TAJNA ISTORIJA JEZUITA (2)

Prvi deo

Osnivanje  reda jezuita

Poglavlje 1

Ignacije Lojola, osnivač jezuita (ili Isusovog Društva), španski Baskijac don Inigo Lopez de Rekalde (don Inigo Lopez de Recalde), rođen je u tvrđavi  Lojola   (Loyola),   u  provinciji  Đipuskoa  (Guipuzcoa), 1491. godine. Bio je jedan od najčudnijih tipova monaha-vojni- ka koje stvorio katolički svet; od svih osnivača religijskih redova, njegova ličnost je najverovatnije ostavila najjači pečat na  um  i ponašanje njegovih sledbenika i naslednika. Ovo je najverovat- nije razlog za taj „poznati izgled“ ili „žig“ – činjenicu koja je skoro kao fizička sličnost. Gospodin Foliet (Folliet) osporava ovu činje- nicu,1 ali mnogi dokumenti svedoče o stalnosti „jezuitskog“ tipa tokom godina. Najzanimljivije od  ovih  svedočenja se  nalazi u muzeju Đimet (Guimet); na zlatnoj pozadini prikaza iz 16. veka, japanski umetnik je naslikao, sa  svim  humorom svog  naroda, iskrcavanje Portugalaca, i Lojolinih sinova naročito, na niponska ostrva. Zadivljenost ovog  ljubitelja prirode u svetle  boje  je oči- gledna na način kako je prikazao te duge, crne senke sa njihovim mračnim licima na  kojima je uhvaćena sva arogancija fanatič- nog  vladara. Sličnost između  dela   orijentalnog  umetnika  16. veka i našeg Daumiera iz 1830. je tu da je svi vide.

Kao mnogi drugi sveci,  Inigo  – koji  je kasnije romanizovao svoje ime i postao Ignacije – gledao je dalje  od nekoga ko je pre- dodređen da prosvetli svoje  savremenike.2

Njegova burna mladost  je bila ispunjena greškama, a čak i „gnusnim zločinima“. U policijskom izveštaju je pisalo da je bio „podmukao, surov, osvetoljubiv“. Svi njegovi životopisci priznaju da  nikome od  svojih dobrih ortaka nije  popuštao s obzirom na  instinktivno nasilje, tada čestu stvar.  „Buntovan i ohol vojnik“,  rekao je jedan od njegovih  poverenika – „vodio  je neuredan život  što  se  tiče  žena, kockanja  i   dvoboja“,  dodao  je   njegov  sekretar  Polanko (Polanco).3

Sve ovo  nam prenosi jedan od  njegovih duhovnih sinova, R. P. Roket (R. P. Rouquette), koji je pokušao donekle da objasni i opravda ovu vruću ćud koja se vremenom okrenula „ad majorem Dei gloriam“ (u veću slavu  Bogu).

Kao što  je slučaj sa  mnogim junacima Rimokatoličke crkve, nasilan fizički  udar je bio  neophodan da  promeni njegovu ličnost. Bio je paž  blagajnika Kastilje  (Castille) do raščinjenja svog gospodara. Onda je postao gospodin u službi podkralja Navare (Navarra). Živeći život dvoranina, mladić je započeo život vojni-  ka braneći Pampelunu od Francuza koje je vodio  grof de Foj (de Foix). Povredu, koja mu je odredila budući život, je zadobio u toj opsadi. Sa nogom koju  je slomio metak, pobedonosni Francuzi su ga odveli njegovom bratu Martinu Garsiji  (Garcia), u zamak Lojola. Sada započinje patnja zbog operacije bez anestezije, koju je morao da  ponovi drugi put  jer nije  bila  urađena kako  treba. Noga   mu  je  opet  polomljena i  nameštena.  Uprkos svemu ovome, Ignacije je ostao hrom. Svako  može razumeti da  mu  je samo trebalo iskustvo, kao ovo, da doživi  nervni slom.  „Poklon od suza“ koji mu  je dat  „u izobilju“ – i u kojem njegovi pobožni biografi vide uslugu sa visine  – je možda samo rezultat njegove visoko  emotivne prirode, koja je uticala na njega sve više i više.

Njegova jedina razonoda, dok je ležao povređen i u bolovima, bila je čitanje „Hristovog života“ i „Života  svetaca“, jedinih knji- ga u zamku.

Kako  je bio  praktično neuk i još  pod  uticajem tog  užasnog šoka,  bol  Hristovog stradanja i mučeništvo svetaca su  ostavili neizbrisiv utisak na njega;  ova opsesija je vodila  osakaćenog rat- nika na put  apostolata.

