Uvećavaju se napadi na Crkvu – zašto?

Srpska politika.com

28.maja 2010.

Posle odluke sv. Arhijerejskog Sabora

Uvećavaju se napadi na Crkvu – zašto?

„Ratujući” na Kosovu protiv šiptarskog fundamentalizma na dnevno političkim premisama, a ne kao što je trebalo na onim duhovnim i hrišćanskim, siromah episkop Artemije, nije mogao ni slutiti, kako je odveo ne samo sebe već i samo Pravoslavlje u kandže beskrupuloznih manipulacija nesvete sprege bivših ali još uvek vladajućih – sada „demokratskih” – komunista

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2010/latinica/037.html

Dugo očekivano zasedanje sv. Arhijerejskog Sabora razrešilo je pitanje episkopa Artemija. On je umirovljen; ostao je episkop, ali s ograničenjem da svoje umirovne dane ne može provoditi na teritoriji svoje bivše eparhije; episkop sremski Vasilije mu je ponudio jedan manastir u svojoj eparhiji. Privremeni administrator raško-prizrenske eparhije, umirovljeni (po svojoj želji) episkop Atanasije, odmah je podneo ostavku, ali je na molbu patrijarha Irineja i Sabora, ostao da i dalje administrira ovom eparhijom dok se ne imenuje novi episkop.

Zahtev „novo-brižnika” za „redom” u Crkvi – zadovoljen!
Na ovakvu odluku Sabora odmah su „graknuli” svi oni iz prethodnih vremena (pre patrijarha Irineja) koji su u Crkvi iznalazili probleme, detaljno i povišenim uvek „brižnim” glasom u njima videli njenu propast a „uzrok” za takva događanja „nalazili” u bolesnom patrijarhu Pavlu i, u ime „ozdravljenja” Crkve, „zahtevali” kao neophodan „lek”, izbor novog patrijarha, koji bi jedini mogao da „uvede red” u njoj. Bog je, izgleda, bar delimično uslišio želju ovih odjednom nastalih „novo-brižnika” u Crkvi njegovoj. Prvo je patrijarh Pavle umro, da bi preko pola miliona ljudi na njegovoj sahrani moglo da posvedoči njegovu svetost (koju su, uzgred, „novo-brižnici” hteli da izbace iz Crkve) pa je potom izabran novi patrijarh Irinej, koji je odmah udovoljio želji ovih zadnjih da se „uvede red” u njoj. Patrijarh i njegov Sinod (crkvena „vlada”), počeli su od najvećeg nereda u Crkvi, pod imenom „slučaj episkopa Artemija”. Sad je jasno zbog čega – ako njega ne reši – jeste da je to bolno, jeste da će to izazvati javnu bruku – onda ni jedan drugi, manje važan nered, neće moći rešiti.

„Slaučaj Artemije” – najveći „nered” u Crkvi?
S pravom se može upitati, zbog čega je slučaj episkopa Artemija najveći „nered” u Crkvi? A on brani ne samo Crkvu već i samo Kosovo od Šiptara; od praktično umrlog monaštva na Kosovu i u Srbiji, episkop Artemije ga je obnovio do te mere da se za monaški život slobodno može reći da je on u njegovoj eparhiji danas procvetao. Gde je tu mesto za stanovište da je njegov „slučaj” najveći „nered” u Crkvi?

