
Zbog ovakve Babićeve tvrdoglavosti, na kakvu nije bio navikao kod svojih saradnika, Milošević mu je 8, januara 1992. godine poslao oštro pismo u kojem se između ostalog kaže: “Smatram se obaveznim i odgovornim da izrazim neslaganje sa Vašim stavom da ne želite zaštitu teritorija od strane mirovnih snaga UN na osnovu plana Sajrusa Vensa, (“.) Narod ne treba da podnosi žrtve zbog samoljublja nijednog političara. (“.) Vi svojim stavom zahtevate da se rat produži. Ako biste nastavili sa takvom politikom, gurnuli biste u smrt mnoge građane širom Jugoslavije, (“,) Pomoć Srbije narodu Krajine neće ni u miru biti dovedena u pitanje, ali građani Krajine treba da znaju da ste svojim postupcima izgubili svako naše poverenje i da ubuduće za odnose sa vlastima Republike Srbije moraju delegirati ljude kojima će narodni interes biti iznad ličnog političkog prestiža.”
Osim što je bio tvrdoglav, Babić je bio i dovoljno drzak* da neprikosnovenom Miloševiću odgovori, takođe u formi otvorenog pisma: “Za razliku od Vas koji mislite da samo jedan čovek može da odlučuje o sudbini srpskog naroda u ovom odsutnom i dramatičnom vremenu, u vremenu u kome se on bori za opstanak, ja smatram da ne postoji ličnost, ma kako ona inače sposobna bila, koja može i smije ponijeti teret takve istorijske odgovornosti. Srpski narod nije svodljiv ni na sve svoje istorijske veličine – on predstavlja to, ali i mnogo više od toga.”
Naravno, Vensov plan je na kraju ipak bio prihvaćen. Dan posle Nove (1992) godine, u prisustvu Sajrusa Vensa, u Sarajevu je potpisan sporazum o prekidu vatre između Hrvatske i JNA. Prema tome, znalo se ko među Srbima kosi, a ko vodu nosi. A Babića što se tiče, koji mesec kasnije, u julu 1992. godine, kada već nije moglo rečima, smekšavanje njegove tvrde glave sprovedeno je na način koji se (bar u njegovom slučaju) pokazao najdelotvornijim – fizičkim nasiljem. Grupa benkovačkih policajaca brutalno ga je napala, prilikom čega mu je teško povređena glava, a pukle su mu i obe bubne opne. “” Tako je bivši predsednik bivše Republike Srpske Krajine podelio sudbinu i naroda i “države” za koje se bezuspešno borio.
• Na konstataciju novinara da je Arkanovim plaćenicima dozvolio da na Petrovdan ’91. naoružani uđu u Cetinjski manastir, mitropolit Amfilohije je odgovorio: ”Taj šlagvort oko Arkana slušam neprekidno, Prije svega. ko sam ja da spriječim bilo kome da dođe na Cetinje? Cetinjski manastir je otvoren za svakoga, Arkan je Zeljko Ražnatović iz Rijeke Crnojevića! Koji je Crnogorac dolazio na Cetinje bez oružja?!” “Oružje se nekada ostavljalo pred ulazom u Manastir..,”, prokomentarisao je novinar. “Crnogorci su ostavljali oružje pred crkvom”, istakao je mitropolit i upitao i sebe i druge: “A ko je spreman danas da razoruža Crnogorca!? Je li to dužnost mitropolita?” (NIN, 17. februar 1995).
* Vladici Atanasiju Jevtiću Milan Babić “nije bio simpatičan”.To je bila mala slika i prilika Miloševića”, govorio je vladika, ali je ipak poštovao činjenicu da je Babić “osetio nevolje tog (krajiškog) naroda”. (Borba, 14-15. mart 1992).