„Stavio  je knjige  na jednu stranu i maštao. Jasno  stanje bud- nog sna,  ovo je bio nastavak u zrele godine zamišljene igre dete- ta… ako  pustimo da  nas  obuzme fizička  stvarnost, rezultat je neuroza i predaja volje; tako da ono što je stvarno prelazi u drugi plan!…”4

Na  prvi  pogled, ova  dijagnoza izgleda teško  primenljiva na osnivača takvog  aktivnog reda, kao i na druge „velike  mistike“ i tvorce religijskih društava, koji su imali očigledno velike sposob- nosti za organizaciju. Ali nalazimo da  svi oni  nisu  mogli  da  se odupru svojoj  burnoj mašti i, za njih,  nemoguće postaje moguće.

Evo šta isti autor kaže  na ovu temu: „Želim  da skrenem paž- nju na očigledan ishod upražnjavanja misticizma od strane ne- koga ko poseduje odličnu inteligenciju. Slab um  koji se predaje misticizmu je na opasnom tlu, dok inteligentan mistik predstav- lja mnogo veću  opasnost, jer njegov intelekt radi  na širi i dublji način… Kada  mit  nadvlada stvarnost u  aktivnoj inteligenciji, postaje čisti  fanatizam; infekcija uma koji  pati  od  delimičnog uvećanja ili izobličenja.“5

Ignacije Lojola  je bio  prvoklasni primer tog „aktivnog misti- cizma“ i „izobličenja uma“. Ipak, preobraženje gospodina-ratni- ka u „generala“ najratobornijeg reda u rimskoj crkvi je bila vrlo spora; bilo je dosta kolebljivih koraka pre  nego  što je otkrio svoj pravi poziv.  Naša  namera nije da ga pratimo kroz sve te različite stadijume. Hajde da se prisetimo glavnih tačaka: u proleće 1522, napustio je pradedovski zamak, imajući na umu da postane sve- tac sličan onima o čijim je prosvetiteljskim podvizima čitao u toj velikoj „gotskoj“ knjizi. Osim toga, nije li mu se Bogorodica lično  prikazala jedne noći,  držeći u svojim rukama dete Isusa?  Nakon temeljne ispovesti u manastiru Monserat (Montserrat), planirao je da ode  u Jerusalim. Kuga je harala Barselonom, i kako  je sav pomorski saobraćaj zaustavljen, morao je da  ostane u Manresi skoro  godinu  dana.  Tamo je  provodio  vreme  u  molitvama, dugim postovima, bičujući sebe, vežbajući sve oblike  samokaž- njavanja,  i  uvek  se  pojavljujući pred „sudom za  kajanje“, bez obzira što je njegovo ispovedanje u Monseratu navodno trajalo čitava tri dana; takva  temeljna ispovest bi bila  dovoljna manje savesnom  grešniku.  Sve  ovo  sasvim jasno prikazuje nervno i mentalno stanje ovog čoveka. Konačno, oslobodivši se ove opse- sije greha, odlukom da  je to samo bio  Sotonin trik,  posvetio se potpuno raznolikim i izobilnim vizijama koje su proganjale nje-  gov grozničavi um.

„Zbog  vizije je“, kaže  H. Bohmer (Boehmer), „opet počeo da jede meso; to je čitav niz vizija koje su mu otkrile misterije kato- ličke  dogme i pomogle mu  da  je  zaista živi: na  taj  način, on meditira o Trojstvu pod  obrisom muzičkog instrumenta  sa  tri žice; misterija stvaranja sveta  kroz ‘nešto’ magličasto i svetlo  što izlazi  iz sunčevog zraka;  čudesan silazak Hrista na  euharistiju dok bljesci svetla  prodiru u svetu vodicu, koju je sveštenik držao prilikom molitve; ljudska priroda Hrista i sveta  Devica  u obliku zaslepljujućeg belog tela; i konačno Sotona zmijolik i treperavog oblika sličnog gomili  blistavih očiju.“6  Nije li ovo početak dobro znanog jezuitskog simbolizma?

Gospodin Bohmer dodaje da mu je otkriveno dublje značenje dogmi, kao posebna usluga sa visine, putem natprirodnih intui- cija. „Mnoge misterije Vere  i nauke su  mu  odjednom postale jasne i kasnije je tvrdio da je naučio više u tim  kratkim trenuci- ma  nego  tokom svih  proučavanja; ipak,  nikad nije  mogao da objasni šta su bile te misterije koje su mu se odjednom razjasni- le. Ostalo mu je samo maglovito prisećanje, osećaj nečeg čudes- nog jer je, tog  trenutka postao ‘drugi čovek  sa  drugom pame- ću’.“7

Sve ovo može biti rezultat nervnog poremećaja i može se poi- stovetiti sa onim što se događa pušačima opijuma i konzumen- tima hašiša: to povećanje ili proširenje ega, ta iluzija  nadvlada- vanja  realnosti, blješteća senzacija iza koje ostaje samo ošamu- ćeno prisećanje.

Blažene vizije i prosvećenja su bili stalni pratioci ovog misti- ka tokom njegovog života.

