TAJNA ISTORIJA JEZUITA (1)

Naslov  originala: Hiden Secrets of Jesuits, by Edmond Paris

Copyright za Srbiju: Metaphysica

Prvo izdanje: 2010.

Izdavač: Metaphysica, Beograd

Prevod: Miloš Ćapin, Nebojša Vujasinović

Tehničko uređenje: Metaphysica

Tiraž: 1000

Štampa: Topalović, Valjevo

Distribucija: Metaphysica, Beograd, tel. 011/292-0062

Edmond ParisTajna istorija jezuita 

Metaphysica

Uvod izdavača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

 

Uvod Dr Alberta  Rivere . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  7

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

 

I DEO:

Osnivanje reda  jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

1. Ignacije Lojola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

2. Duhovne vežbe  . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

3. Osnivanje društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32

4. Duh Reda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

 

II DEO:

Jezuiti u Evropi tokom 16. i 17. veka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

5. Italija,  Portugalija, Španija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

6. Nemačka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46

7. Švajcarska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

8. Poljska i Rusija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

9. Švedska  i Engleska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

10. Francuska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58

 

III DEO:

Inostrane misije  . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63

11. Indija, Japan, Kina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65

12. Severna i Južna  Amerika: jezuitska država Paragvaj . . . . . . . . . . . 71

 

IV DEO:

Jezuiti u evropskom društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

13. Učenja jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77

14. Moral jezuita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

15. Sumrak Društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86

16. Preporod Isusovog Društva tokom 19. veka . . . . . . . . . . . . . . . . . 92

17. Drugo Carstvo i Zakon  iz Faloksa – rat 1870. . . . . . . . . . . . . . . . . . 95

18. Jezuiti u Rimu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

19. Jezuiti u Francuskoj od 1870. do 1885. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108

20. Jezuiti, general Bolanger i afera Drajfus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116

21. Predratne godine – 1900-1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

 

V DEO:

Pakleni krug . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

22. Prvi svetski rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141

23. Pripreme za Drugi svetski rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149

24. Nemačko osvajanje i jezuiti Austrija  - Poljska  -

Čehoslovačka – Jugoslavija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167

25. Jezuitski pokret u Francuskoj pre i posle rata 1939-1945 . . . . . . 184

26. Gestapo i jezuiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192

27. Logori smrti i antisemitski krstaški rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202

28. Jezuiti i Colleqium Russicum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208

29. Papa Jovan XXIII skida masku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215

Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

Uvod izdavačaNe postoji kvalifikovanija osoba koja bi nam predstavila knji- gu Edmonda Parisa “Tajna istorija jezuita” od Dr Alberta Rivere, bivšeg jezuitskog sveštenika regrutovanog pod  strogom zaklet- vom,  koji je obučen u Vatikanu i koji je napisao kratku istoriju jezuita pod  nazivom “Vatikanske ubice”.

Informacije u ovoj knjizi  su činjenične i potpuno dokumentovane, tako  da bi trebao da ih pročita svaki ozbiljan čovek.  Bog u Bibliji kaže: “Izgibe moj narod jer je bez znanja” (Osija 4,6).

Uvod Dr Alberta Rivere

Najopasniji ljudi  su oni koji su naizgled vrlo religiozni, naro- čito kad  su organizovani i kad  su na  uglednim položajima. Oni imaju duboko poštovanje ljudi  koji nisu  upoznati sa njihovom bezbožničkom trkom za moći, daleko od očiju  javnosti.

Ovi religiozni ljudi, koji se pretvaraju da vole Boga, će pribeći ubistvu, organizovati revolucije i ratove – ako je potrebno – da bi ostvarili svoje  ciljeve.  Oni  su  lukavi,  inteligentni, površno reli- giozni  političari koji žive u skrivenom svetu tajni, intriga i lažne pobožnosti. Ovaj obrazac, naveden u knjizi “Tajna istorija jezui- ta”, u  duhovnom kontekstu, se  mogao videti  kod  književnika, fariseja i sadukeja iz vremena Isusa Hrista. Isti zli duh je uputio rimske careve da  donesu deset smrtonosnih dekreta kako  bi proganjali ranu hrišćansku zajednicu.