Početak kraja sna o Velikoj Srbiji
Redovna zasedanja Svetog arhijerejskog sabora sazivaju se jedanput godišnje između Vaskrsa i Duhova. Vanredna zasedanja, pak, mogu se sazvati na inicijativu Svetog sinoda (crkvene vlade), ili kada najmanje polovina arhijereja podnese pismeni zahtev i odredi temu o kojoj će se raspravljati. Od decembra 1990, kada je izabran novi patrijarh SPC, svake godine je održavano po jedno vanredno zasedanje, po pravilu posle redovnog. Izuzetak je bila 1992. godina. Te godine održana su dva zasedanja od kojih je jedno održano pre redovnog, već u januaru. * Razlog je bio prihvatanje Vensovog plana od strane srbijanskog i jugoslovenskog državnog rukovodstva. Ovo prihvatanje je praktično značilo priznanje postojećih “avnojevskih” granica Hrvatske i kraj sna o stvaranju velike države srpskog naroda. U aprilu 1992. mitropolit Amfilohije je zaključio, iako se zalaže za ujedinjenje svih srpskih zemalja, da će ta šansa verovatno ponovo biti propuštena, kao što je bila propuštena i 1918. godine.”
Sa vanrednog zasedanja Sabora održanog 16. i 17. januara 1992. izdato je saopštenje u kome se kaže da je srpski narod već pola veka “politički razdrobljen i izdeljen neprirodnim granicama koje rasecaju njegov živi organizam”. “Njih je isplanirala komunistička Internacionala, ostvarila neofašistička i ustaška okupacija, a utvrdila i produžila – protiv volje srpskog naroda – Titova komunistička diktatura preko svog izrazito antisrpskog AVNOJ-a”. “Zbog toga, ni Srpska pravoslavna crkva, ni srpski narod nikada nisu priznali veštačke i nelegitimne ‘avnojevske’ unutrašnje granice ustanovljene, bez istorijskih ili etničkih osnova, samovoljom komunističke gerile u uslovima okupacije i građanskog rata.”
Kao što se vidi, državne granice koje su postojale među Srbima na južnoslovenskim prostorima bile su glavna tema vanrednog saborskog zasedanja 1992. godine. Po mišljenju episkopa one su bile “neprirodne”, a krivaca za njihovo planiranje, ostvarivanje, utvrđivanje i produžavanje bilo je mnogo. Naravno, krajnji krivci za poluvekovnu političku razdrobijenost i izdeljenost srpskog živog organizma bili su komunisti i “izrazito antisrpski AVNOJ”. Iz ovih saborskih stavova jasno se vidi na koji način je vrh Srpske pravoslavne crkve tokom 90-ih godina ubeđivao svoj narod u neke “istine”. Neupućeni bi mogli pomisliti da na južnoslovenskim prostorima Srbi nikada nisu živeli izdeljeni “neprirodnim” granicama, sve dok nije došla komunistička Internacionala i isplanirala ih, a drugi se potrudili da ih ostvare. Međutim, istina je bila sasvim drugačija. Srbi su na tim prostorima oduvek živeli izdeljeni, tj. Srbin iz Knina, na primer, nikada nije živeo u bilo kakvoj srpskoj državi, ni do komunističke Internacionale, a ni posle nje.
U istom saborskom saopštenju i sami episkopi su rekli da je srpski narod 1918. godine “u novostvorenu zajedničku državu Južnih Slovena uneo svoje dve, do tada samostalne države, Srbiju i Crnu Goru”. Međutim, ključni problem je bio u tome što su duhovni pastiri želeli da srpski narod iz te zajedničke države više iznese nego što je uneo. Pomenimo opet da nesretni Knin (i ne samo on) nije bio ni u jednoj od te dve samostalne srpske države. Treba reći i da je 1939. godine (znači, pre AVNOJ-a) spajanjem savske i primorske banovine s gradom i kotarom Dubrovnikom formirana Banovina Hrvatska koja je bila veća od “avnojevske” Hrvatske. Taj posao su obavili Dragiša Cvetković, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, i Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke. Teško da se i za jednog od njih dvojice može reći da je bio “komunistički gerilac” i da je taj posao obavio pod uticajem komunističke Internacionale.