„Nikad nije sumnjao u stvarnost ovih otkrivenja. Gonio je So- tonu štapom kao besnog psa; pričao je sa Svetim Duhom; tražio je dozvolu od Boga, Trojstva i Bogorodice za sve njegove projek- te i lio bi suze  radosnice kada  su mu se pokazali. U ovim prilika- ma imao je osećaj nebeske blaženosti; raj mu  je bio  otvoren, i Bog mu je bio vidljiv i pojmljiv.”8

Nije  li ovo  savršen slučaj osobe koja  halucinira? Biće to  isti pojmljivi i vidljivi Bog koji će Lojolini duhovni sinovi konstantno nuditi svetu – ne samo iz političkih razloga, oslanjanjem i laska- njem duboko ukorenjenoj čovekovoj težnji ka  idolatriji – već takođe iz uverenja, koje  im  je dobro usađeno indoktrinacijom. Od početka je srednjovekovni misticizam preovladavao Isusov- skim  Društvom; on  je  i  dalje   veliki  animator, uprkos svojim novopreuzetim svetovnim, intelektualnim i učenim aspektima. Njihov  glavni  aksiom je: „Sve stvari  svim  ljudima“. Umetnost, književnost, nauka, pa  čak  i filozofija  su  bila  samo sredstva ili mreže za  hvatanje duša, kao  lako  oproštenje garantovano od strane njenih promotera, čija je labavost bila tako  često kritiko- vana. Za ovaj Red, ne postoji oblast gde se na ljudskoj slabosti ne može raditi, kako bi se duh i volja podstakli da se predaju i vrate  u  jednu detinjastu i mirnu pobožnost. Oni  rade da  uspostave

„carstvo Božije“  prema njihovim idealima: veliko  stado ispod žezla  „Svetog  Oca“.  Činjenica da  učeni ljudi  mogu imati takve zaostale ideale izgleda vrlo čudno, iako je to neosporno i potvr- đuje često zanemarivanu  činjenicu: preuzvišenost osećaja u životu duha. Uostalom, Kant je rekao da je svaka filozofija  samo izraz filozofove ćudi  i karaktera.

Nezavisno  od   pojedinačnih  metoda,  jezuitski „tempera- ment“ izgleda manje ili više nepromenljiv među njima. „Meša- vina  pobožnosti i diplomatije, asketizma i svetovne mudrosti, misticizma i hladne računice; kakav je bio Lojolin karakter, takav  je i zaštitni znak  ovog Reda.“9

Na  prvom mestu, svaki  jezuita bira  ovaj  posebni Red  zbog svojih  prirodnih sklonosti; ali on  stvarno postaje Lojolin  „sin“ nakon strogih testova i sistematskog uvežbavanja koje  traje  ne manje od četrnaest godina.

Na  taj  način, paradoks ovog  Reda  se nastavlja četiri  stotine godina: Red koji nastoji da bude „intelektualni“, istovremeno je uvek  bio,  unutar rimske crkve  i društva, šampion najstrožije naklonosti.

Poglavlje 2

Duhovne vežbeKada  je konačno došlo vreme da  Ignacije napusti Monresu, nije mogao da  predvidi svoju  sudbinu, ali uznemirenost u vezi sopstvenog spasa nije više bila njegova glavna briga; tako da je u Svetu  Zemlju otišao marta 1523, ne kao običan hodočasnik, već kao misionar. Stigao  je u Jerusalim 1. septembra, nakon dosta avantura, da  bi ubrzo nakon toga  otišao, po  naređenju franje- vačkog  nadbiskupa koji nije  želeo  da vidi kako  se nesigurni mir između hrišćana i Turaka ugrožava neblagovremenim pokušaji- ma obraćenja muslimana.

Razočarani misionar je prošao kroz  Veneciju, Đenovu i Bar- selonu na  svom  putu ka  Univerzitetu u  Alkali (Alcala)  gde  je započeo teološke studije; tu  je  počelo i njegovo „isceljivanje duša“ među dobrovoljnim slušaocima.

„Na  ovim  tajnim skupovima, najčešća manifestacija pobož- nosti među nežnijim polom bilo je padanje u nesvest; po tome, shvatamo kako je teško  primenjivao njegove religijske metode, i kako bi takva  vatrena propaganda ubrzo pobudila radoznalost i sumnju inkvizitora…“ Aprila 1527. Inkvizicija je stavila Ignacija u zatvor da ga ispita na polju jeresi.  Istraga je ispitala te neobične incidente među njegovim poklonicima, čudne tvrdnje optuženi- ka koje  se odnose na  predivnu moć  koju  mu  je njegova čistota poklonila, i njegove bizarne teorije o razlici  između smrtnih i zanemarljivih grehova; ove teorije su veoma slične onim od stra- ne jezuitskih sledbenika kasnije epohe.10

Oslobođen, ali sa zabranom da održava skupove, Ignacije je otišao za Salamanku (Salamanque) i ubrzo je počeo da  se bavi istim aktivnostima. Slične  sumnje među inkvizitorima ponovo su ga dovele do  zatočeništva. Izlazak  je bio  uslovljen odustaja- njem od takvog ponašanja. Stoga je otputovao za Pariz da nastavi  studije na  fakultetu Montajg (Montaigu). Njegovi  napori da indoktrinira njegove prijatelje studente  u  skladu sa  njegovim osobenim  metodama  su   ga  ponovo  doveli   u  problem  sa Inkvizicijom. Sada obazriviji, sretao se samo sa šest svojih prija- telja sa  fakulteta, od  kojih  će  dvojica postati  visoko  uvaženi regruti: Salmeron i Lainez.