“Rani crkveni oci” su zadržali dobar deo vavilonskog sistema, na koji su dodali iskrivljenu jevrejsku teologiju i grčku  filozofiju.

Oni su izopačili većinu nauke Isusa Hrista i apostola. Pripremili su put  rimskoj katoličkoj mašineriji koja  je trebala da  nastane. Mnogi od njih su “pobožno” napadali, izvrtali, dodavali i oduzi- mali tekstovima koje  je Bog dao  u  Bibliji.  Ovaj  religiozni duh antihrista, koji je radio kroz  njih,  viđen je opet kada  je Ignacije Lojola  (Ignatius de Loyola)  osnovao jezuite, da potajno ostvare dva glavna cilja rimske katoličke institucije: 1) univerzalnu poli- tičku  moć, i 2) univerzalnu crkvu  - ispunjavajući tako  biblijska proročanstva iz Otkrivenja 6, 13, 17 i 18. poglavlja.

U  vremenu kad  je  Ignacije Lojola  stupio na  scenu, prote- stantska  reformacija je  ozbiljno  uzdrmala  rimski  katolički sistem. On  je došao do  zaključka da  će njegova „crkva“  jedino moći da preživi, ako prisilno sprovede kanone i doktrine o sve- tovnoj moći pape i rimokatoličke institucije, ne samo uništava- njem fizičkog života  ljudi pojedinačno, kao što su to dominikan- ski sveštenici radili  putem Inkvizicije, nego  i ubacivanjem i pro- diranjem u  svaki  sektor života. Protestantizam  i druge religije moraju biti pokorene i upotrebljene u korist  papa. To je bio lični predlog Ignacija Lojole, između ostalih, papi Pavlu III (Paul  III).

Jezuiti  su se odmah bacili  na posao tajno se ubacujući u SVE protestantske, a zatim i druge religiozne grupe uključujući nji- hove  porodice, radna mesta, bolnice, škole,  fakultete, itd.  Do danas su jezuiti skoro  okončali tu misiju.

Biblija stavlja moć  lokalne crkve u ruke  lokalnog sveštenika i vernika. Ali lukavi jezuiti su tokom godina uspeli da premeste tu moć u ruke  vrhovnog crkvenog štaba i gurnu skoro  sve prote- stantske i druge crkve  u ruke  Vatikana. Ovo je tačno ono  što  je Ignacije Lojola  naumio da  postigne: univerzalnu crkvu  i kraj drugih religija.

Dok budete čitali  „Tajnu istoriju jezuita“ videćete da postoji paralela između religijskih i političkih sektora. Autor,  gospodin Paris,  otkriva prodiranje i ubacivanje jezuita u  svetske vlade  i nacije sa ciljem upravljanja razvoja istorije kroz postavljanje dik- tatura, i slabljenjem društvenih uređenja, kao što su  SAD, što se postiže  izazivanjem socijalnog, političkog, moralnog,  vojnog, obrazovnog i religijskog bezvlašća.

Čovek, Edmond  ParisU kontekstu proročanstava Knjige Otkrivenja, Edmond Paris  je postao mučenik za Isusa. Razotkrivanjem ovakve zavere, on je doveo svoj život  u opasnost zarad širenja istine o znacima pro- ročanstava. Edmond Paris  me  nije  poznavao, ali sam  ja njega upoznao, iako ne lično, kada sam sa ostalim regrutovanim jezui- tima pod  strogom zakletvom, bio obavešten o imenima institu- cija i pojedinaca u Evropi  koji su ugrožavali ciljeve  rimske kato- ličke institucije. Rečeno nam je njegovo ime. 

Radovi  Edmonda Parisa:

- Vatikan protiv Francuske (La Vatican Contre la France)

- Genocid u satelitskoj Hrvatskoj (Genocide in  the  Satellite

Croatia)

- Vatikan protiv Evrope (The Vatican Against  Europe)

Radovi   Edmonda  Parisa o  rimokatolicizmu  su  obavezali jezuite da: 1) unište njega, 2) unište njegovu reputaciju, uključu- jući  njegovu porodicu, i 3) unište njegov rad.  Čak  i sada ovi odlični radovi Edmonda Parisa se falsifikuju, ali se molimo da ih Bog sačuva kada  budu bili najpotrebniji za spas  rimokatoličkog naroda.