Takvo je bilo i moje malenkosti lično stanovište koga sam kroz Iskru pogrešno zastupao da bih bruku koja je već tada izbila u javnost bar nekako umanjio – nadao se da se „slučaj”, „sa malo dobre volje” s obe strane može razrešiti na dobrobit Crkve. Nisam shvatao da dobre volje nema; naročito kod episkopa Artemija. U tretiranju šiptarskog problema u svojoj eparhiji, on je ispoljavao tendenciju da bude „država u državi”; razvio je svoju sopstvenu „spoljno-političku propagandu”, negirajući tako princip sabornosti koji je temelj svake pravoslavne, pogotovo javne, delatnosti; ne delujući hrišćanski već dnevno-politički, on je pred strancima, ali i uopšte, srušio autoritet pokojnog patrijarha Pavla, odbivši da prihvati ugovor koji je on potpisao sa strancima kao pomoć za obnovi porušenih od Šiptara kosovskih crkava. Da je, pak, imao „hrišćanskiji” pristup prema celoj stvari, on je morao ne samo da diže patrijarhov autoritet već i da demonstrira in vivo samu osnovu hršćanstva, ali i svoje lične vere. Da je, na primer, samo rekao – Da, neprijatelji su porušili crkve, ali moje pravoslavlje me uči da i njima moram oprostiti, pa stoga odobravam da oni opravljaju ono što su porušili. Episkop Artemije, kao što se zna, nije se mogao uzdignuti iznad svog zemaljskog interesa – a on je bio „Rade Neimar”, preduzeće koje je već postojalo za tu svrhu. Sve ove nedoslednosti episkopa Artemija, kao i druge nepomenute, vodile su direktno u raskol. Toga je, u trenutku smirenosti, bio svestan i sam episkop, pa kad je bruka došla do svog vrhunca, izjavio je da on neće dozvoliti da zbog njega dođe do raskola u Crkvi i zbog toga prihvata odluku Sinoda (mada se s njom ne slaže) o njegovom privremenom napuštanju eparhije raško-prizrenske, do odluke sv. Arhijerejskog Sabora. To je, nažalost, bilo samo za trenutak.

Prisustvo Sv. Duha na zasedanju Sabora!?
Nešto docnije, naprotiv, episkop Artemije, pao je u ropstvo povređene lične sujete – najveći greh koji nije dozvoljen običnom hrišćaninu a kamo li episkopu – i kao takav dozvolio gore pomenutim „novo-brižnicima” da razvijaju svoju punu mržnje anti-sinodsku i u osnovi anti-crkvenu propagandu. A kad je još dopustio svojim monasima, njegovoj sad „pretorijanskoj gardi” (koja je u kasnom Rimu – prisetimo se – na carski tron nameštala „svoje” ljude), da protestuju ispred Patrijaršije u kome je zasedao sv. Arhijerejski sabor, i kad je na molbu patrijarha Irineja da ih ukloni, on to odbio, episkop Artemije je zapečatio svoju sudbinu. Po jednom nezvaničnom saopštenju, u tom trenutku, od svih prisutnih arhijereja nijedan nije bio protiv njegovog penzionisanja. Tek u finalnoj verziji, pojavili su se i oni protiv i uzdržani.

Uprkos takve anti-crkvene atmosfere koju su stvarali „novo-brižnici” plus monaška „pretorijanska garda”, čini se, da je na zasedanju Sabora bio ipak prisutan Duh Sveti. Kako znamo? Po odluci! Na Saboru se radilo o tome da li će da pobedi Crkva kao božanska ustanova (bez obzira što je možda i u njoj bilo grehovnasti) ili episkop Artemije (sve kod njega nije bilo grešno!)? Prisutni na Saboru episkopi su ostali dosledni svojoj zakletvi prilikom priziva Sv. Duha: „Caru nebesni, Utešitelju, Duše istine, Životodavče, očisti nas od svake nečistoće, useli se u nas i spasi, Blagi, duše naše”! I učinili – činjenicom „neispitanih puteva Gospodnjih” – da i Crkva pobedi, a da pri tom episkop Artemije ipak i dalje bude, sada – umirovljeni episkop.

Mora se otkriti ko su stvarno „novo-brižnici”!
Ostalo je, međutim, još neodlučeno otkud ovi već sad učestali nasrtaji na Crkvu, i zašto „novo-brižnici” i dalje, pored odluke Sabora, sad još glasnije i ubedljivije, poput vranih gavrana, „grakću” protiv Crkve. Izgleda kao da je Crkva ujedinila svoje neprijatelje koji inače – jasno je – dolaze sa dve strane. Teška za dokazivanje pretpostavka!? Međutim, pošto je Crkva očevidno u stalnoj opasnosti – slučaj episkopa Artemija, izgleda, na nesreću Crkve i njega lično, bio je samo „proba”- mora se napraviti jedan ekstra napor da bi se ovi zagonetni neprijatelji Crkve otkrili i eventualno onemogućili.