Šta je imao u sebi  što  je tako  snažno privlačilo mlade ljude starom studentu? Bio je to  njegov ideal  i mala amajlija koju  je nosio sa sobom: mala knjiga,  u stvari  vrlo iscrpna koja je, uprkos svojoj veličini, među onim koje su uticale na sudbinu čovečan- stva. Ova knjiga  je štampana toliko  puta da je broj kopija nepoz- nat; takođe je bila tema više od 400 tumačenja. Ona je udžbenik jezuita i u isto vreme sažetak dugačkog unutrašnjeg razvoja nji- hovog  gospodara: „Duhovne vežbe“.11

Gospodin Bohmer kasnije kaže:

“Ignacije je razumeo jasnije od bilo kog drugog vođe,  koji mu  je prethodio, da  se ljudi  najlakše mogu pridobiti za neki  ideal,  ako se postane gospodarom njihove mašte. Mi ‘usađujemo du-  hovne sile koje će pojedinac kasnije teško  eliminisati’, sile dugo- trajnije  od  svih  najboljih principa i doktrina; koje  mogu opet izaći  na  površinu, nekad nakon više  godina bez  pominjanja, i postati tako zapovedne da  um  postaje nemoćan da  se odupre preprekama, i mora da prati njihov neodoljiv podsticaj.“12

Stoga  se  ne  može samo razmišljati o  „istinama“ katoličke dogme, već se one  moraju živeti  i osetiti od strane onih koji se predaju ovim „vežbama“, uz pomoć „usmerivača“. Drugim reči- ma, oni  moraju da  vide  i prožive misteriju sa najvećom mogu- ćom  žestinom. Kandidatova osetljivost postaje ispunjena ovim silama čija će postojanost u njegovom umu, a čak i više u njego- voj podsvesti, biti  jaka  kao  trud koji je potrošio da  ih prizove i primi. Osim vida, druga čula poput sluha, mirisa, ukusa i dodira će  odigrati svoju  ulogu. Ukratko, to  je  potpuno kontrolisana auto-sugestija. Pobuna  anđela, progon Adama  i  Eve  iz  Raja, Božji sud,  jevanđeljske scene i faze  Hristovog stradanja bivaju,što bi rekli, oživljeni pred očima kandidata. Slatke i blažene sce- ne  se  smenjuju sa  najcrnjim, u  spretno raspoređenom ritmu. Nema potrebe pominjati da Pakao ima najistaknutiju ulogu u toj„predstavi magičnih svetiljki“, sa svojim ognjenim jezerom u ko- je  se  bacaju  prokleti, užasnim  koncertom  vrisaka, gnusnim smradom sumpora i zapaljenog mesa. I pored toga je Hrist  uvek tu da  pomogne maštaru koji ne  zna  kako  da  mu  zahvali što  ga već nije bacio u pakao da plati  za svoje prošle grehove.

Evo šta je Edgar  Kvinet (Edgar  Quinet) napisao:

„Nisu samo vizije predodređene, već su i uzdasi, udisaji, izdi- saji zabeleženi; pauze i intervali tišine su zapisani kao u notnom sistemu. U slučaju da mi ne verujete, citiraću: ‘Treći način molit- ve je merenjem reči i perioda tišine.“ Ovaj posebni način molit- ve se sastoji od  izostavljanja nekih reči  između svakog  daha; i malo  dalje:  „Potrudite se  da  održite jednake razmake između svakog daha i prigušenog jecaja i reči  (et  paria anhelituum ac vocum interstitia observet), što znači da čovek,  inspirisan ili ne, postaje  samo mašina koja  mora da  uzdiše, jeca,  stenje, plače, viče ili da uzima dah u tačnom trenutku i redom koji se po iskus- tvu pokazao najpogodnijim.“12a

Razumljivo je da nakon četiri sedmice posvećene ovim inten- zivnim vežbama, sa upravnikom kao jedinim saradnikom, kandidat postaje zreo  za dalje  uvežbavanje i „lomljenje“.

Evo šta Kvinet  ima  da kaže kada  priča o tvorcu takve  omamljujuće metode:

„Znate li šta ga izdvaja od svih isposnika iz prošlosti? Činjenica da je mogao da proučava i analizira sebe logički  i hladnokvno u tom  stanju zanosa, dok je za sve druge ta ideja  razmatranja bila nemoguća.