Vaš za spas  rimokatoličkog naroda,

Dr Alberto Rivera, bivši jezuitski sveštenik

“Ljubav  prema istini  je naš  jedini spas.”

Žan  Gveheno (Jean Guehenno) sa Francuske Akademije

“Zato  odbacite laž, i govorite istinu …”

(Efescima 4, 25)

Predgovor

Pisac  iz prošlog veka,  Adolf Mihel,  se  prisećao da  je Volter procenio da je broj radova objavljenih tokom godina o jezuitima oko šest  hiljada. „Koji broj  smo  dostigli vek kasnije?“, pitao je Adolf Mihel,  da  bi odmah zaključio: „Nema veze.  Dokle  god  je jezuita, biće potrebe za pisanjem knjiga  protiv njih.  Nema ničeg novog što bi se reklo na njihov račun, ali nove  generacije čitala- ca pristižu svaki dan… Hoće  li ovi čitaoci pretraživati stare knji- ge?“1Gore  pomenuti razlog  bi bio dovoljan da opravda naše inte- resovanje za ovu često spominjanu temu. U stvari,  većina ranih knjiga koje su oživljavale istoriju jezuita ne može se više naći.  Još se jedino u javnim bibliotekama mogu konsultovati, što ih stav-  lja van domašaja za većinu čitalaca. U cilju sažetog informisanja šire javnosti, pregled ovih dela  se činio  neophodnim. 

Postoji i  drugi razlog, podjednako  dobar  kao  ovaj  upravo pomenuti. Istovremeno kako  nove  generacije čitalaca pristižu, dolaze i nove  generacije jezuita. I ovi rade danas sa istim pod- muklim i istrajnim metodama koje su često u prošlosti pokreta- le odbrambene reflekse nacija i vlada.  Lojolini  sinovi  su danas – i  mogli   bi  reći   više  nego   ikad   – vodeće  krilo  rimske  crkve. Podjednako, ako  ne  i bolje  prerušeni od  starih, oni  ostaju naj- eminentniji  „ultramontanci“  (zagovornici vrhovnog autoriteta pape i njegove nepogrešivosti), potajni, ali efikasni agenti „Svete stolice” širom sveta, kamuflirani šampioni njene politike, „tajna vojska  papstva“.

Iz ovog  razloga, tema o jezuitima nikad neće biti  iscrpljena. Iako je literatura koja se bavi njima tako  obilna, svaka  epoha će imati dužnost da doda nekoliko stranica, da obeleži kontinuitet ovog   okultnog  sistema  započetog  pre   četiri   veka   „u  slavu Gospodu“, ali u stvari  u slavu pape. Uprkos sveukupnom poma- ku ka rastućoj „laicizaciji“, uprkos neizbežnom  napretku  racio- nalizma koji  svaki  dan pomalo smanjuje područje „dogme“, rimska crkva nije mogla odustati od velike svrhe  koja je bila njen cilj od početka: sabiranje svih naroda sveta  pod  svoje žezlo.  Ova monumentalna  „misija“ se  mora nastaviti šta  god  se  dešavalo među „paganima“ kao  i među „odvojenim hrišćanima“. Seku- larno sveštenstvo ima  naročitu dužnost da zadrži stečene pozi- cije (što  je vrlo  teško  danas), dok  je na  određenim regularnim redovima zadatak povećanje stada vernih pokrštavanjem „jere- tika“ i „pagana“, što je još teže.  Dužnost je sačuvati ili steći,  bra- niti ili napasti, a na čelu bitke se nalazi pokretna snaga „Isusovog društva“ – jezuita. Iskreno govoreći, ova zajednica nije svetovna, niti je redovna u smislu njenog ustrojstva, već je neka vrsta  pre- predenog društva koje interveniše gde i kad je potrebno, u crkvi i  van  nje,  ukratko „najsposobniji, najistrajniji, najneustrašiviji agent, uz to i  najubeđeniji u papin autoritet…“, kako je napisao jedan od njihovih najboljih istoričara.2

Videćemo kako je ovo telo  „janičara“ stvoreno, i koju  nepro- cenjivu službu je pružalo papstvu. Takođe ćemo videti  kako  su postali tako  odani instituciji kojoj  su  služili,  potpadajući pod takav  njen uticaj da je njihov poglavar nazvan sa dobrim razlo- gom  „crni  papa“ (jezuitski general ili vođa  jezuita), tako  da  je postajalo sve  teže  razlikovati, u  upravi crkve,  autoritet belog pape (zvaničnog pape) i  njegovog moćnog pomoćnika.