NSP i njegov „interregnum
S početkom devedesetih prošlog veka, SSSR tek što nije iščezao sa karte sveta, SAD predsednik Buš stariji, proklamovao je ideju Novog svetskog poretka (NSP). Zahtev NSP je bio da se razbije dvopolarni sistem odlučivanja na svetskoj političkoj sceni, koga su sačinjavale SAD i SSSR i da se on zameni sa jednim u kome će SAD biti jedina super sila. Kao u vreme Rimljana Pax Romana, (Organizacija Rima, međunarodne federacije katoličkih studenata i akademika) sad, dakle u XXI stoleću Pax Americana! Ali od same ideje NSP do njegovog ostvarenja postoji jedno neispitano međuvreme (interregnum) kako će se radnje njegovog ostvarenja odraziti u multietničkim, multikulturnim i multiverskim sredinama. Za planere NSP pokazalo se da je SFRJ pravo mesto za tako nešto: potpuno zadovoljava multi-različitost, relativno mali prostor, a posebno, ekstremno je lako zapaliti ratove u njoj, tako da je to idealna situacija za ispitivanje osnovnih principa NSP i to gotovo pod skoro laboratorijskim uslovima. Kad se ispitivanje završi, neće biti teško ratove zaustaviti, ali tako da se zna koga od učesnika u njima treba nagraditi, a koga kazniti. Specijalnu pažnju treba posvetiti tome da uvek izgleda kao da su se SAD našle u tim ratnim uslovima isključivo iz „humanitarnih” razloga.

Rat je u punoj svojoj žestini buknuo u SFRJ. Odmah se pokazalo ko su neprijatelji (Milošević, Srbi) a ko prijatelji NSP (svi drugi sem Srba, s tim što među prijateljima ima onih većih i manjih). I sve se odigravalo po „skriptu” napisanom u nekom od podruma CIA: uloge podeljene, „dokazi” neprijateljstva i prijateljstva prema NSP brižljivo prikupljani i adekvatno – „bubnjarskom vatrom” medija i TV – razaslani po svetu ali tako da bi stigli čak i do najzabačenije nebiti!? Iznad svega, pak, dragocena su iskustva sticana.

Jedna je, međutim, stvar tu „mučila” planere NSP: kako je to moguće da Milošević – komunista – bude neprijatelj NSP-a, s druge strane, recimo, Tuđman u Hrvatskoj – takođe komunista plus još i general – prijatelj NSP!? Prisetiše se pri tom da i idejni komunizam zagovara neki „svoj”, ustvari, NSP pod parolom „proleteri svih zemalja – ujedinite se”! sa dva jasno definisana neprijatelja – nacionalizam i religija.

Tu planerima „puče” pred očima i jedna „integralna” misao. Naši NSP-ci imaju mnogo zajedničkog i neprijatelji našeg NSP su isti samo smo mi religiju kao neprijatelja „zamaskirali” doktrinom odvojenosti crkve i države. Dobro je da to znamo. Možda ćemo morati u bitki protiv srpskog nacionalizma da bijemo bitku i protiv njihove crkve, kao njenog izvora. Odjednom postade im jasna onaj paradoks između Miloševića i Tuđmana: prvoga je bukvalno „zarobio” srpski nacionalizam; stoga: idejno izdao je komunizam; nikad prijatelj NSP ne može biti; drugi, Tuđman tu Miloševićevu sablast nema, pa je zato dobrodošao u NSP.

„I posle Tita – Tito!”
Ovih dana dođe do mene napis g. Boška Obradovića, sekretar je sabora Dveri, naslovljen Porodica. Ovaj autor je već poznat u srpskoj javnosti po svojoj ekspertizi iznalaženja i otkrivanju „paukovih mreža” koje svojim „otrovima” nagrizaju i zaražuju današnju srpsku javnu, kulturnu i medijsku scenu. U Porodici, g. Obradović nastoji da objasni ovaj fenomen koji suvereno vlada srpskom vlašću već preko 60 godina. Tito je zgrabio vlast 1945. Umro je 1980, dakle, pre trideset godina. Pa hajde što je titoizam po inerciji – živeo, bar u srpskom delu bivše SFRJ, još 20 godina, ali on je ostao da suvereno vlada Srbijom i danas, mada je „revolucijom” od 05. oktobra 1999, formalno prestao da postoji. Pitanje je – kako? G. Obradović, da bi na ovo „kako” razumljivije odgovorio, izvodi na scenu pored Dede (Tito), simbolične ličnosti „Sina”, „Unuka” i „Praunuka” koji ustvari predstavljaju preživeli titoistički kolektiv. Tek sad pitanje „kako” biva relevantno. Kako i pored svih nezgoda titoisti i dalje vladaju u Srbiji.