Nametanjem njegovim sledbenicima radnji koje su, za njega, bile spontane, trebalo mu  je samo trideset dana da slomi, ovom metodom, volju  i rasuđivanje, na  način na  koji  jahač iznuruje svog konja. Trebalo mu  je samo trideset dana ‘triginta dies’, da potčini dušu. Obratite pažnju da  se jezuitizam širio  zajedno sa modernom inkvizicijom: dok je inkvizicija mučila telo, duhovne Vežbe su lomile umove pod  Lojolinom mašinerijom.“12b

U svakom slučaju, niko  nije  mogao da ispita svoj „duhovni“ život  preduboko, čak  i bez  počasti da  je  bio  jezuita; Lojoline metode su bile preporučene vernicima i duhovnicima naročito, što  su  nas  podsetili komentatori kao  što  je R. P. Pinard de  la Bolaje (Boullaye), autor „Mentalne molitve za sve“. Inspirisana svetim Ignacijem, ova  vrlo vredna „pomoć” za dušu bi, mislimo, bila iskrenija, ako bi u naslovu pisalo „otuđenja“ umesto „molitve“.

Poglavlje 3

Osnivanje društva

„Isusovo Društvo“ ili „jezuiti” je osnovano na dan vaznesenja Bogorodice –  godine 1534,  u  kapeli Notr   Dam   de  Monmartr (Notre-Dame de Montmartre.)

Ignacije je tada imao četrdeset četiri  godine. Nakon pričešća, vođa  i njegovi saradnici  su  se  zavetovali da  će  otići  u  Svetu Zemlju čim budu završili studije, da preobrate nevernike. Ali sle- deće godine su se obreli u Rimu gde im je papa, koji je tada orga- nizovao pohod na  Turke  sa nemačkim carem i venecijanskom republikom, objasnio kako je njihov projekat bio nemoguć zbog toga.  Stoga  su se Ignacije i njegovi saradnici posvetili misionar- skom radu u hrišćanskim zemljama; u Veneciji,  njegov apostolat je ponovo pobudio sumnju Inkvizicije. Ustav  Isusovog Društva je napokon sastavljen i odobren u Rimu od strane pape Pavla III,

1540. godine, i jezuiti su se stavili  na  raspolaganje papi, obeća- vajući  mu  bezuslovnu poslušnost. Poučavanje, ispovedanje, propovedanje i  dobrotvorni rad  su  bili  polje   delovanja ovog novog Reda,  ali inostrane misije nisu  bile isključene kao kad su,

1541.  godine,  Franjo  Havijer (Francis  Xavier)  i  njegova  dva saradnika otišli   iz  Lisabona  da   propovedaju hrišćanstvo po Dalekom Istoku. Godine 1546. započeo je politički deo  njihove karijere, kada  je papa odabrao Laineza i Salmerona da ga pred- stavljaju na  trentskom saboru u svojstvu „pontifikatskih teolo- ga“ .

Gospodin Bohmer piše:

„Tada, Red je bio zaposlen kod pape samo privremeno. Ali je obavljao svoje  funkcije tako  tačno i nadahnuto da  je, već  pod papom Pavlom III, usadio sebe u sve vrste  aktivnosti i pridobio je poverenje Kurije za sva vremena.“12d

Ovo  poverenje je bilo  potpuno  opravdano; jezuiti, i Lainez posebno, zajedno sa njihovim posvećenim prijateljem kardina- lom Moroneom, su postali vešti i neumorni šampioni pontifikal- nog autoriteta i nedodirljivosti dogme, tokom tri etape tog sabo- ra koji je završen 1562. Njihovim mudrim manevrima i dijalekti- kom,  uspeli su  da  poraze opoziciju i  sve  „jeretičke“ zahteve uključujući ženidbu sveštenika, pričest sa dva  elementa, koriš- ćenje maternjeg jezika  u  službi i, posebno, reformu papstva. Samo je reforma samostana zadržana na dnevnom redu. Lainez  je, moćnim kontranapadom, podržao pontifikatsku nepogreši- vost koja je proglašena tri veka kasnije na vatikanskom saboru.13

Sveta  stolica je izašla  ojačana iz krize  u koju  je skoro  potonula, zahvaljujući upornim  akcijama jezuita. Izrazi  koje  je  izabrao papa Pavle  III da opiše ovaj Red u njegovoj Buli autorizacije su bili potpuno opravdani: „Regimen Ecclesiae militantis“ (Uprava crkvene vojske).

Borbeni duh se sve više razvijao kako je vreme prolazilo i kako su, pored inostranih misija, aktivnosti Lojolinih sinova počele da se koncentrišu na  ljudske duše, posebno među vladajućim kla- sama.  Politika je njihovo glavno polje  akcije,  jer  se  svi napori ovih  „upravnika“ svode na  jedan cilj: pokoravanje celog  sveta papstvu, a da bi se to postiglo, „glave“ moraju biti prve  pokore- ne.  A kako da se ostvari ovaj ideal? Postoje dva vrlo važna oruž- ja: biti duhovnik moćnih i onih na visokim pozicijama, i obrazovanje  njihove dece. Na  taj  način, sadašnjost će  biti  osigurana dok je budućnost pripremljena.