Ova  knjiga   je  istovremeno  retrospektiva i  dodatak istoriji

„jezuitizma“. Kako  većina dela  koja  se  odnose na  jezuite ne obraća pažnju na  najvažniju ulogu koju  su odigrali u događaji- ma koji su razorili svet  tokom poslednjih pedeset godina, sma- trali smo  da  je vreme da  se popuni praznina, ili preciznije, da započnemo, sa našim skromnim doprinosom, dublje proučava- nje  ove  teme, i uradimo to  bez  skrivanja prepreka na  koje  će naići neupućeni autori koji će hteti da pišu  javno  o ovoj gorućoj temi.

Od svih faktora koji su odigrali ulogu u međunarodnom živo- tu veka  punog konfuzije i preokreta, jedan od  presudnih leži u ambiciji rimske crkve.  Njena svetovna želja  za širenjem uticaja prema Istoku napravila je od  nje  „duhovnog“ saveznika pan- germanizma i saučesnika u nastojanju da  proširi vrhovnu moć  što  je  dvaput, 1914.  i 1939.,  donelo smrt i propast narodima Evrope.3

Javnost praktično nije  svesna ogromne odgovornosti koju  je snosio Vatikan i njegovi jezuiti prilikom početka dva svetska rata – situacija koja može biti objašnjena ulogom gigantskih finansi- ja  kojima raspolaže Vatikan i njegovi jezuiti, dajući im  moć  u toliko sfera,  posebno od poslednjeg velikog sukoba.

U stvari,  uloga  koju su odigrali u tim tragičnim događajima je retko bila pominjana do današnjih dana, izuzev  od onih željnih da je sakriju. Sa namerom ispravljanja ovoga i utvrđivanja istini- tih  činjenica, prikazujemo u  ovoj  i drugim knjigama političke aktivnosti Vatikana tokom savremene epohe – aktivnosti koje se dotiču i jezuita.

Ova studija se temelji na neospornim arhivskim dokumenti- ma, publikacijama dobro poznatih političkih ličnosti, diploma- ta, ambasadora i eminentnih pisaca, od kojih su većina katolici, čak potvrđeni od svojih  pretpostavljenih.

Ova dokumenta otkrivaju tajne akcije Vatikana i njihove pod- mukle poteze u stvaranju razdora između nacija kada je to odgo- varalo njihovim interesima. Pomoću presudnih članaka, prika- zujemo kakvu  je ulogu igrala  „crkva“  u usponu totalitarnih reži- ma u Evropi.

Ova svedočenja i dokumenti utvrđuju snažnu optužbu i do sada nijedan apologeta nije pokušao da ih ospori.

1. maja 1938. „Mercure de France“ nas je podsetio šta je reče- no četiri  godine ranije: „Mercure de France od 15. januara 1934 – je pisao – i niko to nije opovrgao – da je papa Pije XII taj koji je ‘stvorio’  Hitlera. Došao je na  vlast,  ne  toliko  legalnim putem, nego  tako  što  je papa uticao na  Centrum (nemačka katolička partija)… Da  li Vatikan misli  da  je  napravio političku grešku otvarajući put  Hitlerovoj moći? Čini se da ne…“

Nije izgledalo tako kada je to napisano, što je bilo dana nakon „Anšlusa“ – kada  je Austrija ujedinjena sa Trećim Rajhom – ni kasnije kad  se  nacistička agresija umnožila – ni  tokom celog Drugog svetskog rata. Činjenica je da je 24. jula 1969. naslednik Pija XII, Jovan  XXIII darovao svom  ličnom prijatelju Francu fon Papenu počasnu titulu tajnog blagajnika. Ovaj čovek  je bio špi- jun u SAD tokom Prvog svetskog rata  i jedan je od odgovornih za Hitlerovu diktaturu  i Anšlus.  Neko  mora da  pati  od  posebne vrste  slepila ako ne vidi ovako  jednostavne činjenice.