Najkraće: već uhodanom „tehnikom” „presvlačenja” – tj. formalnim odricanjem komunizma i školovanjem svojih Unuka i Praunuka na najprestižnijim univerzitetima na Zapadu. „Sin” – verovatno Milošević – preživeo je kroz nacionalizam, direktno se suprostavivši „dedi”; „unuci” i „praunuci” prihvatajući kapitalističku demokratiju, protivni su i jednom i drugom. Tako, recimo, Miloševićevac Ivica Dačić (moguće u ulozi „sina” ali i „unuka”) postao je glavni stub tekuće srpske vlasti, a dobio je i SAD „potvrdu” da je „demokrata”. Može biti da iz istog izvora potiče mlađani Jeremić (svršio je SAD škole), a možda čak i Tadić. A drugi „unuci” i „praunuci” zaposeli su pod firmom demokratije, kulturu, medije, glavne nevladine organizacije (NVO) tj. ljudska prava da bi kreirali politiku rasrbljavanja srpskog naroda. Budući eksperti još iz komunističkih progona Crkve svojih očeva i dedova, ne bi bilo čudno, da ovi iznenadni „novo-brižnici”, znajući da je Crkva glavna brana rasrbljavanju, uzeli su na sebe da je „spasavaju” svojim i dalje – „graktanjem”!

Pravoslavni univerzalizam?
Nedavno je g. Slobodan Antonić, poznati analitičar Nove srpske političke misli (NSPM) u jednom svom napisu izneo jednu vrlo interesantnu ali, po mom mišljenju, i krajnje istinitu misao. Naime, u svetu se sve jače ispoljava ideja po kojoj pomesne pravoslavne crkve bi trebalo da isčeznu a da se od tako oslobođenih lokalnih episkopata stvori neka vrsta asocijacije episkopa koja gravitira jednom centru, konkretno – Carigradskoj Patrijaršiji (CP). Ova ideja zagovara formalni pravoslavni univerzalizam tj. pravoslavlje bi trebalo da bude univerzalna Crkva, a ona – veli ta ideja – to nije zbog postojanja tradicionalnih pomesnih crkava. U osnovi, ova ideja jeste lažna, jer Pravoslavlje je već univerzalna Crkva, ali na duhovnom planu; CP čak i svojim imenom to potvrđuje – Vaseljenska Patrijaršija. Već dve hiljade godina postoji jedinstveno i nepromenjeno ispovedanje vere i liturgijska sabornost. A „pomesnost” je ustanovljena kao brana protiv jedne opšte sablasti vodećeg ljudskog faktora u njoj, koja se – sablast – docnije uselila u katolicizmu i po njemu dobila ime – „cezaro-papizam”. Ovo bi trebalo da znači: ne sabornošću već silom i naredbom odlučivati sva crkvena pitanja kroz instituciju papstva. U svakom slučaju, postojanje ove ideje koju je kod nas otkrio g. Antonić, verovatno pogoduje samoj CP, vrlo moguće Vatikanu, ali, po mom mišljenju, sama ideja je potekla iz SAD. Zašto?

Prvo, crkvena pomesnost je glavna smetnja za stvaranje Američke pravoslavne crkve (APC); drugo, APC, jednom stvorena, po prirodi zemaljskog interesa, preuzima od CP formalni pravoslavni univerzalizam; i, treće, ovakav univerzalizam najbolje pogoduje SAD nastojanju ka globalizaciji i hegemonizmu odnosno stvaranju – iskazano popularno – Novog svetskog poretka.

„Ratujući” na Kosovu protiv šiptarskog fundamentalizma na dnevno političkim premisama, a ne kao što je trebalo na onim duhovnim i hrišćanskim, siromah episkop Artemije, nije mogao ni slutiti, kako je odveo ne samo sebe već i samo Pravoslavlje u kandže beskrupuloznih manipulacija nesvete sprege bivših ali još uvek vladajućih – sada „demokratskih” – komunista (vidi napred Porodicu g. Obradovića) i NSP-a. (vidi prethodni tekst).

N. Ljotić

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s