Zaključak cele ove priče o granicama bio je stav srpskih episkopa da “ni Srpska pravoslavna crkva ni srpski narod nikada nisu priznali veštačke inelegitimne ‘avnojevske’ unutrašnje granice ustanovljene, bez istorijskih ili etničkih osnova”. Ali, da li je episkopsko “nikad” iz januara 1992. godine značilo “baš nikad”? Prisetimo se još jednom odlaska patrijarha Pavla u Zagreb (1999. godine) i njegove rečenice upućene Srbima u Hrvatskoj da “dileme nema oko opredeljenja za poštovanje hrvatskog ustava i zakona, odnosa prema domovini, te jedne civilizovane integracije u hrvatsko društvo, kao i doprinosa da Hrvatska zauzme svoje mesto u evropskim i svetskim integracijama”. Da li i posle toga vrh Srpske pravoslavne crkve ne priznaje “nelegitimne ‘avnojevske’ unutrašnje granice” koje su, uzgred rečeno, sada postale “spoljašnje”?
U svakom slučaju, početkom burne 1992. episkopi SPC su celom svetu dali do znanja da “ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog Srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujućim strukturama jugoslovenske vojske ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove duhovne matere, Pravoslavne srpske crkve”.IH Uskoro se, međutim, pokazalo da je i ova tvrdnja srpskih duhovnih pastira bila samo jedna u nizu netačnih koje su izrekli u poslednjoj deceniji XX veka. Naime, Slobodan Milošević je dobio mandat da istupa u ime čitavog Srpstva, ili preciznije rečeno uzeo ga je, a da mu pri tome nije ni na pamet palo da za to zatraži saglasnost naroda, a još manje blagoslov “duhovne matere, Pravoslavne srpske crkve”. Dvadeset devetog avgusta 1995. godine u Beogradu su se sastali Slobodan Milošević i Radovan Karadžić i potpisali dokument kojim je predsedniku Miloševiću dato pravo da u Dejtonu pregovara u ime svih Srba. Tom sastanku prisustvovao je i patrijarh Pavle i na taj dokument stavio i svoj potpis.
Ovaj postupak Njegove svetosti, baš kao i neki prethodni i potonji, izazvao je negodovanja u vrhu Srpske pravoslavne crkve. Do još većih neslaganja pošlo je nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Dvadesetog decembra 1995. godine agencija Beta je objavila vest da je najmanje deset episkopa SPC pozvalo patrijarha Pavla da napusti svoj položaj zato što je potpisao dokument kojim je Radovan Karadžić ovlastio Slobodana Miloševića da u Dejtonu zastupa interese bosanskih Srba. Revoltirani vladika Atanasije Jevtić i tim povodom je podneo neopozivu ostavku (po ko zna koji put), ali su ipak uspeti da ga ubede da od nje odustane. * Odustalo se i od zahteva za povlačenje patrijarha Pavla sa dužnosti. Međutim, na vanrednom zasedanju Sabora održanom 21. i 22.decembra 1995. godine potpis Njegove svetosti proglašen je nevažećim. U saborskoj odluci se kaže: “… s obzirom da je svetosavska, mirotvorna uloga Njegove Svetosti patrijarha G. Pavla, isključivo kao svedoka i pomiritelja braće, prilikom potpisivanja dokumenta, pri dogovoru narodnih predstavnika od 29. avgusta ove godine, zloupotrebljena i pogrešno protumačena, to Sveti arhijerejski sabor njegov potpis na taj Sporazum smatra nevažećim i za Crkvu obavezujućim, ograđujući se od njegovih posledica”
* Drugo vanredno zasedanje održano je u decembru.
* Njegova ostavka (ili “dobrovoljno povlačenje sa položaja i službe eparhijskog arhijereja, iz zdravstvenih razloga”, kako je to sam vladika nazvao) prihvaćena je na vanrednom zasedanju Sabora u septembru ’99. godine. Neki zlonamernici su primetili da je Slobodan Milošević opstajao na vlasti sve dok je vladika Atanasije Jevtić bio u službi i borio se protiv njega, a kada je vladika otišao, za godinu dana se raspao i “rasklimatani presto upropastitelja srpskog naroda” (citat-vladika Artemije).
Šta bi Sloba bez srpske intelektualne elite