Gospodin Jozef  Rovan,   katolički pisac, komentariše  diplo- matski sporazum između Vatikana  i nacističkog Rajha  8. jula 1933:

„Konkordat je doneo nacional-socijalističkoj vladi,  o kojoj je skoro  svuda vladalo mišljenje da je stvorena od strane uzurpato- ra, ako  ne  i razbojnika, pečat sporazuma sa najstarijom među- narodnom silom  (Vatikanom). Na jedan način, to je bio ekviva- lent diplome međunarodne časti.”4

Stoga   je  papa,  nezadovoljan zbog   pružanja  samo   svoje „lične“ podrške  Hitleru,  na   ovaj  način  garantovao moralnu podršku  Vatikana  nacističkom  Rajhu!  Istovremeno  teror   je počeo da vlada sa druge strane Rajne i bio je prećutno prihvaćen i  dozvoljen,  takozvani  „crno-košuljaši“  su  već  stavili   40,000 osoba u koncentracione  logore. Pogromi su  se  umnožavali uz pokliče ovog nacističkog marša: „Kada jevrejska krv teče sa noža, opet se osećamo bolje.“

Sledećih godina, Pije  XII je video  i gore  stvari,  a da  se  nije uzbudio. Ne iznenađuje da su se katoličke vođe Nemačke među- sobno  nadmetale  u  svojem ulagivanju  nacističkom  režimu, ohrabreni od svog rimskog „Gospodara“. Neko  je morao proči- tati nepovezano buncanje i verbalne akrobacije oportunističkih teologa kao što je Mihael Šmaus. Kasnije  je proglašen „crkvenim princom“ od strane Pija XII i opisan kao „veliki teolog Minhena“ u publikaciji „La Croix“  2. septembra 1954.  – i ponovo u knjizi naslovljenoj „Katholisch-Konservatives Erbgut“, o kojoj je neko napisao:

„Ova antologija sabira tekstove glavnih katoličkih teoretičara Nemačke, od Goresa do Vogelsanga; ona  čini da verujemo da je nacional-socijalizam rođen prosto i jednostavno iz  katoličkih ideja.“5

Biskupi,  koji  su  polagali  zakletvu  na   odanost Hitleru po Konkordatu, uvek su se trudili da nadmaše jedan drugog u svo- joj „odanosti“:

„Pod  nacističkim režimom konstantno nailazimo na vatrenu podršku biskupa u svim prepiskama i izjavama crkvenih veliko- dostojnika.“6

Uprkos očiglednoj razlici  između katoličkog univerzalizma i hitlerovskog rasizma,  ove  dve  doktrine su  bile  „harmonično pomirene“, prema Francu fon Papenu; razlog za ovaj skandaloz- ni sporazum je bio: „Nacizam je hrišćanska reakcija protiv duha 1789.“

Vratimo se Mihaelu Šmausu, profesoru Teološkog fakulteta u Minhenu, koji je napisao:

„Imperija i crkva  predstavljaju niz spisa koji treba da pomo- gnu izgradnju Trećeg Rajha jer ujedinjuje nacional-socijalističku državu sa katoličkim hrišćanstvom…

Potpuno nemački i potpuno  katolički, ovi  spisi  istražuju  i podstiču veze  i zajedničke sastanke između katoličke crkve  i nacional-socijalizma; otvaraju put plodonosnoj saradnji, kako je naglašeno u Konkordatu… Nacional-socijalistički pokret je naj- energičniji i najveći protest protiv duha XIX i XX veka…  Ideja  o narodu jedne krvi je središnja tačka njegovih učenja i svi katoli- ci koji se pokoravaju instrukcijama nemačkih biskupa će morati da  priznaju da  je  tako… Zakoni nacional-socijalizma  i zakoni katoličke crkve imaju isti cilj…“7

Ovaj dokument dokazuje prvobitnu ulogu katoličke crkve  u jačanju moći Hitlera; u stvari,  to je bio ranije utvrđen dogovor. U potpunosti ilustruje prirodu monstruoznog sporazuma između katolicizma i nacizma. Mržnja prema liberalizmu, koja  je ključ svega, postaje očigledna.