Sveta  stolica je brzo  uvidela snagu koju  će doneti ovaj  novi Red. U početku, broj  njegovih članova je bio  ograničen na  šez- deset, ali je ovo  ograničenje brzo  podignuto. Kada  je Ignacije umro, 1556.  godine, njegovi sinovi  su  radili  među paganima u Indiji,  Kini, Japanu, Novom svetu, ali takođe i posebno u Evropi: Francuskoj, južnoj i zapadnoj Nemačkoj, gde su se borili  protiv „jeresi“, u Španiji, Portugaliji, Italiji,  čak  i u Engleskoj, ulazeći preko Irske.  Njihova istorija, puna preokreta, biće  deo  „rimske“ mreže koju će stalno pokušavati da razvuku po svetu, čije niti će biti stalno kidane i krpljene.

Poglavlje 4

Duh Reda

„Nemojmo zaboraviti”, piše  jezuita Roket (Rouquette), da je, istorijski, ‘ultramontanizam’* bio  praktična potvrda ‘univerza- lizma’… Ovaj neophodni univerzalizam bio bi prazna reč, da ne ishodi praktičnim jedinstvom i pokornošću hrišćanstvu: zato  je Ignacije hteo da ovaj tim bude na raspolaganju papi… i da bude šampion katoličkog jedinstva, jedinstva koje može biti  osigura- no samo kroz efektivnu poniznost Hristovom zastupniku.“13aJezuiti   su  hteli   da  nametnu ovaj  monarhijski apsolutizam rimskoj crkvi i očuvali su ga u civilnom društvu jer su oni mora- li da gledaju na  suverene kao na  privremene predstavnike Sve- tog  Oca,  istinske glave  hrišćanstva; sve  dok  su  ovi vladari bili potpuno pokorni svom  zajedničkom gospodaru, jezuiti su  bili njihova najvernija podrška. S druge strane, ako bi se ovi prinče- vi pobunili, jezuiti bi postali njihovi najgori neprijatelji.

U Evropi,  gde  god  su  interesi Rima  zahtevali od  naroda da ustane protiv svoga  kralja,   ili  ako  bi  ovi  privremeni prinčevi doneli odluke ponižavajuće za  Crkvu,  Kurija  je znala da  neće naći  sposobnije,  lukavije ili  odvažnije  ljude   izvan   Isusovog Društva kada  su  u pitanju intrige, propaganda ili čak  otvorene pobune.14

Videli  smo  kroz  duh „Vežbi“,  kako  je osnivač ovog  Društva bio  staromodan u  svom   jednostavnom  misticizmu, crkvenoj disciplini, i uopšteno govoreći, njegovom konceptu podređenosti. „Ustavi“ i „Vežbe“,  temelji ovog  sistema, ostavljaju nas  bez ikakve  dileme o  toj  temi. Bez  obzira šta  bi  njegove pristalice mogle reći – posebno danas kada  su moderne ideje  o ovoj temi potpuno drugačije – poslušnost ima  posebno mesto, u  stvari neprikosnoveno prvo,  u pregledu pravila Reda.  Gospodin Foliet (Folliet) se može pretvarati da u tome ne vidi ništa više od „reli- giozne poslušnosti“, neophodne za bilo  kakvu  zajednicu; R. P. Roket piše smelo: „Nije to unižavanje čoveka, već je ta inteligen- tna i voljna  poslušnost visina  slobode… oslobođenje od sopstve- nih okova…“; dovoljno je pročitati ove  napise da  bi se shvatio ekstremni, ako ne čudovišni karakter ovog potčinjavanja duše i duha nametnutog jezuitima, koji  od  njih  pravi  poslušni alat  u rukama njihovih nadređenih, od samog početka prirodne nepri- jatelje bilo kakve slobode.

Čuveni „perinde ac cadaver“ (kao  mrtvac u rukama pogrebnika)  se može naći  u svakoj „duhovnoj literaturi“, prema gospodinu Folietu, a čak i na Istoku, u Hašiškom Ustavu (tajno društvo profesionalnih ubica iz Turske); jezuiti treba da budu u rukama svojih podređenih „kao palica koja sluša  svaki nadražaj; kao gru- men od  voska  koji  može biti  oblikovan i razvučen u  svakom smeru; kao malo raspeće koje se može dizati i pomerati po volji“; ove  vesele   formule su  u  svakom slučaju  vrlo  prosvetljujuće. Komentari  i objašnjenja tvorca ovog  Reda  nas  ostavljaju bez ikakve dileme u vezi njihovog pravog značenja. Osim toga, među jezuitima, ne  samo volja,  već i rasuđivanje, a čak i moralna sa- vest,  moraju biti  žrtvovani osnovnoj vrednosti pokornosti koja je, kako kaže Bordžija (Borgia),  „najjača zaštita Društva“.