Ali, da sc vratimo u 1992. godinu. Sa relativnim smirivanjem situacije u Hrvatskoj, pažnju građana Srbije ponovo su počeli da zaokupljaju problemi u sopstvenoj kući. Ti problemi sada su bili i veći i brojniji, a postojalo je i ogromno nezadovoljstvo zbog neostvarenih želja vezanih za Hrvatsku. Spas i izlaz iz te situacije Milošević je pronašao na isti način kao i prethodne (1991.) godine – interesovanje svojih građana ponovo je skrenuo sa problema u Srbiji, koristeći i stvarajući probleme u nekoj susednoj jugo-republici. Ovoga puta za to mu je poslužila Bosna i Hercegovina. Najveću pomoć u obavljanju tog posla Slobodan Milošević je ponovo dobio od “srpske intelektualne elite”. Krajem marta 1992. godine u Sarajevu je održan Kongres srpskih intelektualaca na kome se razgovaralo na temu “Jugoslovenska kriza i srpsko pitanje”. Prema pisanju štampe, na ovom “veličanstvenom skupu” učestvovalo je oko 500 “najuglednijih srpskih intelektualaca”. Akademik Pavle Ivić, predsednik Srpskog narodnog sabora, pozdravio je Kongres i “predao etničke karte koje su izrađene kada je stvoren Srpski sabor”. Akademik Dobrica Ćosić, koji je tokom 80-ih godina govorio o ugroženosti srpskog naroda ne samo na Kosovu nego i u drugim delovima Jugoslavije, a u BiH posebno od Muslimana, nije prisustvovao ovom kongresu. Ali je zato poslao pismo u kome je objasnio da se “uvažavanjem istorijskih iskustava i sadašnjeg stanja među nama, moramo što pravednije razdeliti i razgraničiti sa Muslimanima i Hrvatima”, jer su “Srbi raspadom Jugoslavije primorani da pronađu državno-političku formu rešenja svog nacionalnog pitanja” Dobrica Ćosić je rešenje video u “federaciji srpskih zemalja”.Po njegovom mišljenju, u tu federaciju nije trebalo da uđu “svi Srbi”, nego “sve srpske etničke oblasti”.’ Pošto je jedan broj Srba morao da ostane van granica te srpske federacije, Dobrica Ćosić je još ranije predložio rešenje i za taj problem “planska preseljenja i razmena stanovništva”.” Bio je svestan da je to “najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju”.” Na ovom kongresu srpski intelektualci su usvojili Deklaraciju u kojoj je iznet zaključak da je jedino rešenje za Bosnu “trodelna zajednica u kojoj će Srbi suvereno stati na svoje međe”.
Samo nedelju dana nakon ovog skupa započeo je rat u Bosni i Hercegovini. Slobodan Milošević je mogao da odahne na duže vreme, jer je bilo izvesno da će ratna dešavanja u BiH biti krvavija i trajati duže od onih u Hrvatskoj. Ovaj rat omogućio je Miloševiću i drugim “patriotama” da sve one koji bilo šta kažu protiv njega i njegovog režima nazovu izdajnicima, nepatriotama, narodnim neprijateljima. Jer, kome je do priče o ekonomiji, demokratiji, političkim razlikama dok se trudimo da “odbranimo” svoj narod u Bosni? Bosanski rat je imao i jednu mnogo važniju ulogu – da opravda ogromnu inflaciju koja je poslužila Miloševiću i političkoj vrhušci da najveći deo srpskog naroda temeljito opljačkaju. Narod je uglavnom ćutao i trpeo. Jedni zato što su mislili da se tu zaista vodi borba za srpske nacionalne interese, a drugi što su se plašili da strahote iz Bosne ne pređu i u Srbiju. Jedna od najčešće izgovaranih rečenica u to vreme glasila je: “Ću ti, nek smo mi samo živi i zdravi. Vidiš šta se dešava u Bosni.”
Naravno, “mozgovna pomoć” stizala je Slobodanu Miloševiću i iz crkvenih redova. Poput patrijarha Pavla, koji je 1991. ustvrdio da za hrvatske Srbe “trećeg nema”, nego ili oružje u ruke ili put pod noge, tako je i glavni i odgovorni urednik “Pravoslavlja” Dragan Terzić tvrdio da bosanski Srbi “ne žele da žive u džamahiriji sličnoj Libiji i da bi oni pod vlašću mudžahedina imali isti status koji imaju hrišćani u islamskim zemljama, tj. bili bi robovi, što su već iskusili tokom petovekovne islamske okupacije”.132