U svojoj  knjizi  “Catholiques d’Allemagne”, gospodin Robert d’Harkort sa francuske Akademije piše:

„Najslabija tačka u svim biskupskim izjavama koje su pratile trijumfalne izbore 5. marta 1933. nalazi se u prvom zvaničnom crkvenom dokumentu koji sadrži potpise svih nemačkih bisku- pa. Mislimo na pastoralno pismo od 3. juna 1933. u koje je ume- šana cela nemačka biskupija.

Kojeg oblika je ovo pismo? Kako počinje? Sa optimizmom i sa ovom veselom izjavom: ‘Čovek na vrhu ove nove vlade nas je, na naše veliko zadovoljstvo, uverio da će oni bazirati sebe i svoj rad na hrišćanskoj osnovi. Izjava  takve  duboke iskrenosti zaslužuje zahvalnost svih katolika’.”8

Od početka Prvog svetskog rata, nekoliko papa je došlo i otišlo,  ali njihov stav  je bio  nepokolebljivo isti  prema dve  grupe koje su se sukobile u Evropi.

Mnogi katolički autori nisu  mogli  da sakriju iznenađenost – i žalost – kada  su pisali  o nehumanoj ravnodušnosti pape Pija XII prema  najgorem obliku zverstava počinjenih  od  strane onih kojima je bio blagonaklon. Među mnogim svedočenjima, citira- ćemo jedno  od  najumerenijih u  izražavanju izdatom  protiv Vatikana   od    strane   gospodina   Žana    d’Hospitala   (Jean d’Hospital), dopisnika Monda:

„Sećanje na  papu Pija XII je okruženo strepnjom. Najpre, tu je goruće pitanje postavljeno od strane posmatrača iz svake  dr- žave, čak i unutar zidova Vatikana: Da li je znao za izvesna zver- stva počinjena tokom ovog rata, koje je započeo i vodio  Hitler?

Imao je na raspolaganju u svakom trenutku, i iz svakog kraja, redovne izveštaje biskupa… da  li je  mogao ignorisati ono  što nemačke vojne   vođe  nisu   skrivale: tragediju  koncentracionih logora, civile  osuđene na   deportaciju,  hladnokrvne  masakre onih koji  su  ‘stajali na  putu’, teror gasnih komora gde  su,  iz administrativnih razloga, milioni Jevreja  uništeni? I ako je znao za  to,  zašto nije,  kao  zastupnik i horovođa Jevanđelja,  izašao obučen u belo,  ruku raširenih u obliku krsta, da  osudi zločine bez premca, da uzvikne: ‘Ne!’ ?…

Ljudi pape Pija XII će uzalud tražiti, jer u encikličnim pismi- ma, govorima i obraćanjima javnosti pokojnog pape nema traga nikakvim osudama ove ‘religije od  krvi’ ustanovljene od  strane Hitlera, ovog Antihrista… neće naći  osude rasizma, koji je u oči- glednoj suprotnosti sa katoličkom dogmom.“9

U svojoj knjizi “Ćutanje Pija XII” (“Le silence de Pie XII”) koju je  objavio du  Rošer  (du  Rocher), Monako, 1965,  autor Karlo Falkoni (Carlo  Falconi) piše  podrobno:

„Postojanje takvih zverstava (masovno istrebljenje etničkih manjina, zatvorenika i deportovanih civila) uništava svaki stan- dard dobra i zla. Oni  preziru dostojanstvo pojedinačnog bića  i društva u celini do te mere da smo prisiljeni da okrivimo one koji su mogli  uticati na  javno  mnjenje, bili oni  obični civili ili vođe država.

Ćutati pred takvim nečuvenim nasiljem ravno je potpunoj kolaboraciji. To  bi  nadraživalo zlobu kriminalaca, podstičući njihovu okrutnost i sujetu. Ako svaki  čovek  ima  moralnu duž- nost da reaguje kada  je suočen sa takvim zločinima, mnogostru- ko je veća  dužnost religioznih društava i njihovih vođa,  a iznad svih poglavara katoličke crkve.