„Budimo uvereni da je sve dobro i ispravno kada  to nadređe- ni zapovedi“, pisao je Lojola.  I opet: „Čak i ako bi vam  Bog dao bezumnu životinju za gospodara, nećete oklevati da ga posluša- te, kao  gospodara i vodiča, zato  što  je Bog unapred odredio da bude tako.“

I nešto još bolje:  jezuiti ne smeju videti  u svom  nadređenom pogrešivog čoveka, već samog Hrista. J. Huber, profesor katoličke  teologije u  Minhenu i autor jednog od  najvažnijih dela  o jezuitima, napisao je: „Evo dokazane činjenice: ‘Ustavi’ jezuita ponavljaju petsto puta da  čovek  mora videti  Hrista u  ličnosti Generala.“15

Disciplina Reda, najčešće upoređena sa onom u vojsci, je on-  da  ništa u poređenju sa  stvarnošću. „Vojnička  poslušnost nije jednaka jezuitskoj pokornosti; potonja je opsežnija jer obuzima čitavog čoveka i ne zadovoljava se kao prva,  sa spoljnim činom, već zahteva žrtvu  volje i guranje u stranu sopstvenog rasuđiva- nja.“16

Ignacije je  napisao u  svom  pismu portugalskim jezuitima:

„Moramo videti  crno kao belo,  ako Crkva tako  kaže.“

Takva je dakle  ta „visina slobode“ i „oslobođenje od sopstve- nih okova“, koju  je ranije veličao R. P. Roket.  Zaista, jezuita je istinski oslobođen sebe jer je potpuno podvrgnut svojim gospo- darima; bilo  kakva  sumnja ili savesno preispitivanje bi mu  bila pripisana kao greh.

Gospodin Bohmer je napisao:

„U dopunama ‘Ustava’, nadređenima se savetuje da naređu- ju novajlijama da rade, kako je Bog radio sa Avramom, naočigled kriminalne stvari,  da se dokažu; ali moraju odmeriti ova iskuše- nja  prema snazi pojedinca. Nije  teško  zamisliti kakvi  bi mogli biti rezultati takvog  obrazovanja.“17

Istorija uspona i padova Reda – nema zemlje iz koje nije pro- teran – svedoči da  su  te  opasnosti prepoznale sve  vlade,  čak  i većinski  katoličke.  Postavljajući  ljude   tako   slepo  posvećene svom  cilju da podučavaju višu klasu,  Društvo – šampion univer- zalizma, prema tome ultramontanizma (ultrapapizma) – je bilo neminovno shvaćeno kao pretnja građanskom rukovodstvu, jer su aktivnosti Reda,  po samoj činjenici njihovog poziva, sve više okretale politici.

Istovremeno sa tim, ono što nazivamo „jezuitski duh”, se raz- vijalo među njegovim članovima. Pored toga, osnivač, inspirisan uglavnom potrebama inostranog i domaćeg „misionarstva“ nije zanemarivao veštinu. Napisao je u svojim „Sentencijama aske- ta“ („Sententiae asceticae“): „Pametna brižljivost zajedno sa os- rednjom čistotom je bolja  od veće svetosti uparene sa nesavrše- nom veštinom. Dobar pastir duša mora znati kako  da  ignoriše mnogo stvari  i da se pravi  da ih ne shvata. Kada im zagospodari voljom, biće  sposoban da mudro vodi svoje učenike gde god on odabere. Ljudi  su  potpuno  opterećeni prolaznim interesima, tako  da ne smemo pričati sa njima previše direktno o njihovim dušama: To bi bilo bacanje udice bez mamca“.

Čak je i zahtevano držanje Lojolinih sinova bila tačno propi- sana: „Moraju držati svoje  glave  blago  pognute, bez  savijanja levo ili desno, ne smeju gledati gore,  a kad pričaju sa nekim, ne smeju ga gledati pravo u oči već tako  da  ih vide  samo indirektno…“18

Lojolini  naslednici su zapamtili dobro ovu lekciju, i primeni- li je vrlo široko u ostvarivanju svojih  planova.

Povlastice Društva

Nakon 1558. godine, Lainez, lukavi taktičar trentskog sabora, proizveden je u Generala Zajednice sa ovlašćenjem da organizu- je Red po svom  nahođenju. „Deklaracije“ koje je sastavio sa Sal- meronom, dodate su „Ustavima“ da postanu tumačenja; one  su još više naglašavale despotizam generala izabranog doživotno. Sunadzirač, upravitelj i asistenti, koji takođe prebivaju u Rimu,  će mu  pomoći da  upravlja Redom podeljenim u pet  zajednica: Italija, Nemačka, Španija, Engleska i Amerika. Ove zajednice su bile podeljene u provincije grupišući različite uprave Reda.  Sa- mo sunadzirače (nadzornike) i pomoćnike je nominovala Za- jednica. General imenuje sve ostale službenike, proglašava odlu- ke koje ne menjaju Ustave, upravlja imovinom Reda prema svo- joj volji i usmerava njihove aktivnosti za šta odgovara samo papi.