U “Pravoslavlju” od 15. marta 1992, dakle tri nedelje pred početak rata u Bosni, teolog Božidar Mijač je objasnio čitaocima patrijaršijskog lista da određivanje pravog značenja pojmova “rat” i “mir” nije tako jednostavno. “Stvar je mnogo komplikovanija. Nije sve što miruje dobar mir, i nije sve što ratuje zao rat. Može mir, kao takav, da bude zlo, a može rat, kao takav, da bude dobro – zavisno od sadržaja kojim su jedan i drugi fenomen ispunjeni.” “Ako je mir, ili težnja za njim, ispunjen nepravdom”, onda je on “kloaka i establišment dušegubstva i bogogubstva, ali i činilac mnogih socijalnih nedaća i osunovraćenosti.” (Upravo na takav mir pozivali su episkopi SPC Srbe u njihovim međusobnim sukobima tokom 90-ih godina.) Posle ovakvih tumačenja, srpski narod je mogao mnogo spremnije da dočeka sva iskušenja koja su uskoro usledila.

http://www.necenzurirano.com/images/SPC2.pdf

4 misli o “MILORAD TOMANIĆ: SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ (2.dio)

  1. Svakako, tamo gdje je Kriz, tamo je i Rat! Psalm 144:1.
    Ustase imaju Kriz, Cetnici imaju Krst, Adventisti imaju Kriz, Protestanti, Katolo
    lici, jedna te ista ideoloska Banda! Sve te krscanske Vjere Evrope baziraju se na
    cionistickoj Bibliji, koja inace propagira Genocide, Svojatanja Ratovima, kakav
    je u Palestini, a podrzavaju ga krscanske Crkve Amerike i Evrope! Islam nije pu
    no bolji od Krscanstva i Zidovstva. Netolerantan je i monoteisticki, i bazira se
    na Patrijarhatu. Ima svog Allaha, i Muslimani su fanaticni, ali ne vode Ratove
    protivu Amerike i Evrope! Tko cini Nemire, su Krscani!

    Sviđa mi se

  2. Te tri monoteisticke Religije cine Ratove i Mrznju!
    Ateizam je jedina mirnodobna Ideologija, koja je svima nama Buducnost. Jer su
    svi Ljudi u Ateizmu isti, bez religioznih razlika! Te religiozne razlike nacinise Bo
    snu Paklom! Da li mi je Susjed Musliman, Zidov ili Krscanin, mi je sve ravno, on
    je Covjek slican meni. Zasto bih ga ubio? Njegovu Zenu i Djecu? Citajmo Bibliju,
    da bi mogli shvatiti Rat u Bosni! To je najkriminalnija Knjiga svih Stoljeca! Ime
    Isus je najkriminalnije Ime, vezano Genocidima i Diktaturom. Krscani su Loma
    cama i Macem kristijanizirali vise od pola Svijeta!

    Sviđa mi se

  3. Dok se god bude Biblija propagirala Imenima “Bog”, “David”, “Mojsije” ili “Joshua”

    na balkanskim Prostorima, Mira nece biti, niti za Srbe niti za Hrvate! Jer posebno pravoslavna Crkva huska srpski Narod na prosirenje Prostora, sto Biblija i propagira, kao militaristicka Knjiga!!!!

    Sviđa mi se

  4. Juna ’91. godine slovenaćke paravojne snage, bez ikakvog povoda, mučki su poubijale vojnike JNA koji su obezbedjivali granicu prema Madjarskoj i Italiji i preuzele granicnu kontrolu. Sa stanovišta Ustava Jugoslavije, Povelje UN i opštih pravnih principa priznatih od civilizovanih nacija, u pitanju je školski primer oružane pobune protiv države, što državi nalaže preduzimanje svih raspoloživih mera u cilju uspostavljanja reda. A znamo da je, postupajući po naredjenju saveznog premijera Ante Markovica, komandant Pete armije – Slovenac, general Konrad Kolsek – obavestio Vladu Slovenije da će Jugoslovenska narodna armija povratiti kontrolu na graničnim linijama i da će zadatak biti izvršen.Slovenaćko rukovodstvo, umesto da omogući mirno sprovodjenje odluka saveznih vlasti, reklo je da prihvata izazov i da će se suprotstaviti silom, što je i uradilo. Paravojnim jedinicama, koje su tada brojale 36 hiljada ilegalno naoružanih boraca, Slovenija je krenula u ofanzivu…..Davno pre secesije ’91., u Hrvatskoj su operisale naoružane grupe. Takozvane Dobrovoljne Postrojbe Narodne Zaštite, koje su delovale u okviru HDZ i to pod razlićitim imenima “Zebra”, “Crna legija”, “Vukovi Vukovara” itd. U Zagrebu je 28. maja organizovana vojna parada – dakle mesec dana pre secesije – na kojoj je prikazano naoružanje prispelo pretežno iz Nemaćke.Grupe hrvatskih paravojnih snaga tih dana prebačene su i u BiH, jer je predsednik Tudjman najavio obnovu NDH sa granicama do Drine. ..

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s