Papa Pije XII nikad nije  izrazio direktnu i jasnu osudu rata  i agresije, još  manje osudu neopisivih zločina koje  su  počinili Nemci i njihovi saučesnici tokom rata.

Papa Pije XII nije ćutao zato  što nije znao šta se dešavalo: bio je svestan ozbiljnosti situacije od početka, možda čak i bolje  od bilo kojeg šefa države na svetu…“ (str. 12).

Ima  još i gorih  stvari! Vatikan je pomogao sprovođenje zloči-  na „ustupajući“ neke  crkvene velikodostojnike da budu aktivni kao  pro-nacistički agenti; to  su  bili  monsinjori Hlinka i Tiso. Takođe je poslao u Hrvatsku svoga  izaslanika – R. P. Markonea (R. P. Marcone) – koji je, uz pomoć monsinjora Stepinca, držao na oku  „rad“  Ante Pavelića i njegovih ustaša. Gde god pogleda- mo, isti „poučni“ spektakl nam se prikazuje.

Kao  što  smo   pokazali, nije  samo  čudovišna  pristrasnost  i popustljivost ono što zameramo. Neoprostiv zločin Vatikana leži u odlučujućoj ulozi pri započinjanju dva svetska rata.10

Poslušajmo šta kaže  gospodin Alfred Groser (Alfred Grosser) profesor  na    Institutu  za   političke  studije   na    pariskom Univerzitetu:

“Vrlo koncizna knjiga  Guntera Levija (Guenter Lewy) ‘Kato- lička crkva i nacistička Nemačka’ (The Catholic Church and nazi Germany) (New  York McGrawhill-1964) kaže  da  svi dokumenti pokazuju da  je  katolička crkva  sarađivala sa  Hitlerovim režimom…

Jula 1933, kada  je Konkordat prisilio biskupe da polože zak- letvu  na  odanost nacističkoj vladi,  koncentracioni logori  su već bili otvoreni… Čitanje citata koje je skupio Gunter Levi ovo pot- puno dokazuje. U njima nalazimo još neke  neverovatne dokaze od osoba kao što je kardinal Faulhaber i jezuita Gustav Gundlah (Gustav Gundlach).”11

Samo  prazne reči osporavaju ovu gomilu dokaza koji dokazu- ju krivicu Vatikana i njegovih jezuita. Njihova pomoć je bila glav- na sila odgovorna za munjeviti uspon Hitlera koji je, zajedno sa Musolinijem i Frankom, uprkos pojavi bio samo pion u rukama Vatikana i jezuita.

Žitelji Vatikana su morali pognuti svoje glave od stida kada  je italijanski član  parlamenta uzviknuo: „Papine ruke  su umrljane krvlju.“ (Govor Laure Diaz, člana parlamenta za Livorno, izgovo- ren u Ortoni 15. aprila1946.), ili kada su studenti kardifskog kole- dža odabrali temu za diskusiju: “Da li bi papi trebalo suditi kao ratnom zločincu?”12

* * *

Evo kako se papa Jovan  XXIII izrazio kada  je pričao o jezuiti- ma: „Ne posustajte, dragi  sinovi, u aktivnostima koje su vam već donele dobro znane zasluge. Na taj način, zadovoljićete Crkvu i rašćete sa neumornom žestinom: pravedan put  je kao  svetlost zore… Neka  ta  svetlost raste i osvetljava uobličavanje mladih ljudi…  Na  taj  način, pomoći ćete  sprovođenje naših duhovnih želja  i interesa… Dajemo naš  apostolski blagoslov svim  srcem vašem Superiornom Generalu, vama i vašim pomoćnicima,  i svim članovima Isusovog Društva (jezuitima).“

A evo reči pape Pavle VI:13

„Otkad je uspostavljena, ova religiozna porodica uživa  slatku pomoć Boga, i obogatila se vrlo brzo sa velikim napretkom… članovi Društva ostvarili su mnoge važne podvige, sve u slavu Boga i u korist  katoličke religije… crkvi trebaju hrabri Hristovi vojnici, naoružani neustrašivom verom, spremni da se suprotstave pro- blemima… zato  imamo veliku nadu u pomoć koje će vaše aktiv- nosti doneti… neka nova  era  zatekne Društvo na istom časnom putu kojim  je išlo u prošlosti…