Ovoj miliciji,  tako čvrsto vezanoj u rukama njenog šefa, treba najveća samostalnost da  bi njene delatnosti imale učinka, zato im papa daje  privilegije koje  mogu izgledati preterane drugim religijskim Redovima.

Svojim Ustavima, jezuiti su izuzeti iz pravila manastirske up- rave, koje je primenjivano uopšteno na kaluđerski život. U stva-  ri, oni  su  monasi koji žive „u svetu“, i spolja se ni po  čemu ne razlikuju od svetovnog sveštenstva. Ali, suprotno tome i ostalim religijskim zajednicama, nisu  podređeni biskupskom autoritetu. Već 1545. godine, bula  Pavla II im je omogućila da propovedaju, slušaju ispovedanja, daju   pričest, i  služe   misu; ukratko, vrše svoju svešteničku službu bez obraćanja biskupu. Vršenje  obreda venčanja je jedina stvar  koja im nije dozvoljena.

Oni imaju moć  da daju  oprost, menjaju zavete za druge koji su lakši da se ispune, ili ih čak i ponište.

Gospodin Gaston Bali (Gaston Bally) piše:

„Generalova moć  vezana za oproštaj i vladanje je čak  i šira. On može da opozove sve kazne koje pogađaju članove Društva pre ili posle njihovog pristupanja Redu,  da ih razreši svih greho- va, čak i greha jeresi  i raskola, falsifikovanja apostolskih spisa…

„General oslobađa, lično  ili putem delegata, sve koji su pod njegovom vlašću, nesrećnog stanja koje proizilazi iz isključenja iz  crkve,  suspenzije ili zabrane, pod  uslovom da  ove  cenzure nisu počinjene za prestupe tako  velike  da drugi, izvan  papskog suda, znaju za njih.

On  takođe oslobađa od  nepravilnosti u raznim slučajevima, od  dvobračnosti,  povreda  nanetih  drugima, zločina ubistva, atentata… sve  dok  ova  opaka dela  nisu  javno  poznata i nisu uzrokovala skandal.“19

Konačno, papa Grgur  XIII (Gregory XIII ) je podario Društvu pravo na trgovinu i bankarstvo, pravo koje je kasnije počelo šire da se koristi.

Ova ovlašćenja i jedinstvene moći su im bile  potpuno zagarantovane.

„Pape su pozivale čak i prinčeve i kraljeve da brane ove privi- legije; pretili su sa velikim  prokletstvom ‘latae sententiae’ svima onima koji bi pokušali da ih ukinu. Godine 1574, bula  pape Pija V je dala  generalu pravo da  povrati ove  povlastice u njihovom punom opsegu – ako bi došlo do pokušaja da se one  promene ili ukinu, čak iako bi takva  ukidanja došla od samog pape…

Dajući jezuitima takve  preterane  privilegije koje  idu  protiv drevnog uređenja crkve, papstvo je htelo, ne samo da ih snabde moćnim oružjem da se bore protiv ‘nevernika’, već posebno da ih koristi kao  telohranitelje koji će braniti njenu neograničenu moć u crkvi i protiv crkve ako zatreba.

Da bi sačuvali duhovnu i zemaljsku nadmoć koju su prisvoji- li tokom srednjeg veka, pape su prodale Crkvu Isusovom Redu  i tako  predali i sebe u  njihove ruke… Ako su  jezuiti podržavali papstvo, čitavo postojanje jezuita je zavisilo  od  duhovne i ze- maljske nadmoći papa. Na taj način, interesi obe  strane su blisko povezani.“20

Ali ovoj  odabranoj kohorti su  trebali tajni  pomoćnici da  bi dominirala građanskim društvom: ova funkcija je pripala onima koji su im bili privrženi. „Mnogi važni  ljudi  su na  taj način bili povezani  sa  Društvom:  carevi   Ferdinand II  i  Ferdinand III, Sigismund III, kralj  Poljske, koji je zvanično pripadao Društvu; kardinal Infant, vojvoda od Savoje.  A oni nisu  bili od male kori- sti.“21

Isto  je tako  i danas; 33.000 zvaničnih članova Društva deluje širom sveta  u svojstvu kadrova, oficira  prave tajne vojske  koja u svojim redovima ima  vođe  političkih stranaka, visoko  rangirane službenike, generale, sudije, lekare, profesore fakulteta, itd,  od kojih  svi nastoje da  sprovedu, u  svojoj  oblasti, „l’Opus  Dei“  – Božji posao, a u stvari  planove papstva.

*Ili: ultrapapisti, najrevniji sledbenici pape.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

39

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

40

 

 

 

 

 

 

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s